Dimitar Anakiev
FAŠIZAM - ZENICA OKA MOGA
Da li je pomirenje sa fašizmom moguće?
Devetog februara uveče nalazio sam se medju petnaestak gledaoca predstave „Antologije“ pozorišta i komune iz Srbije sa lepim nazivom „Porodice bistrih potoka“ koja se održala u pozorištu Glej u Ljubljani. Predstava je zamišljena kao uvod i povod za medijsko predstavljanje Koalicije za REKOM jer ovdašnji mediji ne objavljuju informacije o inicijativi za REKOM iako ih rekomova kancelarija redovno obaveštava. tj. recimo to otvoreno, u Sloveniji postoji medijska blokada ove inicijative. U najavi predstave došloj na čistom slovenačkom jeziku iz rekomove kancelarije u Ljubljani zabeleženo je da će inicijativu REKOM predstaviti njen medijski koordinator Lazar Stojanović poznat kao režiser „nekada zabranjenog filma 'Plastični Isus'.“ Predstavljen je ukratko i pisac Božidar Mandić, idejni tvorac „Porodice bistrih potoka“ a njegov rad doveden je takodje i eksplicitno u vezu sa šezdesetosmaškim disidenstvom. Posle predstave Lazar i Božidar su malobrojnoj publici objasnili i svoju ideološku bliskost koju je Božidar poentirao „zagrljajnošću“ i stihom pesnika Đea Bogze.
Pored alternativnog načina predstavljanja inicijative za Rekom u Sloveniji pažnju privlači i veoma naglašena ideološka platforma koja iza nje stoji a i samo izlaganje Lazara Stojanovića – sve ove tri stvari vape za suncem i dnevnom svetlošću u kojoj bi se bistri potoci okupali.
Kao neko ko je punih pet godina prikazivao vlastiti film o Izbrisanima po raznim slovenačkim podrumima, budžacima i na neokrečenim zidovima, i tako zajedno sa šakom pristalica i aktivista širio prve informacije o zlodelima slovenačkih nacionalista medju ljude, moram reći da mi je ovaj metod informisanja javnosti blizak i što bi rekli Slovenci „na kožu zapisan“. Šta je tu onda sporno? Sporno je da se taj metod ponavlja u jednom sasvim drugom vremenu. U vreme kad smo mi alternativno informisali gradjane i javnost država je tvrdila da ne zna o čemu se radi a nas stigmatizovala kao petokolonaše koji rade za Miloševića a protiv Slovenije. Članovi moje porodice i ja dobijali smo anonimna pisma sa smrtnim pretnjama a većina nas koji smo to radili bili smo ljudi kojima je država ukrala gradjanski status, prava i materijalna dobra i kao takvi bili smo na volju za privodjenje i deportaciju svakog momenta. Danas je situacija drugačija. Država Slovenija je bila prinudjena da priznala šta je radila a inicijativa za REKOM je ugledna medjunarodna organizacija. Zašto onda ponovo alternativni pristup informisanju? Da li postoji neka institucija medjunarodnog pritiska na Sloveniju zbog njenog daljeg nedemokratskog ponašanja, tako kao što je nedavno Madjarska bila izložena medjunarodnom pritisku. Razlozi za slovenačku medijsku blokadu su: nespremnost da se žrtvama slovenačkog nacionalizma prizna status žrtve i plati odšteta a pre svega nespremnost da se sudi počiniocima za dela iz nacionalističkih pobuda. To su isti razlozi i praksa koju srećemo u bratskim republikama, jedino što u slučaju Slovenije Jelko Kacin i evropske institucije ćute. Takva praksa naravno devalvira borbu za demokratiju u regionu. Onih nekoliko informacija koje su slovenačkim medijima objavljene o REKOM-u posledica su „zloupotrebe mučeničkog statusa“ Aleksandra Todorovića nakon što je iz nemoći da išta promeni pokušao samoubistvo. Nedugo nakon njegovog oporavka i izlaska iz bolnice zajedno smo obilazali redakcije nama sklonih medija i tako je par infmacija o Rekomu ipak procurelo u javnost. Pitam se da li neko zaista treba da se ubije zato da bi slovenačka vlast poštovala pravila demokratskog ponašanja koja kad su manjine u pitanju dosledno ignoriše? Slovenački mediji nisu izveštavali niti o savetovanju za priznavanje prava manjinama u Sloveniji koje je Evropski Savet organizovao 2003 usred Ljubljane a i sada se ignorisanje medjunarodnih institucija nastavlja. Izgleda da slovenački političari baš kao i srpski žele da zadrže pravo na vlastiti fašizam. Fašizam je za njih neotudjiva tekovina, koja se čuva kao zenica oka svoga – i tu postoji nacionalni konsenzus.
Ako odmislimo šarm i ljudsku toplinu Lazara Stojanovića njegov govor u obraćanju malobrojnim gledaocima Cvetne livade Porodice bistrih potoka bio je razočaravajući. Pre svega zbog svoje nesuštinskosti i opterećenosti formom-dakle davanju nebitnom status bitnog. A istiskivanje suštine formom karakteriše savremeno doba pa ova ritualizacija suštine kao da potvrdjuje svekoliku fašizaciju stvarnosti. Lazar je, pogadjajući najskrivenije želje slovenačkih fašista, četiri petine svog govora posvetio pravdanju publici što joj se obraća na srpskom umesto na slovenačkom. Uplela se tu priča o demokratizaciji tog jezika koji danas nije samo srpski i hrvatski već i bosanski i crnogorski a nakon demonstracije znanja engleskog pala je i džentlmenska ponuda da se koristi „lingua franca“ umesto demokratizovanog srpskog. Usledila je neizbežna i takodje demokratska procedura glasanja na kojoj je srpski pobedio engleski. A meni se plakalo i poželeo sam da me nema u tom obilju demokratije. I tako, nakon izrekanja definicije REKOM-a na srpskom, dodjosmo i do suštine koja je bila em kratka, em razvodnjena, rečju nepotrebna. Suština je stala u jednu rečenicu i glasila je: „Morate priznati, da oduzimanje rezidentnih karti (sic!) u slučaju Izbrisanih nije baš najdemokratskija procedura.“ Meni je ova tvrdnja zazvučala kao „Morate priznati da Ciklon-B u kupatilima za Jevreje nije uspeo da nadomesti vodu.“ Rečenica je formalno tačna ali je više prikrila nego saopštila.
Šokantno je da demokratski razradjena i razgranata metodologija komunikacija danas nedozvoljava da se fašisti nazovu fašistima. Ako je to istina mi onda živimo u epohi fašizma. Valjda bi to bio smisao nadaleko čuvenog i zabranjenog „incorrect speech-a“. Zanimljivo je da gornja nesupstancijalna dijagnoza slovenačkog nacionalizma dolazi od čoveka koji je 1971 u svom filmu Platični Isus olako i mladalački površno (a de facto netačno i tendenciozno) izjednačio Titov socijalizam sa Hitlerovim fašizmom. Tito je dakako Hitler a Janša, morate priznati, nije ubedjeni demokrata... Sa takvim tvrdnjama mi idemo u Evropu.
Uzimanje šezdesetosmaškog disidentstva za neku vrstu ideološke platforme za nastupanje REKOM-a u Sloveniji ne samo da je na više načina sporno (recimo i zbog ideološke raznolikosti pobuna iz 68' medju kojima je bilo i nacionalista) već pokazuje i notornu nesigurnost „južnjaka“ kada nastupaju u Sloveniji. S jedne strane na delu je mit o Sloveniji kao demokratskoj i evropskoj državi a sa druge strane „južnjaci“ baš po želji slovenačkih fašista ne mogu iz svoje „južnjačke“ kože i kompleksa niže vrednosti: izuvaju se pred vratima, hodaju na prstima, šapuću da se ne čuje da govore „dobardanski jezik“ a ako ih ko čuje odmah sledi izvinjavanje. Lazar Stojanović i Božidar Mandić u nepotrebnom objašnjavanju svojih ideoloških veza bili su usresredjeni na izricanju opredeljenosti za mir i nenasilje, da su antimilitaristi. Medjutim, uzmete li u obzir da su oni tu zbog žrtava slovenačkog fašizma okretanje i drugog obraza je ako ništa drugo nefunkcionalno. U tom kontekstu njihova izjava zvuči kao da se oni zalažu da se slovenački fašisti ne kazne: Lazar i Boža donose mir , blagost i „zagrljajnost“. Ajmo svi u vagon-li, pa da uzmemo tamo, u zagrljajnost, i generala Mladića i da raspalimo ping-pong dok bistri potoci šume a prasence se vrti.
Izgleda da danas na Balkanu nema ljudi koji bi govorili u ime univerzalnih i medjunarodnih normi i principa. Partikularnost caruje. Kao da niko ne može da izadje iz jarma svoje nacije i zato rituali medjubalkanskih susreta počinju samopodrazumevajućim se besmislicama kakva su antimilitaristički manifesti mirovnjaka ili potpuno demodirane šezdesetosmaške teoroje. Vrše se atavistički rituali i puše lule mira. Ugradjivanje stihova mog gimnazijskog junaka, rumunskog a u Srbiji poznatog pesnika Đea Bogze, u ideologiju REKOM-a, delovalo je osvežavajuće iako se svet od sedamdesetih do danas veoma promenio a u Sloveniji je za tog pesnika malo ko čuo.
Konačno, trebalo bi reći zbog poredjenja koje se po sebi nameće da je 25.671 Izbrisanih – koliko žrtvava svojih nacionalista je priznala država Slovenija – verovatno više propatilo nego što su to Titovi disidentni iz 68' o kojima se napisani junački i mučenički mitovi. Da ponovim jasno i glasno drugim rečima: Demokratska Slovenija 1992-2009 je veči i teži kršitelj ljudskih prava nego Titova Jugoslacija 1966-1975. Žrtve balkanskih nacionalista nisu bili avantgardni pobunjenici kojima se sudilo zbog pobune već su bili krivi bez sudjenja, već svojim rodjenjem, kako i priliči fašizmu, bez pobune i bez akcije protiv sistema. Krivi što su živi. I te žrtve, u slučaju Izbrisanih, nisu imale nikog u inostranstvu da ih brani i da se zauzme za njih a tako je i danas. Sve bi to disidenti iz 68' koji dolaze u mirovne misije morali znati a pre toga bilo bi nužno preispitati i temeljne stavove tipa izjednačavanja komunizma i fašizma, što današnja EU neodobrava uprkos stalnih pritisaka komunističkih disidenata sa Istoka, koji su verovatno želji slave i zasluga a mnogi i rehabilitacije zbog profašističkog delovanja. Lazar Stojanović je pomenuo pravo mladih Slovenije da znaju i da budu informisani ali ostalo je nejasno šta to treba znati? O čemu treba informisati mlade? Neprestano forma dominira nad suštinom. Izgleda da je do brisanja „južnjaka“ došlo kvarom na kompjuteru...
REKOM kao poštovana medjunarodna organizacija mora da obezbedi jednakost medju žrtvama nacionalista različitih nacija a jednako slovenački nacionalisti ne smeju dobiti imunitet. Ako se ta bazična jednakost medju bivšim bratskim republikama neuspostavi onda je misija REKOM-a dovedena u pitanje. Naravno da uspostavljanje jednakosti otežava asimetričan i mitski položaj Slovenije, kao i nacionalni konsenzus slovenačke politike u kojoj malo koja nenasilna medjunarodna organizacija dobija uporište (za razliku od Nata, na primer). Medjutim ako REKOM ne može da pronadje sredstva za medjunarodni pritisak na Slovenij radi postizanja demokratičnog delovanja onda stvari ne stoje najbolje. A možda treba za savet pitati Jelka Kacina? Treba odlučno odbaciti „južnjačke“ komplekse prema Sloveniji i stvarima pristupiti agilno i aktivno i pre svega univerzalistički i principijalno. Ako to ne možemo onda se treba uzeti bubnjeve u ruke i pridružiti se pobednicima.
