Sunday, November 26, 2017

HIPOKRAT NA STALJINISTIČKI NAČIN



Dimitar Anakiev
HIPOKRAT NA STALJINISTIČKI NAČIN
Medicus medico lupus (Lekar lekaru vuk)


„Lekarska komora brine za poštovanje temeljnih vrednosti lekarskog poziva: empatije, stručne osposobljenosti i autonomije. Svesni smo su da lekari i stomatolozi uz poštovanje ljudskih prava moraju slediti vrednosti medicine, zato im kao institucija želimo olakšati posao, približiti ga i pružiti savet i pomoć kada je to potrebno.“
       -Prevod iz predstavljanja Lekarske komore Slovenije na svojoj web strani

Stoga ću učitelja ovoga umijeća štovati kao svoje roditelje, njegovu ću djecu držati svojom braćom, a budu li htjeli učiti ovu umjetnost, poučavat ću ih bez ugovora i bez plaće
         -Isečak iz Hipokratove zakletve (Hr.Wikipedija)


Od ponovnog osnivanja Lekarske komore Slovenije 1992. njena uloga je bila prilično neskladna sa javno proklamisanom misijom a u posebnom neskladu je prema delu Hipokratove zakletve koji se odnosi na lekarsko međusobno bratstvo. Njeni organi isticali su se u dve delatnosti a koje su u Socijalističkoj Jugoslaviji bile nepoznate u lekarskim krugovima: prva je uvođenje šovinizma kao jednog od radnih načela i drugo je negiranje Ženevske konvencije. A to znači, da Lekarska komora Slovenije biva u potpunosti podređena revizionističkoj politici koja je došla na vlast a samim tim postala je instrument kršenja ljudskih prava što se naročito lepo videlo kod izbrisanih lekara, gde je umesto da takve lekare štiti – što bi morala po prirodi svoje misije – ona je pomagalala političkom sankcionisanju „nepodobnih“. Umesto da obezbeđuje lekarsku autonomiju ona je bila organ politizacije lekarskog posla. Medicus medico lupus (Lekar lekaru vuk). Počnimo od Ženevske konvencije:
       Opšte je poznato da Ženevska konvencija, pored zaštite bolesnih i ranjenih, štiti integritet lekara u ratnim uslovima. Za lekara i njegovo osoblje nije važna boja uniforme. Lekar je u svakoj uniformi lekar. Odanost pacijentu jedina je politika koju lekar mora slediti u miru ili ratu. Ali u Sloveniji nije tako. Tokom tzv. „Operetnog rata“ koji je potomcima domobrana poslužio za izižvljavanje svojih antikomunističkih i antijugoslovenskih frustracija zbog poraza u Drugom svetskom ratu, vršeni su snažni pritisci na lekare zapošljene u vojnim zdravstvenim ustanovama da napuste svoje paciente. Mnogi lekari su to i uradili, plašeći se za sudbinu svojih porodica, a oni koji su ostali nepokolebani u svojoj lekarskoj misiji, bilo da su Slovenci ili pripadnici ostalih jugoslovenskih nacija, bili su strogo kažnjeni (kažnjeni zbog privrženosti medicinskoj struci i njenim zakonima!) a organ kažnjavanja bila je direktno Lekarska komora kojom je tada predsedovao dr. Marko Bitenc – danas veliki privatnik.

Dr. Dimitar Anakiev, bivši Upravnik garnizone ambulante u Tolminu i Dr. Stojadin Stojić, bivši načelnik hirurgije u Vojnoj bolnici u Ljubljani, imali bi šta da ispričaju o radu Lekarske komore Slovenije.


         Jedna od priča tipičnih za kaznenu politiku Lekarske komore Slovenije je ova koju sam čuo od hirurga koji je bio na rukovodećem položaju u Vojnoj bolnici u Ljubljani i koji je ostao privržen svom lekarskom pozivu tj. nije podlegao pritiscima politizacije: nakon proglašenja samostalnosti Republike Slovenije, zatražio je od Lekarske komore da mu izda licencu za rad. Uprkos tome da je formalno pravno njegova specijalizacije važila u novoj državi (kao i kod svih drugih), i uprkos svom hiruškom iskustvu od nekoliko decenija rada, i uprkos tome da je na visokoškolskim ustanovama predavao hirurgiju, bio je upućen od strane Lekarske komore Slovenije da ponovo polaže specijalistički ispit, verovatno kod svojih učenika. Naravno da na to nije mogao pristati. Nakon kazne Lekarske komore, usledila je i državna kazna: više od deceniju nije mogao da prima penziju. Kada je od lekarske komore zatražio zvaničan odgovor zašto mu ne izdaju licencu (tj. zašto lekarska komora krši zakon) bio je upućen na razgovor sa jednom od pravnica komore. Pravnica ga je primila i pokazala debelu fasciklu - kako on kaže „plave, gotovo tirkizne boje“. Upitala ga je „Znate li šta je ovo..? To je Vaš dosije; u njemu piše da ste osoba nepoželjna u Sloveniji“. Osobe kojima je medicina bila iznad politike, bile su proglašene neprijateljima režima. Takvih i sličnih priča čuo sam mnogo, u neposrednoj komunikaciji sa kolegama, a doživeo sam i sam, na svojoj koži, protivzakoniti kazneni tretman famozne Lekarske komore Slovenije. Nakon što sam četiri godine bio Upravnik garnizonske ambulante u Tolminu, Lekarska komora Slovenije je zahtevala od mene da u novoj državi moram dve godine da sekundiram (znači dve godine da pomažem nekom doktoru i radim pod njegovim mentorstvom) da bi mi izdali licencu...?! Apsurd, sa ciljem uniziti kolegu. Naravno, kršenja Ženevske konvencije tokom „operetnog rata“ u Sloveniji bila su mnogo šira od kažnjavanja doktora koji vole medicinu više od vlasti i novca;  ovde navodim samo par slučajeva kod kojih sam sam bio akter i svedok:
        Vodnik, medicinski tehničar (albanske nacionalnosti), nenaoružan, u belom mantilu, uhapšen od strane TO dok je prevozio bolesnika vozilom vojne hitne pomoći u bolnicu. Zatim je tri dana bio zatvoren u nekom rovu punom vode (verovatno rudnika Hrastnik, ako se dobro sećam) nakon čega beži za Austriju... Tokom desetodnevnog („operetnog“) rata bio sam zamoljen iz kasarine u Tolminu da posredujem u prevoženju bolesnog vojnika za kojeg je vojni lekar sumnjao da ima napad upale slepog creva: grčio se je od bolova u stomaku, povraćao i imao visoku temperaturu i proliv. Ulaz u kasarinu bio je blokiran tako da sanitetsko vozilo nije moglo da izađe a iz obližnje krčme policija je snajperima pokrivala put. Zato je lekar iz kasarine molio da vozilo hitne pomoći iz lokalnog zdravstvenog doma dođe do ulaza u kasarinu i da tu, pred ulazom, pokraj blokade, primi bolesnika. Pozvao sam Zdravstveni dom, dali su mi lekara koga sam dobro poznavao – tada je bio šef nekakvog operativnog centra a danas takođe težak privatnik – i objasnio mu situaciju. Odgovorio je kratko: „Ne može; neka ga bolničari stave na nosila i donesu do zdravstvenog doma“. Kasarina je bila u dolini pored reke Soče, a Zdravstveni dom gore na brdu, pa još u zaleđu. Upozorio sam ga da je to nekoliko kilometara teške uzbrdice a on je spustio slušalicu...
        Hostilnost pojedinih kolega u Sloveniji, a pre svega Lekarske komore Slovenije, nije lako objasniti. Međutim, ako neko misli, da ovde govorim o deformacijama koje donosi ratno stanje, grdno se prevario. Situacija je „zacementirana“ i potpuno aktualna do današnjih dana... Na međunarodnom simpoziju urgentne medicine koji se svake godine održava u Portorožu predstavio sam prošle (2016) godine svoj stručni rad „Zbrinjavanje u opasnoj zoni pod neposrednom pretnjom“. Ceo simpozijum je pod utiskom terorističkih napada u Madridu, Parizu, Briselu i Londonu bio posvećen radu hitne medicinske pomoći u ratnim uslovima. Par meseci ranije bila je na stadionu Stožice u Ljubljani organizovana velika vežba zbrinjavanja ranjenika- vežba, kakve smo poznavali i u vreme Jugoslavije pod nazivom „ništa nas ne sme iznenaditi“. Na simpozijumu sam predstavio dve svoje lekarske intervencije u ratnim uslovima koje su mi se kao vojnom lekaru JNA desile u Hrvatskoj. U trenutku predavanja rada, radio sam za Belgijski Médecins du Monde (Lekari sveta), pa sam istu organizaciju zapisao uz svoje ime na predloženom radu i to je bio razlog, verovatno, da su rad primili. Poslao sam odličan, redak i dramatičan stručni prilog na vrlo aktuelnu temu i više bih voleo da je rad primljen zbog svoje sadržine, ali pokazalo se da nije. Na dan kada je trebalo da predstavim svoj rad opazio sam, na svoje veliko iznenađenje, da je baš na mojoj sesiji radni predsednik bivši Janšin zdravstveni ministar dr. Andrej Bručan. Kada sam pristupio govornici, on je prvo sebi dao reč i izašao pred mene ne da bi me pogledao. Dok sam mu gledao leđa obratio se publikumu od približno 300 prisutnih lekara i zdravstvenih radnika. Rekao je ovo (parafraziram po sećanju) : „Imamo puno naših lekara na različitim vojnim misijama - ne znam zašto oni ne pišu radove...? Sad ćemo umesto njihovih radova da slušamo rad iz JNA...“ Ovaj nečuveni i medicini potpuno tuđ primitivizam – deljenja lekara na „naše“ i „njihove“ - dogodio mi se još nekoliko puta na najvišim i najoficijalnijim mestima. Jednom čak u amfiteatru Medicinskog fakulteta u Ljubljani prilikom polaganja ispita za ALS licencu (reanimacija). Svi kandidati morali su da se predstave pa ja u svojoj biografiji rekoh da sam bio izbrisan. Pošto mlađi kolege ne znaju šta je to, počeli su da se unezvereno gledaju i da se gurkaju i zato je vođa sesije, ugledni anesteziolog, sudeći po imenu i prezimenu „naše gore list“, namestivši svoju crvenu leptir kravatu, nakašljao se i prokomentarisao tako da čuje ceo amfiteatar „Izbrisani, to su vam oni koji 1991. nisu prestupili na našu stranu“. Bez obzira što je među 25.000 izbrisanih bilo samo oko 500 oficira JNA a više od 6.000 dece, ovo prostodušno objašnjanje „naši-vaši“ cenjenog kolege je jedno od boljih koje sam čuo. Kasnije odbijanje moje specijalizacije u Sloveniji (nakon ne priznavanja specijalizacije sa VMA) učinjeno je takođe na bazi „naši-vaši“ iako sam formalno pravno ispunjavao sve zvanične uslove. Međutim, nisam bio „njihov“. Cenjeni „nacionalni koordinator“ - pre toga poznato lice iz crne hronike, jer mu je umro pacient pa su ga razvlačili po svim medijima – hladnokrvno je zapisao da ne mogu da dobijem specijalizaciju zato što sam radio u JNA. A pošto u javnom raspisu specijalizacije takve klauzule nema, to jednostavno znači: „Nisi naš, zato ne može“. Drugim rečima, kada su u pitanju „homo sacer-i“, žrtva šovinizma, Lekarsku komoru zakon ne obavezuje. Domobranski pitomci vole da se junače na nemoćnima i deprivilegovanima, uživaju kad žrtva ne može da se brani, onda pokazuju svoju snagu. Pravi beli vitezovi, možda bi se dopali Arkanu.
         Međutim, ako u vreme predsedničkog mandata Marka Bitanca možemo da posumljamo da su šovinističke izjave (poput onih datih za medije u vezi prof. Radovanovića iz Sremske Kamenice, tipa „Nećemo valjda da dopustimo da nas operišu oni koji su do juče bili naši okupatori“) i šovinistička praksa rezultat uništavanja konkurencije za svoj privatni biznis i istovremeno pridobijanje političkih bodova za dobijanje koncesija itd. znači deo prakse koja nije etična i nije prihvatljiva u smislu medicinske etike i deontologije, ali je zakon biznisa prihvata kao legitimnu, istovremeno moramo upozoriti da je praksa šovinizma imanentna Lekarskoj komori Slovenije još od samih početaka. Prisetiti se treba slučaja prve slovenačke doktorice Elonore Jenko (1879-1959).
        U Austro-Ugarskoj ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju medicinu (niti su mogle da upisuju gimnaziju). Zato je dr. Jenko via ruska škola na Cetinju pa zatim Petrovgrad, završila medicinu u naprednijoj Rusiji. Vrativši se iz Rusije kao lekar, doživela je da joj parlament u Beču ipak prizna diplomu (posle mnogo zapleta) i omogući lekarsku praksu koju je ona obavljavala celu deceniju, počevči od 1912, u svojoj ordinaciji u Opatiji. Međutim, ako su joj austrijski parlamentarci priznali licencu za rad, slovenački kolege nisu. Lekarska komora Slovenije, u novoj državi SHS, zahteva da joj se licenca oduzme dok ne položi dodatne ispite (1), (2). Vidimo dakle, u periodu celog stoleća, u različitim istorijskim razdobljima, stalnu tendenciju politizacije lekarskog dela od strane Lekarske komore Slovenije i stalnu politiku šovinističkog omalovažavanju (žena, Jugoslovena, „nepodobnih“...) čiju glad utoljuju administrativnim apetitom za novim i stalnim dokazivanjima ispravnosti i podobnosti, novim ispitima, često potpuno apsurdnim. Kolege koji podpadnu u njihov osvetnički mlin postaju životno ugroženi - to je politika koja ne ubija direktno ali indirektno negira pravo „nepodobnih“ lekara na rad i postojanje. Neki kolege su bili gurnuti u duševnu bolest, neki u samoubistvo, neki opet - elitni stručnjaci - umesto da bi se bavili medicinom gaje pčele i oru njive, dok su drugi, sa manje obaveza, jednostavno pobegli, a to je i cilj takve politike.
         Uz ovaj šovinistički kontinuitet Slovenačke lekarske zbornice, uz tendenciju da se bude iznad zakona (a možda i iznad istorije), uz tendenciju da se zakon otvoreno krši, treba spomenuti da nakon drugog svetskog rata poražena peta kolona, saradnici Hitlera i drugih okupatora, svoju decu ne žele da upisuje na „marksističke fakultete“ već skoro isključivo na „konzervativnu“ medicinu. Medicina je u Sloveniji bila investicija Hitlerove pete kolone, zato je danas uhvaćena u smrtonosni zagrljaj revanšističkih fantazama. Izgleda kao da u Lekarskoj komori Slovenije sede bolesnici a ne lekari, bolesnici, koji sebe, kao u nekom filmu, ili u nekom bunilu, nazivaju lekarima. Najsmešnije i najapsurdnije je da ovim se ovim „kolegama“ mora plaćati članarina, da bi im omogućili da protiv Vas deluju. I po tome se vidi koliko so to ljudi ogrezli u zločin, koliko nemaju skrupula i gde se, na kojoj tački, nalazi njihov moral. Oni državu za čije zdravlje stanovništva navodno brinu doživljavaju kao svoju privatnu svojinu. Na sreću, u slovenačkoj medicini, među politički ne ispostavljenim doktorima, ima mnogo pravih kolega i divnih ljudi. I na sreću, medicina sama je mnogo veća nego što to jeste Lekarska komora Slovenije.

(1)Podatak iz knjige „Pozabljena polovica“, Portreti žena 19. i 20. stoleća u slovenačkim krajevima. Autorice Alenka Šelih, Milica Antić Gaber, Alenka Puhar, Tanja Rener, Rapa Šuklje i Marta Virginella, Ljubljana 2007/2012.
(2) U svojem tekstu „Prva slovenačka lekarka dr. Elonora Jenko Groyer (1879-1959)“ u Lekarskom vestniku br.9/2016 autori Janez i Duša Fischinger ne navode eksplicitno ko zahteva nove ispite za dr. Jenko, taj deo preskaču, ostavljaju zamagljen, a novode samo da je naloge za ispite dobila iz državne uprave iz Beograda.