Dimitar Anakiev
Medicus medico lupus
(Lekar lekaru vuk)
„Lekarska komora brine
za poštovanje temeljnih vrednosti lekarskog poziva: empatije,
stručne osposobljenosti i autonomije. Svesni smo su da lekari i
stomatolozi uz poštovanje ljudskih prava moraju slediti vrednosti
medicine, zato im kao institucija želimo olakšati posao, približiti
ga i pružiti savet i pomoć kada je to potrebno.“
-Prevod iz predstavljanja Lekarske komore
Slovenije na svojoj web strani
Stoga ću učitelja ovoga
umijeća štovati kao svoje roditelje, njegovu ću djecu držati
svojom braćom, a budu li htjeli učiti ovu umjetnost, poučavat ću
ih bez ugovora i bez plaće
-Isečak iz Hipokratove zakletve
(Hr.Wikipedija)
Od ponovnog
osnivanja Lekarske komore Slovenije 1992. njena uloga je bila
prilično neskladna sa javno proklamisanom misijom a u posebnom
neskladu je prema delu Hipokratove zakletve koji se odnosi na
lekarsko međusobno bratstvo. Njeni organi isticali su se u dve
delatnosti a koje su u Socijalističkoj Jugoslaviji bile nepoznate u
lekarskim krugovima: prva je uvođenje šovinizma kao jednog od
radnih načela i drugo je negiranje Ženevske konvencije. A to znači,
da Lekarska komora Slovenije biva u potpunosti podređena
revizionističkoj politici koja je došla na vlast a samim tim
postala je instrument kršenja ljudskih prava što se naročito lepo
videlo kod izbrisanih
lekara, gde je umesto da takve lekare štiti – što bi morala po
prirodi svoje misije – ona je pomagalala političkom sankcionisanju
„nepodobnih“. Umesto da obezbeđuje lekarsku autonomiju ona je
bila organ politizacije lekarskog posla. Medicus
medico lupus (Lekar lekaru vuk).
Počnimo od Ženevske konvencije:
Opšte je poznato
da Ženevska konvencija, pored zaštite bolesnih i ranjenih, štiti
integritet lekara u ratnim uslovima. Za lekara i njegovo osoblje nije
važna boja uniforme. Lekar je u svakoj uniformi lekar. Odanost
pacijentu jedina je politika koju lekar mora slediti u miru ili ratu.
Ali u Sloveniji nije tako. Tokom tzv. „Operetnog rata“ koji je
potomcima domobrana poslužio za izižvljavanje svojih
antikomunističkih i antijugoslovenskih frustracija zbog poraza u
Drugom svetskom ratu, vršeni su snažni pritisci na lekare
zapošljene u vojnim zdravstvenim ustanovama da napuste svoje
paciente. Mnogi lekari su to i uradili, plašeći se za sudbinu
svojih porodica, a oni koji su ostali nepokolebani u svojoj lekarskoj
misiji, bilo da su Slovenci ili pripadnici ostalih jugoslovenskih
nacija, bili su strogo kažnjeni (kažnjeni zbog privrženosti
medicinskoj struci i njenim zakonima!) a organ kažnjavanja bila je
direktno Lekarska komora kojom je tada predsedovao dr. Marko Bitenc –
danas veliki privatnik.
Jedna od
priča tipičnih za kaznenu politiku Lekarske komore Slovenije je ova
koju sam čuo od hirurga koji je bio na rukovodećem položaju u
Vojnoj bolnici u Ljubljani i koji je ostao privržen svom lekarskom
pozivu tj. nije podlegao pritiscima politizacije: nakon proglašenja
samostalnosti Republike Slovenije, zatražio je od Lekarske komore da
mu izda licencu za rad. Uprkos tome da je formalno pravno njegova
specijalizacije važila u novoj državi (kao i kod svih drugih), i
uprkos svom hiruškom iskustvu od nekoliko decenija rada, i uprkos
tome da je na visokoškolskim ustanovama predavao hirurgiju, bio je
upućen od strane Lekarske komore Slovenije da ponovo polaže
specijalistički ispit, verovatno kod svojih učenika. Naravno da na
to nije mogao pristati. Nakon kazne Lekarske komore, usledila je i
državna kazna: više od deceniju nije mogao da prima penziju. Kada
je od lekarske komore zatražio zvaničan odgovor zašto mu ne izdaju
licencu (tj. zašto lekarska komora krši zakon) bio je upućen na
razgovor sa jednom od pravnica komore. Pravnica ga je primila i
pokazala debelu fasciklu - kako on kaže „plave, gotovo tirkizne
boje“. Upitala ga je „Znate li šta je ovo..? To je Vaš dosije;
u njemu piše da ste osoba nepoželjna u Sloveniji“. Osobe kojima
je medicina bila iznad politike, bile su proglašene neprijateljima
režima. Takvih i sličnih priča čuo sam mnogo, u neposrednoj
komunikaciji sa kolegama, a doživeo sam i sam, na svojoj koži,
protivzakoniti kazneni tretman famozne Lekarske komore Slovenije.
Nakon što sam četiri godine bio Upravnik garnizonske ambulante u
Tolminu, Lekarska komora Slovenije je zahtevala od mene da u novoj
državi moram dve godine da sekundiram (znači dve godine da pomažem
nekom doktoru i radim pod njegovim mentorstvom) da bi mi izdali
licencu...?! Apsurd, sa ciljem uniziti kolegu. Naravno, kršenja
Ženevske konvencije tokom „operetnog rata“ u Sloveniji bila su
mnogo šira od kažnjavanja doktora koji vole medicinu više od
vlasti i novca; ovde navodim samo par slučajeva kod kojih
sam sam bio akter i svedok:
Vodnik, medicinski
tehničar (albanske nacionalnosti), nenaoružan, u belom mantilu,
uhapšen od strane TO dok je prevozio bolesnika vozilom vojne hitne
pomoći u bolnicu. Zatim je tri dana bio zatvoren u nekom rovu punom
vode (verovatno rudnika Hrastnik, ako se dobro sećam) nakon čega
beži za Austriju... Tokom desetodnevnog („operetnog“) rata bio
sam zamoljen iz kasarine u Tolminu da posredujem u prevoženju
bolesnog vojnika za kojeg je vojni lekar sumnjao da ima napad upale
slepog creva: grčio se je od bolova u stomaku, povraćao i imao
visoku temperaturu i proliv. Ulaz u kasarinu bio je blokiran tako da
sanitetsko vozilo nije moglo da izađe a iz obližnje krčme policija
je snajperima pokrivala put. Zato je lekar iz kasarine molio da
vozilo hitne pomoći iz lokalnog zdravstvenog doma dođe do ulaza u
kasarinu i da tu, pred ulazom, pokraj blokade, primi bolesnika.
Pozvao sam Zdravstveni dom, dali su mi lekara koga sam dobro poznavao
– tada je bio šef nekakvog operativnog centra a danas takođe
težak privatnik – i objasnio mu situaciju. Odgovorio je kratko:
„Ne može; neka ga bolničari stave na nosila i donesu do
zdravstvenog doma“. Kasarina je bila u dolini pored reke Soče, a
Zdravstveni dom gore na brdu, pa još u zaleđu. Upozorio sam ga da
je to nekoliko kilometara teške uzbrdice a on je spustio
slušalicu...
Hostilnost
pojedinih kolega u Sloveniji, a pre svega Lekarske komore
Slovenije, nije lako objasniti. Međutim, ako neko misli, da ovde
govorim o deformacijama koje donosi ratno stanje, grdno se prevario.
Situacija je „zacementirana“ i potpuno aktualna do današnjih
dana... Na međunarodnom simpoziju urgentne medicine koji se svake
godine održava u Portorožu predstavio sam prošle (2016) godine
svoj stručni rad „Zbrinjavanje u opasnoj zoni pod neposrednom
pretnjom“. Ceo simpozijum je pod utiskom terorističkih napada u
Madridu, Parizu, Briselu i Londonu bio posvećen radu hitne
medicinske pomoći u ratnim uslovima. Par meseci ranije bila je na
stadionu Stožice u Ljubljani organizovana velika vežba zbrinjavanja
ranjenika- vežba, kakve smo poznavali i u vreme Jugoslavije pod
nazivom „ništa nas ne sme iznenaditi“. Na simpozijumu sam
predstavio dve svoje lekarske intervencije u ratnim uslovima koje su
mi se kao vojnom lekaru JNA desile u Hrvatskoj. U trenutku predavanja
rada, radio sam za Belgijski Médecins
du Monde (Lekari sveta), pa sam istu organizaciju zapisao uz svoje
ime na predloženom radu i to je bio razlog, verovatno, da su rad
primili. Poslao sam odličan, redak i dramatičan stručni prilog na
vrlo aktuelnu temu i više bih voleo da je rad primljen zbog svoje
sadržine, ali pokazalo se da nije. Na dan kada je trebalo da
predstavim svoj rad opazio sam, na svoje veliko iznenađenje, da je
baš na mojoj sesiji radni predsednik bivši Janšin zdravstveni
ministar dr. Andrej Bručan. Kada sam pristupio govornici, on je prvo
sebi dao reč i izašao pred mene ne da bi me pogledao. Dok sam mu
gledao leđa obratio se publikumu od približno 300 prisutnih lekara
i zdravstvenih radnika. Rekao je ovo (parafraziram po sećanju) :
„Imamo puno naših
lekara na različitim vojnim misijama - ne znam zašto oni ne pišu
radove...? Sad ćemo umesto njihovih radova da slušamo rad iz
JNA...“ Ovaj nečuveni i medicini potpuno tuđ primitivizam –
deljenja lekara na „naše“ i „njihove“ - dogodio mi se još
nekoliko puta na najvišim i najoficijalnijim mestima. Jednom čak u
amfiteatru Medicinskog fakulteta u Ljubljani prilikom polaganja
ispita za ALS licencu (reanimacija). Svi kandidati morali su da se
predstave pa ja u svojoj biografiji rekoh da sam bio izbrisan.
Pošto mlađi kolege ne znaju šta je to, počeli su da se unezvereno
gledaju i da se gurkaju i zato je vođa sesije, ugledni anesteziolog,
sudeći po imenu i prezimenu „naše gore list“, namestivši svoju
crvenu leptir kravatu, nakašljao se i prokomentarisao tako da čuje
ceo amfiteatar „Izbrisani,
to su vam oni koji 1991. nisu prestupili na našu
stranu“. Bez obzira što je među 25.000 izbrisanih bilo samo oko
500 oficira JNA a više od 6.000 dece, ovo prostodušno objašnjanje
„naši-vaši“ cenjenog kolege je jedno od boljih koje sam čuo.
Kasnije odbijanje moje specijalizacije u Sloveniji (nakon ne
priznavanja specijalizacije sa VMA) učinjeno je takođe na bazi
„naši-vaši“ iako sam formalno pravno ispunjavao sve zvanične
uslove. Međutim, nisam bio „njihov“. Cenjeni „nacionalni
koordinator“ - pre toga poznato lice iz crne hronike, jer mu je
umro pacient pa su ga razvlačili po svim medijima – hladnokrvno je
zapisao da ne mogu da dobijem specijalizaciju zato što sam radio u
JNA. A pošto u javnom raspisu specijalizacije takve klauzule nema,
to jednostavno znači: „Nisi naš,
zato ne može“. Drugim rečima, kada su u pitanju „homo sacer-i“,
žrtva šovinizma, Lekarsku komoru zakon ne obavezuje. Domobranski
pitomci vole da se junače na nemoćnima i deprivilegovanima, uživaju
kad žrtva ne može da se brani, onda pokazuju svoju snagu. Pravi
beli vitezovi, možda bi se dopali Arkanu.
Međutim, ako u
vreme predsedničkog mandata Marka Bitanca možemo da posumljamo da
su šovinističke izjave (poput onih datih za medije u vezi prof.
Radovanovića iz Sremske Kamenice, tipa „Nećemo valjda da
dopustimo da nas operišu oni koji su do juče bili naši okupatori“)
i šovinistička praksa rezultat uništavanja konkurencije za svoj
privatni biznis i istovremeno pridobijanje političkih bodova za
dobijanje koncesija itd. znači deo prakse koja nije etična i nije
prihvatljiva u smislu medicinske etike i deontologije, ali je zakon
biznisa prihvata kao legitimnu, istovremeno moramo upozoriti da je
praksa šovinizma imanentna Lekarskoj komori Slovenije još od samih
početaka. Prisetiti se treba slučaja prve slovenačke doktorice
Elonore Jenko (1879-1959).
U
Austro-Ugarskoj ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju medicinu
(niti su mogle da upisuju gimnaziju). Zato je dr. Jenko via ruska
škola na Cetinju pa zatim Petrovgrad, završila medicinu u
naprednijoj Rusiji. Vrativši se iz Rusije kao lekar, doživela je da
joj parlament u Beču ipak prizna diplomu (posle mnogo zapleta) i
omogući lekarsku praksu koju je ona obavljavala celu deceniju,
počevči od 1912, u svojoj ordinaciji u Opatiji. Međutim, ako su
joj austrijski parlamentarci priznali licencu za rad, slovenački
kolege nisu. Lekarska komora Slovenije, u novoj državi SHS, zahteva
da joj se licenca oduzme dok ne položi dodatne ispite (1), (2).
Vidimo dakle, u periodu celog stoleća, u različitim istorijskim
razdobljima, stalnu tendenciju politizacije lekarskog dela od strane
Lekarske komore Slovenije i stalnu politiku šovinističkog
omalovažavanju (žena, Jugoslovena, „nepodobnih“...) čiju glad
utoljuju administrativnim apetitom za novim i stalnim dokazivanjima
ispravnosti i podobnosti, novim ispitima, često potpuno apsurdnim.
Kolege koji podpadnu u njihov osvetnički mlin postaju životno
ugroženi - to je politika koja ne ubija direktno ali indirektno
negira pravo „nepodobnih“ lekara na rad i postojanje. Neki kolege
su bili gurnuti u duševnu bolest, neki u samoubistvo, neki opet -
elitni stručnjaci - umesto da bi se bavili medicinom gaje pčele i
oru njive, dok su drugi, sa manje obaveza, jednostavno pobegli, a to
je i cilj takve politike.
Uz ovaj
šovinistički kontinuitet Slovenačke lekarske zbornice, uz
tendenciju da se bude iznad zakona (a možda i iznad istorije), uz
tendenciju da se zakon otvoreno krši, treba spomenuti da nakon
drugog svetskog rata poražena peta kolona, saradnici Hitlera i
drugih okupatora, svoju decu ne žele da upisuje na „marksističke
fakultete“ već skoro isključivo na „konzervativnu“ medicinu.
Medicina je u Sloveniji bila investicija Hitlerove pete kolone, zato
je danas uhvaćena u smrtonosni zagrljaj revanšističkih fantazama.
Izgleda kao da u Lekarskoj komori Slovenije sede bolesnici a ne
lekari, bolesnici, koji sebe, kao u nekom filmu, ili u
nekom bunilu, nazivaju lekarima.
Najsmešnije i najapsurdnije je da ovim se ovim „kolegama“ mora
plaćati članarina, da bi im omogućili da protiv Vas deluju. I po
tome se vidi koliko so to ljudi ogrezli u zločin, koliko nemaju
skrupula i gde se, na kojoj tački, nalazi njihov moral. Oni
državu za čije zdravlje stanovništva
navodno brinu doživljavaju kao svoju privatnu svojinu. Na sreću, u
slovenačkoj medicini, među politički ne ispostavljenim doktorima,
ima mnogo pravih kolega i divnih ljudi. I na sreću, medicina sama je
mnogo veća nego što to jeste Lekarska komora Slovenije.
(1)Podatak iz knjige
„Pozabljena polovica“, Portreti žena 19. i 20. stoleća u
slovenačkim krajevima. Autorice Alenka Šelih, Milica Antić Gaber,
Alenka Puhar, Tanja Rener, Rapa Šuklje i Marta Virginella, Ljubljana
2007/2012.
(2) U svojem tekstu „Prva
slovenačka lekarka dr. Elonora Jenko Groyer (1879-1959)“ u
Lekarskom vestniku br.9/2016 autori Janez i Duša Fischinger ne
navode eksplicitno ko zahteva nove ispite za dr. Jenko, taj deo
preskaču, ostavljaju zamagljen, a novode samo da je naloge za ispite
dobila iz državne uprave iz Beograda.
