BESKOMPROMISNA
ZAVEZANOST ISTINI
Razgovor
Srećka Puliga, novinara zagrebačkih Novosti, sa Dimitrom Anakievim,
predsednikom Združenja izbrisanih delavcev (ZID)
SREĆKO
PULIG: Naši čitaoci znaju za slovenski fenomen izbrisanih, no
molim vas da ukratko ponovimo kako se odvio događaj nastanka
izbrisanih.
DIMITAR
ANAKIEV: Dozvolite mi prvo da se zahvalim Vama i čitaocima Novosti
za zainteresovanost za fenomen i pokret izbrisanih. Uz zahvalu odmah
dodajem i preambulu mog odgovora, a to je da je pitanje
interpretacije dogadjaja ključno i oko interpretacije se vode teške
borbe već više od deceniju. Reč je o pokušaju da se sakrije klasni karakter brisanja. Vidite: 26.02.1992, osam meseci nakon
razglašenja samostalnosti, slovenačka vlada tajnom akcijom izbriše
iz zvaničnih knjiga 25.671 ljudi koji su poreklom iz drugih delova
Jugoslavije. Od tog broja nešto više od 6.000 odpada na decu rođenu
u Sloveniji a i mnogi drugi izbrisani rodjeni su u Sloveniji. Svima
njima je uskraćeno pridobijeno pravo na stalni boravak u Sloveniji.
Sa tim pravom izgubili su u trenutku i sva druga prava i kao takvi,
ljudi bez dokumenata, bez identiteta, bez ulica i broja, bez istorije
i bez budućnosti, nisu mogli biti delom sukcescijskog sporazuma
zemalja naslednica Jugoslavije, a to znači da su bili opljačkani,
uskraćeni za svoje stanove koje nisu mogli otkupiti, za svoje
penzije, socijalna prava, prava na školovanje i slično. Sledile su
deložacije i deportacije. U Sloveniji je opstalo manje od polovine
izbrisanih, uglavnom ljudi iz mešovitih brakova, kojima je trebalo
deset godina da shvate da su žrtve smišljene državne kriminalne
akcije i da počnu samoorganizovanje i borbu. Sve slovenačke vlade,
leve i desne, od početka do danas, imaju gotovo identičan odnos
prema izbrisanima.
SREĆKO
PULIG:. Vrlo brzo fenomen je smješten u logiku i sektor civilnog
društva, nastale su organizacije, koje se bave pravima izbrisanih
kao građanskim pravima.
DIMITAR
ANAKIEV: Tako je, ali još pre nego što nas je dohvatila industrija
civilnog društva i pokušala reciklirati i kompostirati u
nepolitički problem desila se je infiltracija ljudi koji rade za
državne organe u organizacije izbrisanih. Oni su bili tu zvanično
da “pomognu” ali njihov zadatak bio je političko podredjivanje
pokreta izbrisanih, preusmeravanje i kanalisanje energije pokreta u
neškodljivim pravcima i stvaranje dimne zavase od koje se nije mogla
nazreti suština problema. Ovaj proces nazivam “zombizacija”
pokreta, jer su aktivisti izbrisanih pretvarani jedni za drugim u
zombije. Ljudi koji ne znaju šta rade ali rade, “oslobadjaju”,
“učestvuju”, daju izjave kontrolisani od strane tih ljudi. Ako
ih pitate “a sa kojim se to programom bore”? nemaju pojma, pokažu
na pivo u ruci ili ti dunu dim cigarate u lice. Posle faze
zombizacije, došla je faza reciklaže, kako pokreta, tako i samog
fenomena izbrisanih. Reciklažu je vršila industrija civilnog
sektora. Na ovu fazu nadovezuju se intelektualci (leve provinijence)
koji stvaraju terminologiju neophodnu za uspešno kompostiranje
problema, tako da postajemo ekološki čisti i mirišljavi, urasli u
bršljen i mahovinu, spremni za uživanja u tekovinama kapitalističke
demokratije. Moram priznati, da su neki slovenački levičari bili
maštoviti u izmišljanju terminologije. Tako se moglo čuti da su
izbrisani problem “profanog državljanstva”, za neke druge to je
bio problem “laterarnog državljanstva”. Oni manje maštoviti
zajahali su mainstramovski vetar i gurali nas u stereotipe poput
“evropske migracije”, u isti koš sa Lampeduzom i Romima u
Slovačkoj i Rumuniji i slično.
SREĆKO
PULIG: U svojoj izjavi za javnost opisali ste nastanak Udruženja
izbrisanih radnika (ZID) iz dotadašnjeg Saveza izbrisanih Slovenije,
kao rezultat ideološkog i političkog razlaza među ljudima na toj
sceni.
DIMITAR
ANAKIEV: Nastanak Udruženja ZID rezultat je političke zrelosti
značajne grupe aktivista izbrisanih. Morate znati da mi za sobom
imamo iskustvo od 20 godina života izvan zakona, na rubu društva
ili pod rubom društva, deportacije, deložacije, pretnje i razna
poniženja, i više od 10 godina političkog aktivizma, političkih
konfrontacija. Sekretar ZID-a je recimo žena, aktivista, nekadašnja
radnica u agro-industriji, samohrana majka 4 dece, koja je uspela da
izvede decu na put iako sama i bez dokumenata–paralelno se je
politički borila. Ja sam, takodje za primer, na svojoj koži osetio
deportaciju. A ima medju našim članovima još drastičnijih
slučajeva. Možete zaključiti da iz takvog iskustva blef nije
moguć, naša politička filozofija je direkno povezana sa
egzistencijom, a naše iskustvo borbe istorijsko i neprocenjivo
važno–to iskustvo učinilo nas je politički zrelim. Nismo tek
voluntaristička grupa koja uzima marksizam za svatbarski ukras.
Zaključili smo da igramo lažiranu utakmicu u kojoj sudije menjaju
pravila tokom igre i poželeli da stvorimo uslove za stvarnu
političku borbu koja bi opravdala užasnu životnu stranputicu u
kojoj smo se snašli. A stvarna politička borba, to je glavna pouka
našeg “izbrisanskog” staža, nije moguća bez marksizma–
jedino klasna borba je stvarna. Uvideli smo da nove terminologije
stvorene oko nas imaju za cilj onemogućavanje socioloških i
marksističkih analiza. Konačno, shvatili smo da je brisanje
jugoslovenskih radnika u Sloveniji ekskluzivni akt kontrarevolucije.
Radničku klasu u Sloveniji, baš kao i na celom Balkanu i Istočnoj
Evropi, trebalo je nacionalno podeliti da bi je opljačkali i lišili
prava. U okolnostima bratstva i jedinstva, mafijska privatizacija ne
bi bila moguća, niti kontra-revolucija i kontra-reforme u celini.
Bilo je dakle lako shvatiti kojim putem treba ići. Alternativa je
zombizacija i reciklaža sa kompostiranjem.
SREĆKO
PULIG: Vrlo je zanimljiv ovaj prilaz da se do jučerašnje građanske
žrtve jednog sistema, onog slovenske države, prepoznaju kao
obespravljeni radnici nekada zajedničke države Jugoslavije. Zašto
to slovenski intelektualci nikada nisu tako koncipirali?
DIMITAR
ANAKIEV: U Sloveniji nije lako biti nezavisni intelektualac, jer je
država mala i sve kontroliše. Ako imate državnu službu, radite na
državnom univerzitetu, ne možete biti nezavisni. Na sunčanoj
strani Alpa deluje možda najveći akademski centar u Istočnoj
Evropi za reciklažu i kompostiranje marksizma. Ne znam zapravo da li
je razvijeniji levi ili desni revizionizam. Obe revizije marksizma,
leva i desna, u Sloveniji su uzdignute na nivo nacionalnog sporta,
koji ide rame uz rame sa skijanjem, a možda je čak i značajniji od
skijanja. Verujem da je upravo to uloga koju su slovenački
intelektualci dobili od EU napustivši socijalizam. Perverzna uloga
ali adekvatna jer slovenačka država stvorena je tokom NOB i
socijalističke revolucije. Ko je dakle pozvaniji da teoretski
diskredituje marksizam od slovenačkih intelektualaca? Imperijalisti
EU umeju da raspodele uloge svojim vazalima. Jasno je da u takvoj
klimi niko neće da potegne iz rukava marksistički argument, ma
koliko on bio očit i neophodan–ili baš zbog toga.
SREĆKO
PULIG: Mainstream mediji sve svode na problem odštete koju će
Slovenija oštećenima morati pod pritiskom EU isplatiti, kao da se
radi o još jednom za sada neriješenom sukcesijskom pitanju?
DIMITAR
ANAKIEV: Slučaj izbrisanih se je nesrećnim slučajem našao pred
Evropskim sudom za čovekova prava. Mi smo već bili živi sahranjeni
i opevani jer u Sloveniji, a i u EU, ni jedna politička opcija nije
bila zainteresovana za stvarno rešenje ovog pitanja. Naprotiv,
videlo se, da mora tako biti iz razloga odbrane ideologije novog
svetskog poretka. Onda su se tu slučajno našli neki italijanski
komunisti iz tadašnje
Partito
della Rifondazione Comunista,
pre
svih
Roberto
Pignoni, rodbinski povezan sa Slovenijom, i oni su našli u Rimu
specijalizovanu advokatsku kancelariju koja je pedantno i
profesionalno uradila svoj posao. Posle pritužbe države na Velikom
senatu ovog suda, koju je organizovala “leva” vlada Boruta
Pahora, dva italijana, Lana i Saccucci samleli su i u javnom
nadmetanju do nogu potukli tim od devet (9) slovenačkih vladinih
advokata. Pahorova vlada se je bila spremila da do zadnje kapi krvi
brani svoje “pravo” da uništava “južnjake” u Sloveniji ali
nisu uspeli. Slovenačka politika našla se je uhvaćena u prljavom
poslu, i to je najveći značaj presude Evropskog suda jer je ukazala
ko je u toj priči negativac: kompradorska vlast Slovenije, sve njene
vlade. Do tada je država Slovenija izbrisane neprestano promovisala
negativno, kao državne neprijatelje i bandite. To se je moralo
promeniti. Medjutim, presuda Evropskog suda ukazuje samo na par
najtemeljitijih kršenja ljudskog prava a ne i na problem u celini.
Ideologija šovinizma nije problematizovana. Rečeno medicinskim
rečnikom reč je o simptomatskoj terapiji. Suzbija se temperatura
ali antibiotici nisu prepisani. Zato je, vlada nastavila da i dalje
kompostira problem i prikazuje ga kao nešto drugo. To je stalna
tendencija protiv koje se neravnopravno borimo. Takozvana politika
“odštete” izbrisanima nastavlja segrgaciju na nacionalnoj
osnovi. Neverujem da će se u tom smislu nešto promeniti, bar ne dok
EU gospodari Evropom i dok je Slovenija njena članica. Jer šovinizam
nije nekakvo prirodno emocionalno stanje već poznata imperijalna
strategija.
SREĆKO
PULIG: Kakvo je trenutno stanje u Vašem udruženju i što ono misli
poduzimati u budućnosti?
DIMITAR
ANAKIEV: Susrećemo se sa kompleksnim problemima ali je kvalitet naše
borbene grupe zaista izuzetan, ponosan sam na te ljude koji žive u
uništavajućem ratu niskog intenziteta 20 godina i dalje se bore
punom snagom, vitalno i razborito. Pripadnost ovoj izuzetnoj grupi
ljudi je za mene jedno od najlepših i najvažnijih životnih
iskustava koje se ne može uporediti ni sa čim. Susrećemo se sa
stalnom opstrukcijom od strane države, koja nas pri svakom koraku
sapliće i za svaki, čak i najmanji koračić moramo uložiti
ogromnu energiju–iscrpljuju nas bez prestanka 20 godina, na nama su
se izmenile generacije državnih profesionalaca koji su plaćeni da
nas sapliću, a mi borbu odvajamo od usta, od naše dece i porodica.
Susrećemo se takodje sa izvan sudskim presudama (putem tajnih službi
i njihovih saradnika u civilnom sektoru) nekim od naših članova,
tako da su pojedinci sprečeni da dobijaju penzije i da traže pravdu
na višim istancama. Medjutim, pred sobom imamo jasan i striktan
program marksistične borbe, klasičan po karakteru, koji nam pomaže
da jasno vidimo stvari i lako prepoznajemo ciljeve. A u borbi je
najvažnije imati jasne ciljeve. Pored toga da publikujemo naš
interni bilten, uskoro počinjemo i sa periodičnim e-zinom pod
nazivom “Istina” jer obrazovni rad smatramo važnim ako ne
najvažnijim. Toj svrsi služe i filmovi. Naši prioreti za budućnost
su povezivanja sa drugovima u Sloveniji (sindikati) i sa aktivistima
iz radničkog pokreta koji se bore protiv neokolonijalne okupacije na
Balkanu, Evropi i svetu. Učestvijemo, dakle, u stvaranje zajedničkog
klasnog fronta. Ja sam, kao predsenik ZID-a, koorganizator Evropske
konferenciji radnika u Parizu koja će se održati marta ove godine,
a u radu će učestvovati naši radnici iz Slovenije, delegacija
ZID-a. Upoznaćemo drugove iz Evrope sa situacijom na Balkanu i
Sloveniji i izmeniti saznanja i borbena iskustva.
SREĆKO
PULIG: Po obrazovanju liječnik, bavili ste se poezijom, a onda,
stjecajem okolnosti da ste bili nezaposleni, ali i da je to digitalna
tehnika omogućavala, samostalnim filmskim radom. Kako je konkretno
do toga došlo?
DIMITAR
ANAKIEV: Film mi je omogućio da se borim i zaradjujem izvan
nacionalnog sistema koji je, ničim izazvan, poveo rat protiv mene i
protiv mnogih drugih ljudi ovog prostora. Taj ispit istorije nisu
mogli da prodju medicina i poezija. Medicina zato što ne omogućava
borbu, a poezija zbog nacionalnog karaktera njenog jezika–jezik
filma je univerzalan, to je jezik samog života i stvarnosti. Film mi
je takodje omogućio duboko sagledavanje problema sveta koji me
okružuje.
SREĆKO
PULIG: Postoji veza između vaše organizacije izbrisanih i vašeg
filmskog aktivizma?
DIMITAR
ANAKIEV: Političko organizovanje i delovanje i moj filmski rad su
najdirektnije povezani, oni su deo iste težnje za vlastitom
emancipacijom i oslobodjenjem i kao takvi su komplementarni, služe
jedno drugom a zajedno služe ciljevima koje vidim pred sobom.
SREĆKO
PULIG: Čime se kao umjetnik namjeravate u budućnosti baviti?
DIMITAR
ANAKIEV: Umetnik, režiser, autor, nije ništa drugo nego filozof u
posebnom jeziku (jeziku umetnosti, ovde filmskom jeziku). Moj razvojni put kao režisera tekao je od filozofije anarhistične
pobune u mojim prvim filmovima do filmova sa tačnom i preciznom
marksističnom analizom, kao što je slučaj sa filmom “Slovenija
moja dežela”, koji je, usput budi rečeno, bio uklonjen sa
festivala slovenačkog filma a i u Evropi ga nerado puštuju. Kroz
moju zrelu umetnost dakle govori marksizam. Vaše pitanje se može
reformulisati ovako: “Koje filmove nameravate u budućnosti
napraviti kao marksista?” Odgovor: “Sve one koji su neophodni
našoj borbi”.
SREĆKO
PULIG: Što može jugoslavenska radnička klasa još uvijek ili
ponovo napraviti zajednički na stvari svoga samo-oslobođenja?
DIMITAR
ANAKIEV: Jugoslovenska radnička klasa je jednom već donela
istorijsku perspektivu i značaj jugoslovenskim narodima koji danas
istu nemaju jer su opet postali sluge tudjinu. Reč je dakle o
ponovnom stupanju na istorijsku scenu koje može svojim narodima
ostvariti samo radnička klasa. Vreme prvog istorijskog ustajanja
jugoslovenske radničke klase je vreme staljinizma koji je zavladao
radničkim pokretom u celom svetu. Danas je staljinizam mrtav ali i
Sovjetski Savez bez čijeg uticaja bi oslobodilačka borba
jugoslovenskih naroda bila osudjena na neuspeh. Ovo odsustvo stvarne
svetske sile koja bi podupirala izlazak jugoslovenskih naroda na
istorijsku scenu može se nadoknaditi jedino najširim frontom
povezivanja radničke klase.
To
je naša jedina perspektiva, ujedinjenje proleterijata bar do stepena do kojega je svetski kapital ujedinjen. I drugo, u vreme staljinizma
jugoslovenski radnički pokret nije imao vremena da se bavi
elementarnim istinama jer je odmah bio gurnut u borbu. Sada je vreme
za to, za otkrivanje zaista izvornog marksizma. Istorijska zrelost
jugoslovenske radničke klase ogledaće se u prvom redu u
nemilosrdnoj zavezanosti društveno-političkoj istini. A to znači
pomak iz provincijalnosti u avangardu. Sovjeti su počeli revoluciju
sa “Pravdom” (Istina) a mi smo počeli revoluciju par decenije
kasnije sa “Borbom”. Preskočili smo vrlo važnu fazu
dijalektičkog utemeljenja na bazičnim principima, koju kasnije
staljinizam nije ni dozvoljavao. U pitanju je baš demokratični izvor marksizma, njegov dialoški karakter Ne čudi da mnoge važne stvari iz
marksizma uopšte ne znamo, čak i kad se tiču samog Balkana. Ko je
kod nas na primer čuo za najvećeg balkanskog marksistu i Engelsovog
prijatelja Kristijana Rakovskog? Engels je neke svoje važne radove
pisao koristeći tekstove Rakovskog, na primer studiju Rakovskog o
carskoj Rusiji. Mi uopšte ne znamo za Rakovskog, a zato poznajemo i
slavimo staljinistu Dimitrova. Nema sumnje, da je naša slika
marksizma donekle iskrivljena. Dakle, sada je vreme da se okrenemo
“pravdi”, istini, i počnemo temeljito sve iz početka,
oplemenjeni svetlom sjajne borbene prošlosti jugoslovenske i svetske
radničke klase.
Zagreb-Radovljica,
28.01. 2014