UNIŠTAVANJE SOCIJALIZMA NA BALKANU, SLUČAJ IZBRISANIH
Intervju Dimitra Anakieva za Glas veterana, Kikinda
Razgovarao: Vladimir Radojčić
VR: Kako je slovenačka javnost tokom svih ovih godina reagovala na slučaj izbrisanih-intelektualci, mediji, političari?
DA: Dozvolite mi da, pre nego što odgovorim na Vaše pitanje, orišem okolnosti bitne za našu temu. Izbrisani su, baš kao i ratovi devedesetih, deo raspada naše zajedničke domovine SFR Jugoslavije. Dakle, naša prava tema je raspad države i šta on znači. Zašto se Jugoslavija morala raspasti? Zašto smo morali ratovati? To su važna pitanja na koja bih voleo da ponudim odgovore i da potom u njih umestim Vaša pitanja. Jer izbrisani, baš kao i ratovi devedesetih, nisu izolovana tema. Najvažnija stvar pri raspadu Jugoslavije je njen autohtoni socijalistički karakter. Jugoslavija se raspala jer je na nju navalio pobedonosti talas kapitalizma i njegovog nezadrživog imperializma koji nas je pregazio i nastavio dalje da hara po Africi, Aziji i Ukrajini. U tom smislu su i današnje izbeglice iz Afrike i Azije deo tog istog problema. Naravno, imperialisti su našli, baš kao i u drugom svetskom ratu, svoje kolaboracioniste u svim republikama bivše Jugoslavije. To su bili članovi tadašnje komunističke nomenklature koja je bila na vlasti. Oni su za potrebe svojih novih gospodara prvo uzdigli nacionalizam a zatim uprizorili i krvavi rat u koji su nas uvukli. Naravno da je stvar bila dugo i dobro pripremana, jer država se ne ruši kao kula od karata. Prethodnica je bila kultura u kojoj su se osamdesetih počela pojavljivati dela koja su širila nacionalističke ideje. Domaćim kolaboracionistima je obećan ratni plen i prednost pri privatizaciji tj. pljački društvene imovine i njenom pretvaranju u privatno vlasništvo izabranih pojedinaca. Tako se je i desilo. Brisanje Jugoslovena iz zvaničnih knjiga, baš kao i ratovi devedesetih, imali su dva osnovna cilja: prvo, uništenje socijalizma i njegovih vrednosti (kao što je na primer “bratstvo i jedinstvo”, socijalna prava itd.) a drugo, trebalo je stvoriti dimnu zavesu iza koje bi se odvijala pljačka društvene imovine. Dok smo mi ratovali, ubijali ili bivali ubijeni, oni su krali-privatizovali firme i društvena vlasništva... Odgovor na Vaše gornje pitanje je zato isti za Sloveniju, baš kao i za sve ostale ex-YU sredine devedesetih, pa i kasnije. Većina nomenklature i sa njom povezane inteligencije služila je interesima stranog kapitala i zdušno stvarala uslove da bi se desilo to što se je desilo. Ko se je opirao bio je likvidiran ili proteran. U tom smislu su izbrisani Jugosloveni u Slovenije vrsta proteranih građana.
VR: .Slovenija je, pod pritiskom Evropskog suda, donela Zakon o isplati odštete izbrisanim građanima, koji je stupio na snagu u junu 2014. godine. Kako država Slovenija u praksi obeštećuje izbrisane?
DA: Pravda nikad nije apstraktna niti univerzalna, sudovi postoje zato da bi štitili vladajući poredak a ne da bi pojedincu ili narodu bilo zadošćeno. Pošto smo mi Izbrisani organizovali izuzetno žilav otpor i pošto smo u slovenačkom narodu našli jaka uporišta, a pre svega uspelo nam je efikasno dokumentovati šta je vlast u Sloveniji radila sa nama i tu dokumentaciju pokazati svetu – tu nam je vrlo pomogla reformisana komunistička partija Italije preko svojih advokata i poslanika u Evropskom parlamentu – Evropski sud nije imao drugog izbora već da stvar što hitnije zataška i umiri i tako očuva mir u kući tj. spasi poredak. Dosudili su da je slovenačka vlast kriva za kršenje ljudkih prava a nama su dosudili simbolične otštete. I tako je stvar završena. Otštete su ne samo toliko simbolične da na njih ne treba gubiti vreme pričajući, već će se u vidu nekakve crkavice, reda veličine jednomesečne plate, isplaćivati raspoređeno na 5 godina...
VR: Mnogi izbrisani nisu više među živima, kako tumačite to što je toliko vremena bilo potrebno da se uopšte prizna nepravda naneta svima vama?
DA: Mi sami nikad ne bi uspeli da dođemo do evropskog suda, uprkos grčevitoj borbi, da se nije iznenada, kao nepozvani inostrani faktor pojavila u ugri PRC (Partido de la Refundación Comunista) a to je bila čista slučajnost. Naime jedan od članova PRC bio se zaljubio u jednu Koparčanku i dolazaći često u Koper i Ljubljanu slučajno video dokumentarac o izbrisanima koji smo tada puštali svuda po Sloveniji u propagande svrhe tj. u cilju upoznavanja omladine i naroda šta se sa izbrisanima događa. Onda se on zaprepastio, sakupio sve dostupne materijale i odneo ih u Rim, u partijski centar PRC. Drugovi iz uprave PRC su odlučili da odmah deluju, dodeli su nam dva svoja advokata svetske klase i imena (Lana i Sacuchi) a poslanicima u evropskom parlamentu naložili da organizuju parlamentarne sednice na temu izbrisanih. Tako se je stvar veoma ubrzala, inače ni mi drugi nikad ne bi videli svoju formalnu pobedu na evropskom sudu – ako bi do nje uopšte došlo bez Italijana. Italijanski drug koji nas je tako zadužio zaslužuje da mu se pomene ime: to je Roberto Pignoni, inače profesor geometrije na univerzitetu u Rimu.
VR: Evropskoj uniji očigledno nije smetalo da Slovenija sa preko 25000 izbrisanih građana postane njen deo. Da li je Evropa zatvorila oči pred ovim zastrašujućim pričama ljudi?
DA: Državna propaganda, odnosno mediji kolaboracije sa imperijalizmom, krivo predstavljaju EU. Zato se u našim glavama stvorila ulepšana slika, koja ne odgovara istini. Evropska unija se pretstavlja kao savez naroda, a to nije tačno. Evropska unija i njene institucije su samo izvršni organi svetskog imperijalizma. To je unija korumpiranih gubernatora koji vladaju porobljenim narodima. Slučaj Grčke je to najočitije pokazao ali i svi drugi slučajevi su takvi, ima nebrojeno dokaza. Na primer, Slovenačka vlada, nakon što je privatizacijom uništila svoju privredu, se neprestano zadužuje da bi mogla da isplaćuje plate i funkcioniše. Iako formalno narod na izborima bira ko će vladati, taj koji bude izabran biće plaćenik stranog kapitala a to znači koga god narod izabrao nema veze, jer taj koga plaća strani kapital radiće za njegove interese a protiv interesa naroda. Zato oni lako smanjuju plate radnicima i donose “mere štednje” jer njih upravo zato plaćaju. Neko je predložio da se ukinu izbori i da se umesto izborima predstavnici vlasti žrebaju. Taj predlog potpuno odgovara stanju stvari.
VR: Šta je sa krivcima za ovaj birokratski genocid? Ko ga je patentirao?
DA: U odgovoru na prvo pitanje nazvao sam izbrisane Jugoslovene “proteranim građanima”. Misli da je to pravilnije od “etničkog čišćenja” ili “genocida” jer među Izbrisanima ima raznih etničkih pripadnosti pa čak i Slovenaca. Princip čišćenja nije bio etnički već politički. Po zadnjem popisu iz SFRJ u Sloveniji se je oko 25.000 ljudi izjasnilo nacionalno kao “Jugosloven” i izgleda da je to bila “ciljna grupa” brisanja. Uništiti Jugoslovene, one koji Sloveniju vole i koji su se u njoj osećali kao kod kuće. Naprotiv, nacionalisti drugih nacija u Sloveniji tada nisu smetali, jel su služili svojem cilju. Naprimer, kulturni centar SPC u Ljubljani dogradila je Janšina vlada. Ali Jugoslovene su proterivali, brisali i pljačkali njihovu imovinu. Politički progon je izmislila stara Grčka i oni su to nazivila “ostrakizam” (“ostrakon” je parče karemake na kome se ispisivalo ime prognanika). Ostrakizam je več u staroj Grčkoj bio izvanparlamentarna mera, namenjena opasnim pojedincima koji već svojim prisustvom ugožavaju vlast. Međutim, ta mera je bila ograničena, upravo zbog izvanparlamentarnog karaktera, nije mogla biti masovna i progon je bio samo na određeno vreme a imovina prognanog se nije smela dirati. Nas su međutim pokrali. Izbrisani nisu mogli da otkupe svoje stanove i ne zna se ni koliko tačno stanova je otuđenih (negde između 1000 i 5000 stanova je gruba procena) niti se zna u čije ruke su ti stanovi došli. I to uprkos tome što sporazum o sukcesiji bivših jugoslovenskih država zabranjuje princip državljanstva u rešavanju imovinskog pitanja, a zabranjuje ga i međunarodno pravo... Ostrakizam je kasnije prihvatio Staljin i učinio ga totalitarnom merom. On je brisao ljude i istoriju velikim potezima. Tako da su ostrakizam u Sloveniji primenili ljudi vični tom poslu... Krivci nikad nisu kažnjeni, jer je predmet navodno zakonski zastareo, što je diskutabilno jer nikad nije ni bio klasifikovan u tom smislu pa se to ne može ni tvrditi. Slovenija odbija saradnju na dokumentaciji postjugoslovenskih zločina, Pahor, predsednik, konvertirati komunista, ne želi da sarađuje sa REKOM-om Nataše Kandić. Slovenija je jedina bivša ex-YU država koja je odbila saradnju sa REKOM-om. Međutim, manje čudi to što neko ne želi da se o njegovim zločinima i krađama priča, više čudi to da ostale ex-YU države ne pritiskaju na Sloveniju u tom smislu. Očito ni tamo ne žele Jugoslovene a skrivili su i sami slične stvari na nekom drugom mestu. Reč je o sistemu spojenih sudova, sve su to isti golubovi, isti sluge svetskog imperijalizma.
VR: Rekli ste da kroz vašu umetnost govori marksizam. Zbog čega je vaš film „Slovenija, moja dežela“ uklonjen sa nekih festivala i nerado prikazivan
DA: Mislim da današnji svet bez marksizma nije moguće razumeti. Ja sam u gimnaziji imao predmet “Osnove marksizma” i jedva dobijao trojke. Nisam ga voleo, smatrao sam ga dosadnim i otuđenim od realnosti. Naravno, koji mladi čovek u socijalizmu može biti zainteresovan za izračunavanje profita itd. Kasnije, u Sloveniji, pošto sam 17 godina živeo bez dokumenata, isključen iz društva, imao sam dosta vremena da se posvetim marksizmu ne bi li razumeo događanja oko sebe. Tražio sam odgovore na ista ova pitanja o kojima danas razgovaramo. I nalazio ih isključivo u marksizmu. Sve druge metodologije i misaoni sistemi služili su opravdavanju stvarnosti i maskiranju problema. Da je to tako vidi se po sistematičnom isključivanju marksizma iz društva. Isključuje se čak i sociologija, nauka o društvu a zamenjuje je kulturna antropologija. Kao društvo je samo kultura, samo društvo nije potrebno više izučavati. I šta je to marksizam? Marksizam je metod za izučavanje društva koji bazira na analizi činjenica posmatranih kroz njihovu dinamičku promenu (dijalektiku). I to je sve. Suvoparan naučni metod koji nam pomaže da sa lakoćom prozremo i prepoznamo društvene pojave i shvatimo gde vodi put kojim idemo. I baš to je danas nepoželjno, činjenice, fakti, se odbacuju a zamenjuju ih proizvoljne tvrdnje i verovanja. Tako se omogućava vlasti da opstane. Ja sam snimio tri filma o izbrisanima, prva dva su bila prilično akciona, jednostavno sam pratio šta se dogadja i ti filmovi su bili svuda dobro prihvaćeni jer nisu donosili spoznaju o tome zašto se to dogadja, svako je mogao da tumači na svoj način. U trećem filmu, “Slovenija moja dežela” odlučio sam da promenim metod, počeo sam da analiziram činjenice, naravno filmskim jezikom, i da donosim po prvi put prave spoznaje o događajima koje snimam. Najednom je film počeo da smeta i da biva zabranjen, niko ne želi da mu se istina gurne pod nos. To je marksistički metod. Prva dva filma sam snimao metodom spontanosti, anarhistički, rekao bih, dok sam u trećem filmu napustio spontanost i posvetio se analizi činjenica. U tom trećem filmu o izbrisanima sam se rodio i kao autentičan filmski autor i kao marksista.
VR: Gde je Slovenija danas, dve i po decenije posle raspada SFRJ?
DA: U propasti, gde bi bila drugde; u ropstvu. U prvo vreme su političari govorili da osamostaljena Slovenija “priča o uspehu” zato jer gospodari iz Brisela nisu želeli baš sve da im uzmu. Puštali su Sloveniju zato da bi navukli druge zamlje Balkana u klopku EU. Sada je taj razlog otpao, sistem radi tako kako treba da radi, pljačka i otima zakonito, potpuno i temeljito, i svi lepo vide gde smo. Vraćeni smo u istoriji za 100 godina unazad. Ponovo smo kolonija i pokazalo se je ponovo da nacionalizam uvek služi tuđim interesima i da su nacionalisti, kako paradoksalno, uvek sluge tuđinu. O tome gde smo se našli razjedinjeni najbolje govore goli fakti a oni na primer kažu da ni u jednoj ex-YU državi industrijska proizvodnja ne doseže 50% pređašnje. U Sloveniji su uništeni giganti, poput Litostroja, Gorenje i Lek su kupili stranci, građevinarstvo je uništeno, zdravstvo je pred uništenjem, nedostaje hiljade sestri i lakara a država nema novca da plaća nadure... Broj nezaposlenih je ogroman a sindikati su desetkovani i saterani u mišiju rupu. Svake godine 4-5.000 mladih školovanih kadrova pobegne u inostranstvo (pri populaciji od 2 miliona ljudi). Eto, to je “priča o uspehu” samostalne Slovenije. To je zapravo slika genocida.Naravno, naći će se oni koji neće verovati faktima i koji će emocionalno tumačiti slovenaču samostalnost, ali to je druga tema.
VR: Kažete da je radničku klasu nacionalno podelio ujedinjeni kapital zato da bi nad nama vladao. Šta nam je onda perspektiva?
DA: Ovako razjedinjenima naša perspektiva je ropstvo. Mislim na narod, korumpiranoj vlasti i njenim krugovima neće biti slabo, naravno. Na celom Balkanu ne postoji ni jedna partija koja brani interese naroda, sve partije brane interese kapitala, leve i desne. Levica i desnica razlikuju se uglavnom u odnosu prema istoriji i u političkom stilu. U odnosu prema kapitalu se obe deklarišu kao sluge. Za one koji nemaju gde da pobegnu, za one koji ne žele ili ne mogu da pljačkaju druge i za one koji su suviše gadljivi da bi ušli u neke od vladinih krugova uticaja koji omogućavaju preživljavanje, jedina perspektiva je izgradnja partije koja će štititi radni narod i potlačene od nezasitog kapitala. Parije koja će doneti promene i ekonomsku slobodu. Da bi se iz ropstva izašlo potrebno je ponovo ujediniti Balkan. A to je moguće u posebnim istorijskim okolnostima.
VR: Nakon što je Siriza uznemirila zapadnu oligarhiju, a narod u Grčkoj zaokružio narefendumu ne, šta se dogodilo-kapitulacija ili pragmatizam?
DA: Radnička klasa i narod Grčke se od 2010 bore metodama direktne klasne borbe, uličnim, izvanparlamentarnim sredstvima. To je moguće tamo gde su sindikati slobodni, a kod nas nisu, u tome je jadac. U celoj istočnoj Evropi sindikate kontroliše vlast (tzv. “žuti sindikati”) ali u Grčkoj sindikati jesu slobodni, jesu crveni. Zato je radničko organizovanje u Grčkoj opasno za vlast. Na ulicama Atine je u pojedinim akcijama bilo i po pola miliona ljudi. To je za vlast izuzetno opasna situacija jer takva masa ljudi može srušiti vlast u svakom trenutku i onda je sve izgubljeno, ne samo u Grčkoj već i EU. Zato su centri moći smislili izlaz, “novu partiju” (Sirizu) koja je obećavala ono što je narod na ulici tražio (izlazak iz EU pre svega). Cilj je bio da se Grci sa ulice vrate u parlament, jer parlament je mesto gde se manipuliše do beskraja i vlast je uvek sigurna. Taj cilj su ostvarili, uspeli su da prevare narod. Videli ste narod je jasno rekao “ne” a vlast je pokazala da demokratija u rukama kapitala ne postoji, demokratija ne može postojati dok je narod ne uzme u svoje ruke... Situacija je sad takva kakva je. Narod je domoralisan ali to stanje je privremeno. Ekonomske okolnosti se nisu promenile i samo je pitanje časa kada će ljudi ponovo da dohvate govnjive motke u ruke i najure korumpiranu bandu EU plaćenika na čelu sa Ciprasom.
VR: Migrantska kriza trese Evropu, suspenduje se Šengen, podižu ograde, jedni pozivaju na solidarnost, dok drugi govore o islamizaciji...Kako vi vidite nastavak ove velike seobe naroda?
DA: Ja mislim da bi sve te ljudi morao da primi na svoj ranč u Teksasu bivši američki predsednik Džordž Buš, jer oni su raseljeni zbog pohlepe za naftom, a Buš i ostali biznismeni sa naftom su ratni profiteri. Te ljude može da prihvati jedino država sa moćnom industrijom a to je u Evropi samo Nemačka. Dakle Buš ih je oterao i poslao Merklovoj da ih podjarmi i eksploatiše kao nove industrijske radnike. Srbi, Hrvati, Mađari, Slovenci, Austrijanci ne mogu ništa sa njima jer nemaju industriju. Ne možete, na primer, sad u Portorožu i na Bledu da zaposlite 10 000 novih konobara. Slovenija može da zapošljava nove konobare, to je njen relni domet. Američki naftni bogataši bi na svojim rančevima većim od mnogih država trebalo da svoj ratni plen vrate tim ljudima od kojih su taj novac oteli i da omoguće novi lagodni život u Americi. Oni bi od Teksasa napravili drugačiju državu i pustinja bi tamo postala rajski vrt.
VR: Na čemu sada radite, kojom temom će se baviti vaš naredni film?
DA: Evo, to što sam vam ispračao to je scenario mojeg novog igrano-dokumentarnog filma. On počinje tako što se jedan američki naftni bogataš odlučio da svoj ratni plen vrati izbeglicama od rata koga je on i njemu slični prouzročio. Počinje i široku kampanju u tom smislu... itd. da ne otkrivam sve finese...
