KVAZI TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj “Radničkoj borbi”

KVAZI TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj “Radničkoj borbi”

Današnja uzurpacija i reciklaža marksističkih ideja, koncepata i termina je tolika, da su falsifikati čini se jedina naša stvarnost. O ovom problemu sam iz ugla slovenačkih Izbrisanih pisao u tekstu ovog bloga: “LEVICA KAO TROJANSKI KONJ - Pismo slovenačkoj levici”. Medjutim slična su dešavanja na levici i u  Hrvatskoj gde se uzurpirano ime “Radničke borbe” koristi za širenje platformi stranih marksizmu  i tako se zavodi zagrebačka mladež na stranputicu i nerazumevanje. Slovenačko iskustvo govori mi da to rade plaćeni ljudi... Konfrontacije hrvatske "Radničke borbe" sa Pavluškom Imširovićem  članom sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, članom Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i članom izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji, čije komentare ovde objavljujem, može se u celini videti na e-adresi

http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/comment-page-1/#comment-43160

Pavlusko Kaže:
Rujan 13th, 2012 at 00:29

Uz pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića

Ma koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom” cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću “priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima. Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine kasnije.

Ta Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika – razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog, hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma, preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične istine” njihovih marionetskih režima.

Međutim, itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje – jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije 5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare” Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.

Ograničen na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”, a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji – otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula 1989.

Pavlović o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.

Mnogo više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe. Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.

A iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna” – predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema alternativu”.

Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata. Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim” (zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne kompradorske marionetske torove.

Kada Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj. i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.

Tih dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i “dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom: “Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme” čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem” rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost. Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu “demokratsku” opoziciju.

Ovde je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991. bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije – pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore, spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji. Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika, žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.

Ta 9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993) znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne” bantustane.

Ako neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.

Međutim, samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku, a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad ludilom svoje sabraće.

Pavlovićevo potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne njegovi moćni imperijalistički porobljivači.

Pavlovićevi predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.

Nelegitimno i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje, roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima. Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i “raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’ biznis je biznis – zar ne?

P.S: Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na adresihttp://www.pavlusko.wordpress.com .
Na anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću odgovarati niti se obazirati.
P.P.S. Upravo vidim da se naš mali kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog naroda”…
i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
P.P.S.: Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
Pavluško Imširović

Nedostojno je za svaku civilizovanu načelnu diskusiju da se u njoj iznose samo “utisci” proizvedeni želucem i anusom kao “alternativnim seksualnim organom”, a da se ne iznose, guše ili prećutkuju principijelni politički stavovi i analize podkrepljeni teorijskim argumentima i činjenicama. Sami po sebi, smušeni žutokljunci koji se tim bave nisu vredni baš nikakve pažnje, ali to itekako jeste činjenica da im se za njihove gluposti i spletkaroške gadosti daje prostor na sajtu koji sebi naziva “RADNIČKA borba” – dok se meni odjednom uvodi predmoderacija mojih postova koji sada moraju da čekaju da ih najpre pročita i odobri ili ne odobri administrator sajta. Vrlo je indikativno to da se administracija ovog sajta do sada jedino na taj predhodno cenzorski način očitovala u ovoj diskusiji sa kojom očito ne zna šta da radi – jednako kao što još ne zna ni šta da radi sa Pavlovićevom bezočnom krađom mojih prevoda. Varaju se ako misle da prećutkivanjem to mogu gurnuti pod tepih.

Ružna koještarija o “ekipi komentatora koja uleće iz Srbije” nije samo banalna prljava laž nego je njeno tolerisanje upravo izraz kapitulantskog tolerantnog odnosa administracije “RADNIČKE borbe” prema rđavo prikrivenoj propagandi kontrarevolucionarnog šovinizma. Šovinizma, a ne “nacionalizma”, ali ta suštinska razlika dva posebna politička fenomena i pojma naprosto izmiče i ostaje nepoznata i većini učesnika ove diskusije. Proleterski internacionalizam je bezuslovni antišovinizam a nije nikakav “antinacionalizam” i na to ukazuje već i sama semantika, morfologija i etimologija ta dva različita pojma. Izraz nacionalizam nastaje u vreme Velike francuske revolucije koja postavlja i eksplicira veličanstveni demokratski princip da je suveren nacija, a ne nikakav “bogom dani” monarh. Internacionalizam doslovno na srpsko-hrvatskom jeziku znači “međunarodnost”, a nikako ne “protivnarodnost”. Zato je marksizam odlučni zastupnik internacionalističkog i nacionalističkog principa prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenja.

Pogledajte malo Marksove, Engelsove, Lenjinove i Trockijeve tekstove o tom pitanju umesto da papagajski nasedate šovinizmu koji se podmuklo maskira i lažno predstavlja kao “nacionalizam”. Izraz “šovinizam” nastao je znatno kasnije i izveden je iz imena Nicolasa Chauvena, legendarnog karikaturalnog književnog junaka komedije “Trobojna kokarda” (La cocarde tricolore) koju su napisali braća Cogniard 1831. godine.

Dok je svetskom diplomatijom dominirao francuski jezik, u kome su rođena oba ta izraza, oni nisu brkani i izraz “nacionalizam” nije sa sobom nosio nikakve negativne vrednosne konotacije – one su bile rezervisane za šovinizam. Tek sa prevlašću engleskog jezika u svetskoj diplomatiji, odnosno sa prevlašću šovinističkog anglosaksonskog imperijalizma na svetskoj političkoj areni, i sa staljinizmom počinje masovno medijsko-propagandno falsifikatorsko brisanje te pojmovne razlike i perfidno izjednačavanje nacionalizma i svake nacionalno-oslobodilačke borbe sa šovinizmom. Nasedati tom perfidnom ideološko-političkom-lingvističkom propagandnom triku imperijalizma znači zapravo ići na ruku šovinizmu, najreakcionarnom segmentu buržoaske ideologije i politike. Dakle, zapitajte se malo ozbiljnije o pravom i izvornom značenju izraza koje koristite. Onda možda i shvatite da Milošević, Tuđman, Alija Izetbegović i njihovi mafiozirani birokratski aparati nisu bili nikakvi “nacionalisti” nego su bili kompradorski šovinisti koji su se izdavali za nacionaliste i koje njihovi naslednici i danas tako lažno predstavljaju.

P.S. Nisam zaboravio Josipu dato obećanje da ću napisati bar okvirni opšti pregled razvoja jugoslovenskog trockizma od kraja 60-tih godina do danas i koliko god mogu ubrzavam rad na tom tekstu. Da li ću ga prvo objaviti ovde ili negde drugde – ne zavisi samo od mene. U svakom slučaju, nadam se da ću ga privesti kraju za desetak dana. Zbog problema sa zdravljem podvrgnut sam jednoj dužoj žestokoj farmakoterapiji koja mi znatno umanjuje sposobnost za bilo kakav rad. To je verovatno dobra vest za mnoge moje protivnike, pa hajde da ih sirote bar nečim obradujem.  No, to je i razlog zašto švrljam po intnernetu više nego obično.

Inače, lično sam veoma zadovoljan što mi je jedan moj lični prijatelj i politički protivnik iz Grant-Woodsovske “Crvene kritike” skrenuo pažnju na ova halucinantna pisanija zloslavnog Radeta Pavlovića ovde. Činjenica da je hrvatska “Radnička borba” nekritički prihvatila ta njegova groteskna pisanija govori o njenoj zaista nesrećnoj teorijskoj i političkoj nedoraslosti osnovnim pitanjima marksizma, odnosno savremene svetske klasne borbe i njenih formi u Hrvatskoj, bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči i muk na koji je naišlo moje test pitanje o “prijevodima” između srpske i hrvatske inačice hrvatsko-srpskog jezika. Možda to pitanje nije razumljeno zato što nije prevedeno na hrvatski? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Marksova i Trockijeva teorija permanentne revolucije zasnivaju se na zakonu neravnomernog razvitka kapitalizma, razvitka koji zaostalim zemljama onemogućava da prođu istim istorijskim putem formiranja kapitalizma i buržoaske demokratske revolucije do proleterske socijalističke revolucije, a proletarijat tih zemalja prinuđuje da rešava i zadatke koje je u razvijenim zemljama rešila buržoaska revolucija – a među tim zadacima svakako je i zadatak nacionalnog oslobođenja i nacionalnog konstituisanja porobljenih i potlačenih naroda.

Upravo razumevanje te ključne činjenice neravnomernog istorijskog razvitka dovode do Lenjinovog i Trockijevog odlučne opredeljenosti za marksistički internacionalistički i nacionalistički princip prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenje i do zajedničke uverenosti da je pobeda proleterske revolucije u Rusiji – kao “najslabijoj karici u lancu svetskog imperijalizma” – moguća i pre pobede revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama i da svetska revolucija može početi upravo sa osvajanjem vlasti od strane proletarijata u Rusiji. Zbog toga boljševici uspevaju da svojom nacionalnom politikom, tj.priznavanjem prava na samoopredeljenje do odcepljenje, pridobiju nacionalno potlačene narode carske Rusije i da s njima izgrade Sovjetski savez u granicama širim od granica bivše carske Rusije. Mnoštvo malih potlačenih naroda carske Rusije nacionalno se emancipuju i konstituišu se kao nacije tek sa Sovjetskim savezom i u njemu. Nešto slično smo mogli videti i jugoslovenskoj revoluciji sa delimičnim nacionalnim oslobađanjem i konstituisanjem makedonske nacije. Uprkos svim staljinističkim degeneracijama KPJ i njenog Titovog staljinističkog vođstva, u jugoslovenskim radničkim, seljačkim i omladinskim masama još su bile žive snažne revolucionarne tradicije borbe za pravo naroda na samoopredeljenja i borbe za balkansku socijalističku federaciju kao demokratsku zajednicu ravnopravnih i slobodnih nacija pod vođstvom radničke klase. To su ključne istorijske činjenice koje treba umeti sagledati i razumeti da bi se shvatila marksistička nacionalna politika nasuprot ispraznom parolaškom ultralevom “internacionalizmu” kao lepom moralističkom principu svojstvenom samo vrlo lepim moralističkim dušicama koje zapravo nemaju nikakve realne predstave o tome šta je to živa klasna borba i po kojim sopstvenim unutarnjim zakonitostima se ona razvija. Za te “lepe dušice” klasna borba je nekakva apstraktna ideološka i moralna norma a ne živa realnost sa bezbroj pojavnih formi. Njih bi verovatno skandalizovalo da slučajno saznaju da se Trocki odlučno zalagao za priznavanje posebne crnačke nacije u Sjedinjenim američkim državama i za izgradnju nezavisne crnačke političke partije unutar američkog radničkog pokreta. Zato oni veoma brižljivo i uspešno izbegavaju opasnost da išta saznaju i zato ostaju večite neznalice.

Hegemonija proletarijata u klasnoj borbi za marksiste je pre svega hegemonija proletarijata u borbi svih potlačenih klasa i grupa unutar svake nacije, a internacionalističko ujedinjavanje proletarijata za njih nije stvaranje nikakve nadnacionalne i anacionalne unitarne proleterske superdržave nego je ujedinjavanje ravnopravnih i slobodnih velikih i malih nacionalnih radničkih država u regionalne, kontinentalne i na kraju u svetsku federaciju socijalističkih republika. Onaj kome to nije jasno – taj ne razume baš ništa od marksističke nacionalne politike, a posebno od marksističke nacionalne politike u epohi imperijalizma. Tome će zauvek ostati nedokučiv smisao Marksovih reči da je klasna borba nacionalna po formi a internacionalna po sadržaju. Tome će isto tako zauvek ostati nedokučiv smisao Trockijeve definicije svetske revolucije kao lanca nacionalnih proleterskih revolucija a ne kao nekakvog jednokratnog istovremenog ustanka u svim zemljama. Takvi tobože hoće sve odjednom, a zapravo neće ništa osim da isprazno brbljaju i lažu.

Treba zaista mnogo gluposti, zlonamernosti i lažljivosti da bi se tvrdilo da ovde iko “za sve optužuje CIA i KGB”. Ko to i gde “za sve optužuje CIA i KGB”? Opet baš masno laže i izmišlja naš mali “crveni” žutokljunac. Ovde se konkretnim činjenicama razobličava samo jedan dvostruki agent CIA i KGB – Balaš Nađ – i samo jedan sitni jajarski doušničić Udbe, Radoslav Pavlović, koji je uz to još i neuki potrčko i trabant Balaša Nađa. Možda oni jesu “sve i svja” za naše ultraleve šovinističke “antinacionaliste” koji ne umeju da sroče ni dve rečenice a da u njima ne naprave bar tri jezičke i pet logičkih greški. No, to je već njihov problem.

Isto toliko drske gluposti, zlonamernosti i bezočne lažljivosti neophodno je da bi se Pavluško Imširović uopšte nazvao Srbinom, a kamoli još i srpskim nacionalistom. Po svom mešovitom evro-azijskom etničkom poreklu Pavluško Imširović može biti samo Balkanac, a po svom političkom opredeljenju u nacionalnom pitanju – balkanski internacionalista i nacionalista. No, za sve šoviniste dobrovoljno pristajem da budem ono što oni najviše mrze, pa sam tako i za našeg šovinističkog malog “crvenog” žutokljunca spreman da dobrovoljno budem i Srbin. Bujrum, šovinistički ljudožderi. Ili ćete i bez prijevoda bolje razumeti ako vam podviknem “ćibe!”? 

Pavlusko Kaže:
Rujan 21st, 2012 at 09:00

Slepima pokazivati i gluvima govoriti je oduvek besmisleno. A nema težih slepaca od onih koji i ne mogu i ne žele ni da vide ni da čuju nego nasilno ukalupljuju svet u Prokrustovu postelju svog slepila i svoje gluposti. S takvima je besmisleno diskutovati, ali itekako ima smisla raskrivati njihove mistifikacije i šovinističke mimikrije da bi se drugima pomoglo da ih lakše prozru i zasluženo prezru.

Nacionalizam je ideologija revolucionarne buržoazije, ideologija herojske faze formiranja buržoazije kao klase i ostvarenja njene progresivne istorijske misije oslobađanja proizvodnih snaga i svih staleža od reakcionarnih stega feudalizma. Marksizam nikada nije odricao ili odbacivao taj progresivni i revolucionarni doprinos buržoazije razvoju čovečanstva i otuda i Marksove polemike sa Lasalom o tome da li sve socijalne i političke snage van radničkog pokreta čine “jedinstvenu reakcionarnu masu”, otuda Lenjinovo i Trockijevo insistiranje na nužnosti saveza proletarijata sa seljaštvom (sitnoburžoaskom klasom par excelence), otuda boljševička podrška Kemalu Ataturku i mladoj turskoj buržoaziji ili Sun Jat Senu i mladoj kineskoj buržoaziji, otuda Trockijevo insistiranje na priznavanju crnačke nacije i crnačke partije u SAD, pa još i apsolutno izričit stav o tome da bi u ratnom sukobu između, npr, brazilskog fašizma i “demokratskog” imperijalizma – marksizam i proletarijat morali odlučno biti na strani brazilskog fašizma, a protiv “demokratskog” imperijalizma. Lenjin i Trocki kritikuju Drugu internacionalu zbog toga što se njena birokratija i radnička aristokratija izdajnički stavljaju u službu svojih nacionalnih imperijalizama pod zastavom upravo šovinizma – zbog toga oni tu birokratiju stigmatizuju kao “socijalšovinističku” i “socijalpatriotsku”, a nikako i nigde ne kao “socijalnacionalističku”.

Imperijalizam i imperijalistička buržoazija, pak, nemaju apsolutno nikakve progresivne istorijske uloge i znače “reakciju na svim linijama”, tj, istorijsku stagnaciju, masovno razaranje i i truljenje proizvodnih, nazadak u svim oblastima društvenog života i degeneraciju svih progresivnih dostignuća buržoazije iz njenog herojskog perioda. Imperijalizam nacionalizam zamenjuje šovinizmom i znači širenje i jačanje nacionalnog ugnjetavanja na celoj planeti i zato mladim buržoazijama zakasnelih nacija naprosto nije dato ni da izvrše svoju istorijsku misiju nacionalne demokratske revolucije i da tek potom prerastu u imerijalističke buržoazije. Te zadatke je prinuđen da na sebe preuzme proletarijat tih nacija i zato on u svoje ruke preuzima i oslobodilačku antimperijalističku nacionalističku zastavu. Neko tu azbuku marksizma može da pojmi, a neko neće i ne može i nikada neće ni hteti ni moći pa ma koliko da je “mlad i perspektivan”. Mladost nije vrlina tamo gde je jedina i poslednja vrlina.

Onaj ko je iole obavešten o nastanku i razvoju komunističke opozicije titoizmu i trockizma u Jugoslaviji od kraja 60-tih i početka 70 tih godina zna i to da se Pavluško Imširović uvek javno borio protiv svake vrste šovinističkog nacionalnog ugnjetavanja i da je bio prvi koji je, već krajem 60-tih godina, oslanjajući se na Dimitrija Tucovića i revolucionarni program balkanske socijalističke federacije, javno istupio sa zahtevom za priznavanje prava jugoslovenskih Albanaca na samoopredeljenje do odcepljenja i žigosao hegemonističke težnje velikosrpskog šovinizma unutar Jugoslavije. To je naprosto nesporna i lako proveriva politička i istorijska činjenica, ali šta “crvene” šovinističke neznalačke budaletine briga za činjenice? Njima je od činjenica mnogo preče to da od razobličavanja zaštite sitnog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića koji im se baš dopada zato što ogavno laže da je srpski narod listom šovinistički stao iza šoviniste Slobodana Miloševića. A izmišljeni “svenarodni srpski šovinizam” im treba za to da bi opravdali sopstveno koketiranje sa kukavnim hrvatskim šovinizmom – koketiranjem koje se očituje i u “prijevodima” između različitih inačica hrvatsko-srpskog jezika i o kome ta “marksistička i trockistička” gospoda ovde uporno ćute uprkos mom izričitom pitanju zašto to rade i čime to pravdaju. Maca im pojela jezik? 

Pavlusko Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 12:17

Prvo, pitanje o razlozima neke konkretne jezičke politike nikako nije i pokušaj da se ikome drugome odredi njegova jezička politika, ali to je očito preteško za nadobudnu glavicu ovog nesrećnog crveno našminkanog šoviniste koji ne ume da sroči ni jednu rečenicu bez grubih jezičkih i logičkih grešaka, te nije nikakvo čudo da ne ume da razlikuje ni između pitanja, kritike, određivanja, nametanja i zabranjivanja.

Drugo, današnja hrvatska “tranziciona država” nije bilo kakva “druga zemlja”, nego je, kao i sve ostale bivše jugoslovenske republike, samo još jedna nakazna satelitska i marionetska šovinistička tvorevina imperijalizma pod upravom lokalne mafijaške kompradorske nomenklature stvorena zločinačkim razbijanjem Jugoslavije. Treba li posebno objašnjavati ko ima interesa da brani takve šovinističke marionetske nakaze kao bilo koje “druge zemlje”?

Treće, takvo šovinističko svođenje “internacionalizma” na nešto što važi samo u okvirima autarhije “jedne zasebne zemlje” je najdirektniji nastavak kontrarevolucionarne staljinističke teorije i prakse “socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” i “miroljubive koegzistencije” kao formule kontrarevolucionarnog pakta sa imperijalizmom. Ja uopšte ne sumnjam u to da ni ovaj smešni anonimni žutokljuni “crvendać” niti hrvatska “Radnička borba” uopšte ne žele da kažu tako nešto, ali nikako ne mogu sumnjati ni u to da oni uopšte nisu svesni šovinističkog značenja svojih reči i svojih postupaka koji su, nažalost, očigledni.

Četvrto, hoće li administracija hrvatske “Radničke borbe” i dalje puštati da na pitanja o njenoj jezičkoj politici umesto nje odgovaraju ovakvi “crveni” anonimusi? Hoće li se i dalje praviti da ne primećuje da je javno i dokumentovano opomenuta na drsku Pavlovićevu krađu mog prevoda Trockog na njenim stranicama i da svako daljnje tolerisanje te Pavlovićeve krađe na ovom sajtu znači svesno saučestvovanje same redakcije u toj krađi?

Uvažena hrvatska “Radnička borbo”(RB),

pošto vi u vašem odgovoru govorite u ime i “organizacije” i “Izvršnog komiteta Radničke borbe” i RB-a, a potpisujete se sa “Uredništvo web stranice Radničke borbe”, zaključio sam da se u biti radi o jednom jedinstvenom subjektu sa više imena, pa to pojednostavljujem i oslovljavam vas samo kao u naslovu i sa skraćenicom RB. Nadam se da vam to moje pojednostavljenje neće smetati i da ne grešim kada tako razumem vašu upotrebu ta tri imena i jedne kratice. Ako grešim, vi ćete me svakako ispraviti i precizirati da li se radi o jednom troimenom subjektu sa jednom zajedničkom kraticom ili, pak, o tri različita subjekta u čije ime govori samo jedan od njih – onaj iz potpisa.

Redom ću odgovoriti na sva tri pasusa vašeg vrlo neobičnog odgovora.

Prvo, pitanje hrvatsko-srpskog jezika i “hrvatskog novogovora”, kao i pitanje “prevođenja” i “prilagodbi” među različitim dijalektskim inačicama srpsko-hrvatskog jezika nikako nije niti može biti tek nekakvo “čisto tehničko pitanje” “vezano uz uređivačku politiku”, nego je par excelence političko pitanje. Politika je javna stvar i o njenim pitanjima revolucionari i demokrati raspravljaju javno, a ne birokratski tajno i skriveno od javnosti. Vaše tretiranje pitanja jezika kao “čisto tehničkog pitanja” dostojno je šovinista sa HRT-a koji groteskno titluju filmove u kojima se govori ekavskom inačicom hrvatsko-srpskog jezika. Tim odgovorom vi samo još jednom pokazujete vašu političku i teorijsku nezrelost koju uvređeno pokušavate da zaniječete i čije i samo pominjanje vam tako smeta. Razmislite o tome još jednom.

Drugo, pitanje autorstva bilo kog teksta se sasvim lako rešava uvidom u dokaze koje sam vam dao - jednostavnim poređenjem autorskog originala i plagijatorske kopije tog teksta. Za to je neophodno samo umeti čitati. Ja sam vam JAVNO podastro sasvim jasan JAVNI dokaz JAVNE Pavlovićeve lupeške krađe autorstva mog prevoda – linkom na isti taj prevod objavljen na mom blogu znatno pre nego na vašem sajtu i u vašoj “prilagodbi”. Ovim linkom:

http://pavlusko.wordpress.com/2010/04/15/zasto-je-staljin-pobedio-opoziciju/ .

Radoslav Pavlović je već nevoljko, ali dovoljno jasno i JAVNO, na stranicama ovog sajta, priznao da je to ipak moj prevod (bezočnom lažju da je on taj i još “pregršt” mojih prevoda Trockog sa ruskog originala nekad davno kupio za “nekoliko hiljada franaka”) i saglasio se sa tim da obrišete njegovo ime na mestu imena prevodioca, ali vi zbog nečega ipak insistirate na nekakvim naknadnim tajnim kontaktima i konsultacijama i s njim i sa mnom. Ja odbijam sve tajne kontakte i konsultacije, a samo vaša je stvar kako i koliko ćete kontaktirati i konsultovati se sa njim. Mene to baš nimalo ne zanima.

U konkretnom pitanju autorstva prevoda, od vas zahtevam samo to da izbrišete Pavlovićev potpis kao prevodioca i ništa više. Ne želim moj potpis ispod vaše “prilagodbe” tog prevoda i zadovoljiću se time da to ostane potpisano kao samo vaš prijevod. Zato i nemam zahteva u pogledu druga dva moja prevoda (“Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) koje Pavlović nije potpisao kao prevodilac, a vama na čast i savest ostavljam to što ste ga izabrali za nekakvog “uvodničara” tih Trockijevih tekstova. Idemo dalje.

U trećem pasusu vašeg odgovora, vi najpre utvrđujete da nemate ni vremena ni mogućnosti da sudelujete u javnim diskusijama tekstova koje objavljujete na sajtu, da to i ne smatrate “politički ozbiljnim”, ali da imate vremena da odgovarate na pojedinačne mailove na “službenu adresu” i da smatrate “normalnom” samo diskusiju putem nejavnih “službenih kanala”. Već samim objavljivanjem tog vašeg odgovora vi ste demantovali te svoje tvrdnje o nemanju “vremena i mogućnosti” i odstupili ste od toga vašeg naopakog i politički nezrelog “kanalizacijski službenog” poimanja “političke ozbiljnosti” i “normalnosti”.

To vaše odstupanje mogu samo pohvaliti i pozdraviti i želim vam da uspete da u njemu istrajete – upravo u duhu tradicija i živih principa IV Internacionale i demokratskog radničkog pokreta u celini koje očito još niste uspeli da asimilirate i shvatite pa ih brkate sa nekakvim “službenim kanalima”. Revolucionarne radničke organizacije nemaju ni službi ni službenika ni službenosti ni službenih kanala. To imaju birokratije koje su strane revolucionarnom radničkom pokretu i marksizmu, a koje vi samo komično imitirate sa vašim “službenim kanalima”.

Ne znam šta vam znači to da neko “definira sebe kao pripadnika neke tradicije”. Ja sebe smatram nastavljačem i braniocem revolucionarnog istorijskog kontinuiteta boljševizma i trockizma, borcem za izgradnju svetske partije socijalističke revolucije i njenih nacionalnih sekcija. Zato za mene nema opreke između proleterskog internacionalizma i oslobodilačkog nacionalizma ugnjetenih naroda. Fabrikovanje takve opreke u interesu je samo imperijalizma i njegove svetske kontrarevolucije.

Notorni sitni policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović zatečen je na stranicama hrvatske “Radničke borbe” u drskoj i bezočnoj JAVNOJ krađi autorstva i u mračnoj JAVNOJ propagandi svemoći šoviniste Slobodana Miloševića kao “zlog vožda zlog naroda”, propagandi koja prljavo kleveće srpske radnike i ceo srpski narod da su tobože listom stali iza Miloševićevog šovinizma i tako tobože “nacionalni homogenizovani” ne samo da nisu pružali nikakav otpor tom šovinizmu, nego su ga još tobože i listom podržavali gušeći svaki glas koji se dizao protiv njega. Takvu klevetničku i šovinističku propagandu i srpski i hrvatski šovinizam mogu samo poželeti i negovati.

Pogledajmo ovde još samo jedan Pavlovićev arhifalsifikat. On nekakvu nepostojeću jugoslovensku idilu iz 1989. godine dočarava sledećim poetski nadahnutim redovima:

“Na tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu vrlo ljubazni i predusretljivi...”

Ovo Pavlovićevo (i ne samo njegovo) halucinantno “poetsko” bulažnjenje je puko gomilanje laži i izmišljotina kojima se prikrivaju realni jugoslovenski razvoj i klasne borbe u Jugoslaviji u periodu od Brozove smrti pa do pokretanja i nametanja razornog rata imperijalizma i domaćih mafijaških “nacionalnih” birokratija protiv svih radnika i svih naroda Jugoslavije. To je period u kome jugoslovenska birokratija konačno postaje kompradorska agentura svetskog kapitala i pokorno provodi “šok terapiju” MMF-a radi otplate 20 milijardi dolara spoljnjeg duga nasleđenog iz Titovog period i napravljenog uglavnom u periodu 1973-1980.

Ta MMF-ova šok terapija značila je žestok napad na standard stanovništva i na radnička prava i tekovine a njen rezultat je bio samo povećanje kolonijalne zavisnosti Jugoslavije od svetskog imperijalizma. U periodu 1980-1987. Jugoslavija je na ime otplate tog spoljnjeg duga isplatila 86,5 milijardi dolara (skoro dva cela bruto godišnja proizvodnja ili više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji stanovništva) a spoljnji dug ne samo da nije smanjen nego je povećan na 22 milijarde dolara. Na taj nasrtaj na sebe i svoje tekovine jugoslovenska radnička klasa odgovorila je širokom i masovnom štrajkačkom mobilizacijom čiji razvoj ka generalnom štrajku i revolucionarnoj krizi je zaustavljen tek dogovorenim ratom protiv svih radnika i naroda bivše Jugoslavije. Nesporno je da je u samoj Jugoslaviji za taj rat najkrivlji velikosrpski šovinizam sa Slobodanom Miloševićem na čelu, ali oni sami nikako ne bi mogli izazvati rat bez aktivne pomoći imperijalizma i drugih jugoslovenskih šovinizama.

Pričati sulude bajke o tome da je u Jugoslaviji vladala nekakva “socijalistička idila” koju je iz čiste šovinističke obesti uništio svemoćni “zli vožd zlog naroda”, Slobodan Milošević, znači zapravo krčmiti najcrnju promiloševićevsku i antisrpsku i antijugoslovensku šovinističku propagandu. Preneti taj i takav Pavlovićev lažljivi tekst bez ijedne jedine reči kritičkog komentaa može samo neko ko je u – u NAJBOLJEM slučaju – totalno politički i teorijski nezreo i ko ne zna baš ništa o skorijoj istoriji društva u kome živi. Naglašavam još jednom: u NAJBOLJEM slučaju.

Tradicije i principi IV Internacionale i radničke demokratije uopšte zahtevaju da se na takve JAVNE prljavštine i provokacije reaguje isključivo JAVNO, a nikako ne tajno i skriveno od javnosti u nekakvim “službenim kanalima”, kako to ovde “kanalizacijski službeno” zagovara Uredništvo hrvatske “Radničke borbe”, pa još i kao nešto “normalno, otvoreno i drugarski”. Ja u celoj ovoj javnoj priči nemam šta da krijem od javnosti, a onaj ko ima - neka izvoli da se bez mene krije u bilo kakvim birokratskim “službenim kanalima”. Potpuno je razumljivo da policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović itekako ima razloga da beži i krije se od javne rasprave, ali je gore nego skandalozno to da te njegove razloge sada nekako deli i Uredništvo ovog sajta.

Čitateljstvu ovog sajta se izvinjavam što ovaj moj odgovor na odgovor RB nisam napisao i poslao odmah po objavljivanju njihovog odgovora. Ja nisam nikakav penzioner nego živim od svog rada koji mi ne daje slobodno vreme uvek baš onda kada bih ja to želeo i kada je to potrebno, a uz to imam i ozbiljnih problema sa zdravljem koji mi često onemogućavaju bilo kakav rad. Zdravlje mi je uništeno u Titovim kazamatima u kojima sam ne retko morao štrajkati glađu iz razloga surove političke borbe. Revolucionari u Titovom režimu nisu imali nimalo lagodan život, nisu imali pasoše i nisu se mogli šetkati preko granice kad god im je to bilo potrebno. Ja sam to mogao i morao činiti sa lažnim pasošom i uz najdublju konspiraciju sa svim rizicima koji idu uz to.

Naravno da ću rado odgovoriti na sva pitanja o svemu što sam izneo i na sve javne prigovore koji se tome upute. S poštovanjem

Pavluško Imširović, član sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, član Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i član izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji.

P.S. “Drugu” koji “niti najmanje ne razumije” da ovde nije reč ni o kakvim ličnim i privatnim sukobima i rasprama teško da u i najmanjem razumijevanju može pomoći i sam gospod bog, a kamoli ja, pa ga zato bez daljeg komentara ostavljam u njegovom blaženom nerazumevanju. :)

P.P.S. Je li mi to ovaj moj post obrisan kada sam ga poslao prvi put ili je reč o nekoj tehničkoj greški?

FAŠIZAM - ZENICA OKA MOGA

Dimitar Anakiev
FAŠIZAM - ZENICA OKA MOGA
Da li je pomirenje sa fašizmom moguće?

Devetog februara uveče nalazio sam se medju petnaestak gledaoca predstave „Antologije“ pozorišta i komune iz Srbije sa lepim nazivom „Porodice bistrih potoka“ koja se održala u pozorištu Glej u Ljubljani. Predstava je zamišljena kao uvod i povod za medijsko predstavljanje Koalicije za REKOM jer ovdašnji mediji ne objavljuju informacije o inicijativi za REKOM iako ih rekomova kancelarija redovno obaveštava. tj. recimo to otvoreno, u Sloveniji postoji medijska blokada ove inicijative. U najavi predstave došloj na čistom slovenačkom jeziku iz rekomove kancelarije u Ljubljani zabeleženo je da će inicijativu REKOM predstaviti njen medijski koordinator Lazar Stojanović poznat kao režiser „nekada zabranjenog filma 'Plastični Isus'.“ Predstavljen je ukratko i pisac Božidar Mandić, idejni tvorac „Porodice bistrih potoka“ a njegov rad doveden je takodje i eksplicitno u vezu sa šezdesetosmaškim disidenstvom. Posle predstave Lazar i Božidar su malobrojnoj publici objasnili i svoju ideološku bliskost koju je Božidar poentirao „zagrljajnošću“ i stihom pesnika Đea Bogze.

Pored alternativnog načina predstavljanja inicijative za Rekom u Sloveniji pažnju privlači i veoma naglašena ideološka platforma koja iza nje stoji a i samo izlaganje Lazara Stojanovića – sve ove tri stvari vape za suncem i dnevnom svetlošću u kojoj bi se bistri potoci okupali.

Kao neko ko je punih pet godina prikazivao vlastiti film o Izbrisanima po raznim slovenačkim podrumima, budžacima i na neokrečenim zidovima, i tako zajedno sa šakom pristalica i aktivista širio prve informacije o zlodelima slovenačkih nacionalista medju ljude, moram reći da mi je ovaj metod informisanja javnosti blizak i što bi rekli Slovenci „na kožu zapisan“. Šta je tu onda sporno? Sporno je da se taj metod ponavlja u jednom sasvim drugom vremenu. U vreme kad smo mi alternativno informisali gradjane i javnost država je tvrdila da ne zna o čemu se radi a nas stigmatizovala kao petokolonaše koji rade za Miloševića a protiv Slovenije. Članovi moje porodice i ja dobijali smo anonimna pisma sa smrtnim pretnjama a većina nas koji smo to radili bili smo ljudi kojima je država ukrala gradjanski status, prava i materijalna dobra i kao takvi bili smo na volju za privodjenje i deportaciju svakog momenta. Danas je situacija drugačija. Država Slovenija je bila prinudjena da priznala šta je radila a inicijativa za REKOM je ugledna medjunarodna organizacija. Zašto onda ponovo alternativni pristup informisanju? Da li postoji neka institucija medjunarodnog pritiska na Sloveniju zbog njenog daljeg nedemokratskog ponašanja, tako kao što je nedavno Madjarska bila izložena medjunarodnom pritisku. Razlozi za slovenačku medijsku blokadu su: nespremnost da se žrtvama slovenačkog nacionalizma prizna status žrtve i plati odšteta a pre svega nespremnost da se sudi počiniocima za dela iz nacionalističkih pobuda. To su isti razlozi i praksa koju srećemo u bratskim republikama, jedino što u slučaju Slovenije Jelko Kacin i evropske institucije ćute. Takva praksa naravno devalvira borbu za demokratiju u regionu. Onih nekoliko informacija koje su slovenačkim medijima objavljene o REKOM-u posledica su „zloupotrebe mučeničkog statusa“ Aleksandra Todorovića nakon što je iz nemoći da išta promeni pokušao samoubistvo. Nedugo nakon njegovog oporavka i izlaska iz bolnice zajedno smo obilazali redakcije nama sklonih medija i tako je par infmacija o Rekomu ipak procurelo u javnost. Pitam se da li neko zaista treba da se ubije zato da bi slovenačka vlast poštovala pravila demokratskog ponašanja koja kad su manjine u pitanju dosledno ignoriše? Slovenački mediji nisu izveštavali niti o savetovanju za priznavanje prava manjinama u Sloveniji koje je Evropski Savet organizovao 2003 usred Ljubljane a i sada se ignorisanje medjunarodnih institucija nastavlja. Izgleda da slovenački političari baš kao i srpski žele da zadrže pravo na vlastiti fašizam. Fašizam je za njih neotudjiva tekovina, koja se čuva kao zenica oka svoga – i tu postoji nacionalni konsenzus.

Ako odmislimo šarm i ljudsku toplinu Lazara Stojanovića njegov govor u obraćanju malobrojnim gledaocima Cvetne livade Porodice bistrih potoka bio je razočaravajući. Pre svega zbog svoje nesuštinskosti i opterećenosti formom-dakle davanju nebitnom status bitnog. A istiskivanje suštine formom karakteriše savremeno doba pa ova ritualizacija suštine kao da potvrdjuje svekoliku fašizaciju stvarnosti. Lazar je, pogadjajući najskrivenije želje slovenačkih fašista, četiri petine svog govora posvetio pravdanju publici što joj se obraća na srpskom umesto na slovenačkom. Uplela se tu priča o demokratizaciji tog jezika koji danas nije samo srpski i hrvatski već i bosanski i crnogorski a nakon demonstracije znanja engleskog pala je i džentlmenska ponuda da se koristi „lingua franca“ umesto demokratizovanog srpskog. Usledila je neizbežna i takodje demokratska procedura glasanja na kojoj je srpski pobedio engleski. A meni se plakalo i poželeo sam da me nema u tom obilju demokratije. I tako, nakon izrekanja definicije REKOM-a na srpskom, dodjosmo i do suštine koja je bila em kratka, em razvodnjena, rečju nepotrebna. Suština je stala u jednu rečenicu i glasila je: „Morate priznati, da oduzimanje rezidentnih karti (sic!) u slučaju Izbrisanih nije baš najdemokratskija procedura.“ Meni je ova tvrdnja zazvučala kao „Morate priznati da Ciklon-B u kupatilima za Jevreje nije uspeo da nadomesti vodu.“ Rečenica je formalno tačna ali je više prikrila nego saopštila.

Šokantno je da demokratski razradjena i razgranata metodologija komunikacija danas nedozvoljava da se fašisti nazovu fašistima. Ako je to istina mi onda živimo u epohi fašizma. Valjda bi to bio smisao nadaleko čuvenog i zabranjenog „incorrect speech-a“. Zanimljivo je da gornja nesupstancijalna dijagnoza slovenačkog nacionalizma dolazi od čoveka koji je 1971 u svom filmu Platični Isus olako i mladalački površno (a de facto netačno i tendenciozno) izjednačio Titov socijalizam sa Hitlerovim fašizmom. Tito je dakako Hitler a Janša, morate priznati, nije ubedjeni demokrata... Sa takvim tvrdnjama mi idemo u Evropu.

Uzimanje šezdesetosmaškog disidentstva za neku vrstu ideološke platforme za nastupanje REKOM-a u Sloveniji ne samo da je na više načina sporno (recimo i zbog ideološke raznolikosti pobuna iz 68' medju kojima je bilo i nacionalista) već pokazuje i notornu nesigurnost „južnjaka“ kada nastupaju u Sloveniji. S jedne strane na delu je mit o Sloveniji kao demokratskoj i evropskoj državi a sa druge strane „južnjaci“ baš po želji slovenačkih fašista ne mogu iz svoje „južnjačke“ kože i kompleksa niže vrednosti: izuvaju se pred vratima, hodaju na prstima, šapuću da se ne čuje da govore „dobardanski jezik“ a ako ih ko čuje odmah sledi izvinjavanje. Lazar Stojanović i Božidar Mandić u nepotrebnom objašnjavanju svojih ideoloških veza bili su usresredjeni na izricanju opredeljenosti za mir i nenasilje, da su antimilitaristi. Medjutim, uzmete li u obzir da su oni tu zbog žrtava slovenačkog fašizma okretanje i drugog obraza je ako ništa drugo nefunkcionalno. U tom kontekstu njihova izjava zvuči kao da se oni zalažu da se slovenački fašisti ne kazne: Lazar i Boža donose mir , blagost i „zagrljajnost“. Ajmo svi u vagon-li, pa da uzmemo tamo, u zagrljajnost, i generala Mladića i da raspalimo ping-pong dok bistri potoci šume a prasence se vrti.

Izgleda da danas na Balkanu nema ljudi koji bi govorili u ime univerzalnih i medjunarodnih normi i principa. Partikularnost caruje. Kao da niko ne može da izadje iz jarma svoje nacije i zato rituali medjubalkanskih susreta počinju samopodrazumevajućim se besmislicama kakva su antimilitaristički manifesti mirovnjaka ili potpuno demodirane šezdesetosmaške teoroje. Vrše se atavistički rituali i puše lule mira. Ugradjivanje stihova mog gimnazijskog junaka, rumunskog a u Srbiji poznatog pesnika Đea Bogze, u ideologiju REKOM-a, delovalo je osvežavajuće iako se svet od sedamdesetih do danas veoma promenio a u Sloveniji je za tog pesnika malo ko čuo.

Konačno, trebalo bi reći zbog poredjenja koje se po sebi nameće da je 25.671 Izbrisanih – koliko žrtvava svojih nacionalista je priznala država Slovenija – verovatno više propatilo nego što su to Titovi disidentni iz 68' o kojima se napisani junački i mučenički mitovi. Da ponovim jasno i glasno drugim rečima: Demokratska Slovenija 1992-2009 je veči i teži kršitelj ljudskih prava nego Titova Jugoslacija 1966-1975. Žrtve balkanskih nacionalista nisu bili avantgardni pobunjenici kojima se sudilo zbog pobune već su bili krivi bez sudjenja, već svojim rodjenjem, kako i priliči fašizmu, bez pobune i bez akcije protiv sistema. Krivi što su živi. I te žrtve, u slučaju Izbrisanih, nisu imale nikog u inostranstvu da ih brani i da se zauzme za njih a tako je i danas. Sve bi to disidenti iz 68' koji dolaze u mirovne misije morali znati a pre toga bilo bi nužno preispitati i temeljne stavove tipa izjednačavanja komunizma i fašizma, što današnja EU neodobrava uprkos stalnih pritisaka komunističkih disidenata sa Istoka, koji su verovatno želji slave i zasluga a mnogi i rehabilitacije zbog profašističkog delovanja. Lazar Stojanović je pomenuo pravo mladih Slovenije da znaju i da budu informisani ali ostalo je nejasno šta to treba znati? O čemu treba informisati mlade? Neprestano forma dominira nad suštinom. Izgleda da je do brisanja „južnjaka“ došlo kvarom na kompjuteru...

REKOM kao poštovana medjunarodna organizacija mora da obezbedi jednakost medju žrtvama nacionalista različitih nacija a jednako slovenački nacionalisti ne smeju dobiti imunitet. Ako se ta bazična jednakost medju bivšim bratskim republikama neuspostavi onda je misija REKOM-a dovedena u pitanje. Naravno da uspostavljanje jednakosti otežava asimetričan i mitski položaj Slovenije, kao i nacionalni konsenzus slovenačke politike u kojoj malo koja nenasilna medjunarodna organizacija dobija uporište (za razliku od Nata, na primer). Medjutim ako REKOM ne može da pronadje sredstva za medjunarodni pritisak na Slovenij radi postizanja demokratičnog delovanja onda stvari ne stoje najbolje. A možda treba za savet pitati Jelka Kacina? Treba odlučno odbaciti „južnjačke“ komplekse prema Sloveniji i stvarima pristupiti agilno i aktivno i pre svega univerzalistički i principijalno. Ako to ne možemo onda se treba uzeti bubnjeve u ruke i pridružiti se pobednicima.

LEVICA KAO TROJANSKI KONJ - Pismo slovenačkoj levici

Dimitar Anakiev
LEVICA KAO TROJANSKI KONJ
Pismo slovenačkoj levici


Kada student promaši temu dobije slabu ocenu a kada profesor promaši temu dobije dobro plaćeni medjunarodni projekat. Na slučaju Izbrisanih u Sloveniji su se godinama pošteno ispromašivali domaći akademski i politički krugovi vešto skrivajući ključne tačke a diskutujući efemerne. Pismo koje sledi nedavno sam promenio sa Majom Breznik, docentom sociologije kulture na ljubljanskom Fakultetu za društvene nauke, saradnicom Mirovnog instituta i Radnićko-pankerskog univerziteta, ali se zapravo odnosi na celokupnu akademsku i političku levicu Slovenije. Ova levica se je očito našla na istorijskom mestu kolaboranta. Dakle, obraćajući se Maji obraćam se levici u celini:

Draga Maja Breznik,

hvala Vam na pozivu za saradnju na projektu „Profano državljanstvo Evrope“ u koji mislite da spadaju i Izbrisani i moja dva filma na tu temu. Na žalost postoje brojni razlozi zbog kojih na Vaš ljubazni poziv ne mogu pozitivno odgovoriti. Razlozi su sledeći:

1.Problem „brisanja“ je eksluzivno problem slovenačkog nacionalizma a ne „profanog državljanstva“ tj. kapitalizma-liberalizma. Naravno, sigurno možemo reći da je danas sve na neki način povezano sa liberalizmom ali graditi na toj tezi pretpostavku o Izbrisanima je pomalo, po mom mišljenju, neozbiljno. Odgovorno, dakle, vezujem problem Izbrisanih za slovenački nacionalizam kao neko ko se dvadeset godina bavi osmišljavanjem ovog problema sukobljavajući se pritom sa raznim oblicima maskiranja i dekontekstalizacije.

2.Ideologija „brisanja“ ima više veze sa militantnim anti-jugoslovenskim šovinizmom koji je istorijski nastao u vreme pred i za vreme drugog svetskog rata kao ideologija kolaboracije sa fašizmom, a u ime odbrane „evropskih vrednosti“, nego sa politikom Wall Streeta.

3.Slovenačka evropska levica je učinila znatne napore da „modernizuje“ problem brisanja i učini ga ga „isplativim“ tj. teoretski pogodnim za doktorate, evropske simpozijume, radove itd. Time je veoma pomogla slovenački nacionalizam zbog maskiranja i dekontekstalizacije problema. Izbrisani su tako promenili razne kontekste, od latino-američkog (zapatisti i pikaterosi) do modernih evropskih trendova (migracije itd.). Na tom mestu moram reći da je upravo povratak u jugoslovenski kontekst bio glavni problem borbe izbrisanih. Ili drugim rečima: brisanje konteksta je bilo u osnovi brisanja bivših Jugoslovena. To je ključ cele zamisli. Bez originalnog konteksta je problem Izbrisanih neprepoznatljiv i naravno nerešiv (ako baš to nije cilj). To što neki pokušavaju da problem slovenačkog nacionalizma prepakuju, sakriju i prikažu kao nešto drugo je obična kulturna laž. Produkcija kulturnih laži je naravno osnovni posao intelektualne elite nezavisno od provinijence. Ako je ta produkcija naplativa, tim bolje.

4.Forma prezentacije projekta koju pominjete takodje mi nije prihvatljiva, ponudjeni način je nefunkcionalan, odnosno nema većeg smisla. Za 4 minuta ne možete ozbiljno predstaviti temu, a još manje dva filma u trajanju 100 minuta. Celi koncept prezentacije čini se ili neozbiljno zamišljen ili je jednostavno nova zloupotreba teme izbrisanih, njene „spektakularnosti“ (spektakal je poznata tržišna roba), za neku novu trendovsku promociju kojoj bi Izbrisani služili.

Spadam medju one izbrisane koji su veoma (raz)očarani ulogom slovenačke evropske levice u svim njenim formama prilikom sprovodjenja politike slovenačkog nacionalizma. Ta levica nije bila sposobna ni za kakvo suočavanje sa politikom nacionalizma, koji je šta više i prisvojila i dala mu svoj nemali doprinos ulazeći u koruptivni odnos sa njim (profesure, plate, kolumne, honorari itd.). Po mom skromnom mišljenju je korumpirana levica najveći trojanski konj u slovenačkom društvu i kognitivno rečeno veći problem nego desnica koja je jednostavno i otvoreno to što jeste.

Slovenačkoj evropskoj levici je naravno mnogo lakše i isplativije da se bavi liberalizmom za koga je slovenačka socijalna misao, leva ili desna, potpuno beznačajna. Mnogo je teže čistiti u svojem dvorištu nego u dvorištu Wall Streeta. Možda bi za rešavanje problema slovenačkog nacionalizma
trebalo angažovati levicu sa Wall Streeta? Tako da vi rešavate njihove probleme a oni vaše?

Dozvolite mi Maja, da vas podsetim da živite u zemlji u kojoj na zadnjem popisu stanovništva (2002) čak 186 998 stanovnika „nije želelo“ i „nije znalo“ da se nacionalno opredeli ili je bilo „neopredeljeno“ (prilažem tabelu popisa u xls. Dokumentu, takodje i web stranu u fusnoti /1/). Tako stravično veliki broj ljudi, 10% ukupne populacije, vaših sugradjana, koji su „naprasno zaboravili“ svoje poreklo rezultat je militantntne šovinističke kampanje zastrašivanja „južnjaka“ sprovedene tokom 17 godina trajajuće akcije brisanja ljudi iz zvaničnih knjiga. Poruka je bila: „Ako se hitno ne asimilujete proći ćete kao oni“. Kako to da niko na slovenačkoj evropskoj levici ne primeti tako velike, ogromne probleme slovenačkih nepriznatih manjina? Savet Evrope je 2003 godine predlagao Sloveniji priznavanje manjina i organizovao u tu svrhu i savetovanje u Ljubljani koje je celokupna javnost – uključno sa levicom- bojkotovala!

Takodje, draga Maja, dozvolite mi da vas podsetim da Vam upravo pišem na ilegalnom jeziku jer su kultura i jezici jugoslovenskih manjina konstatno podložni pritisku i brisanju iako ukupan broj njihovih korisnika doseže 17% stanovništva (oko 319 005 ljudi)

Na kraju ovih nemilih podsećanja, dozvolite mi i da vas podsetim na udruženu akciju slovenačke levice i janšista koja je upravo u toku. Ako je verovati časopisu Dnevnik od 15. januara – ne znam da li ste imali vremena, posle redovnog pročitavanja Wall Street Journal-a, da pročitate i veliki, patetični naslov preko cele četvrte strane ljubljanskog Dnevnika: „Koalicija i SDS udruženi u podršci naroda nekadašnje Jugoslavije“ - u Sloveniji vlada nacionalno jedinstvo (bez bratstva) da se – obratite pažnju: „podrže konstitutivni narodi i narodnosti bivše SFRJ“. I ta podrška je molim vas opet neki mistično moderni evropski termin, ovaj put: Exyumak! Exyumak znači – „Savez saveza kulturnih društava konstitutivnih naroda i narodnosti bivše SFRJ“. Šta zapravo znači ovaj novinski naslov koga bi čovek pre očekivao u nekom časopisu, recimo Komunistu iz 1984, nego evropskom Dnevniku 2011?

Sve ovo znači da će „podržane“ manjine umesto manjinskih prava dobiti Savez kulturnih društava sa lepim imenim Exyumak. Oni će tamo, u svom getou, gajiti svoju kulturu. Igrati kolo na primer – bravo! Obratite pažnju kako slovenačka politika upotrebljava arhaične izraze „narodi i narodnosti“ umesto malo modernijih: „manjina“, „manjinska prava“ i sl -koje im očito ne želi niti spomenuti a kamoli priznati. Slovenija će izigrati Savet Evrope a pošteno ispsovane i ponižene manjine prihvatiće šta im se da. Vrlo poznat rukopis, Maja, za rešavanje problema manjina. Čekamo još da se pojave „Pošteni Albanci“ i sve će, za „narode i narodnosti“, biti kako treba. A zakon o Exyumak-u ulazi u parlament krajem januara. Na isti način je Slovenija „rešila“ i Rome kojima nisu priznata univerzalna manjinska prava a dodeljen im je neki partikularni zakon. Podvucimo crtu: Slovenija masovno krši manjinska i ljudska prava uz aktivnu saradnju slovenačke levice.

Što se tiče mojeg učešća u vašem projektu:

1- pristajem ukoliko Vi, i ostali ućesnici u projektu, gospoda Rastko Močnik i Marko Kržan, pristanete da se 4 minuta namenjena Izbrisanim upotrebe za obelodanjenje i obraćanje protiv politike prema nacionalnim manjinama u Sloveniji, te ako svi mi učesnici te akcije, a možemo pozvati i druge, pozovemo Sloveniju preko javnih i privatnih medija da prizna manjinska prava svojim „južnjacima“. Jer, budimo iskreni, akcija brisanje je služila upravo cilju nepriznavanja i zatiranja manjina. Ako vi to nećete da primetite i pritom ustrajavate na nekom „profanom državljanstvu“ onda mislim da je pogodniji učesnik vašeg projekta od mene i mojih filmova g. Janez Janša ili bar neko iz njegove slavom ovenčane stranke.

2-navodite Belgiju, Francusku, Portugal i Francusku kao zemlje kojima će biti tema predstavljena ali ja iskreno mislim da Izbrisane treba predstaviti Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Makedoniji, Kosovu i Crnoj Gori pre nego bilo kome drugom. Moj film Rubbed Out je bio više puta predstavljan u Evropi: u Holandiji i Portugalu na festivalima, u Belgiji u mreži art-bioskopa. Prisustvujući razgovorima sa gledaocima posle projekcija imam vrlo bogato iskustvo o tome da zapadna publika nema pojma o čemu se tu radi-jednostavno ne poznaju lokalni kulturni milje, o našoj nacionalnoj uskogrudosti ne znaju ništa-njima je to strano i nepojmljivo. Ako ih još vi zavedete sa pričom o „profanom državljanstvu“ onda je to potpuna zloupotreba. Naprotiv, sve pomenute balkanske zemlje imaju iskustva šovinizma za sobom, i bilo bi dobro, korisno i lekovito o tome diskutovati zajedno. Znam da vi dobijate novac za projekte iz evropskim fondova, i da morate biti okrenuti Evropi, ali verujem da je diskusija o Izbrisanima mnogo potrebnija na Balkanu. Možda možemo nači saveznike da se ova tema u istom, veoma jakom, sastavu diskutuje i južnije od Kupe.

Uz srdačne pozdrave Vama i kolegama,
Dimitar Anakiev, 20. 01. 2011


(1) Slovenački popis 2002: http://www.stat.si/popis2002/si/rezultati/rezultati_red.asp?ter=SLO&st=57

PS. Pismo slovenačkoj levici objavljeno je u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/44143-Nemi-svedoci-ili-sauesnici.html

OMARSKA, PAKAO ZA LJUDE

Logor smrti Omarska kod Prijedora









Svedočenje o vrlini i patnji
OMARSKA, PAKAO ZA LJUDE
Dimitar Anakiev

Ništa na svijetu nije gore nego biti među ljudima koji te mrze i smatraju svojim neprijateljem.
Muharem Eškić, „Pakao potkozarja“

Čovek koji na svojoj koži oseti ljudsku mržnju i niskost dužan je da na svoj način o tome svedoči i upozorava. Istu obavezu prati i svedočenje o vrlini. Zato ovde pominjem dve skromne žene koje su se me za trenutak dotakle, a da ih posle nikad više nisam video. Želim da se odužim dvema Bosankama, obe su me darivale knjigom i baš te njihove knjige su mi, svaka na svoj način, veoma pomogle da shvatim šta se oko mene dešava. Knjiga je korisna, pogotovo kad je spaljuju.

Došlo proleće.
U državne zastave
samo tri boje.

Jedne prohladne subote, godine 1996, u jednom malom mestu u Sloveniji, sredovečna Bosanka žurila je prema omanjoj zgradi u kojoj sam stanovao. Sa balkona na kojem sam pušio mogao sam je videti kako žurnim koracima grabi praznom ulicom udaljavajući se od idiličnog krajolika: belih vrhova Alpa koji su bili kao nadohvat ruke. Skrenula je u pasaž moje zgrade.

Znao sam je iz viđenja ali ne po imenu: bila je čistačica u osnovnoj školi a povremeno je čistila i stepenište zgrade u kojoj sam živeo. Do tada smo razmenili nekoliko kurtoaznih pozdrava, obično na polumračnom stepeništu dok je čistila, i te subote bio sam nemalo iznenađen zagledavši je na ulaznim vratima svojeg stana. U rukama je držala debelu knjigu tvrdih crvenih korica - pružila je knjigu prema meni i rekla: „Kod nas u školi spaljuju knjige a vidim lepa knjiga pa mi bi žao da izgori... Znam vi ste pismen čovek, pa ko velim bolje da je donesem vama... Digla sam je sa lomače...“, govorila je ubrzano, pravdajući se što je knjiga bila malo nagorela. Zbunjeno sam je gledao: „Kakve to knjige spaljuju?“ Odgovorila je: „Školska i gradska biblioteka... Ma sve ove naše knjige spaljuju... Puno, cela gomila ih je...“ Uzeh knjigu i pogledah korice: zlatnim, ćiriličnim slovima pisalo je Milan Vujaklija „Rečnik stranih reči“. Bilo je to drugo izdanje poznatog rečnika, tada verovatno vredno celu njenu mesečnu platu. Uzeh knjigu a pružih joj hemijsku. „Pošto mi poklanjate knjigu molim vas da se potpišete na njoj...“ Pogledala me je zbunjeno a onda je uzela olovku i neveštim, dečijim rukopisom polako ispisala svoje ime: Hanifa.
Malo kasnije sjurio sam se do školskog dvorišta. Pored kontejnera je na ogromnoj gomili dogorevevalo nekoliko stotina ili hiljada knjiga, ko bi mogao to da proceni, na tada tako nazvanom srpskohrvatskom jeziku. Kasnije sam od žene direktora biblioteke, moje poznanice, inače glumice, čuo da njen muž nije kriv za ovaj etnički knjigocid, jer to je bilo naređeno iz Ljubljane. Na moju opasku da je scena bila vrlo hitlerovska, pokušala je opet da opravda muža: „Zaista ništa nije mogao da uradi, takvo naređenje je došlo za celu Sloveniju“, ponovila je. I danas se pitam kako je nekim ljudima „naređenje s vrha“ jedina intelektualna koordinata. Srećom po Vujakliju, Hanifa, čistačica, mislila je svojom glavom, i osećala svojim srcem.

Kao što mi je slučajni susret sa Hanifom doneo knjigu ali i spoznaju jednog događaja u Sloveniji koji bi mi možda promakao, veoma slična situacija, déjà vu, uputio me je u ozbiljna događanja u komšiluku. U Ljubljani sam, opet slučajno, upoznao gospođu takođe iz Bosne, ne sećam joj se imena - kućnu pomoćnicu moje poznanice. Ne znam čime sam zadobio njeno poverenje, verovatno time što je sa mnom mogla slobodno da govori svojim jezikom. Gospođa je bila muslimanka iz Prijedora, ali je živela u Ljubljani tridesetak godina i već skoro zaboravila bosanski. Pri narednom susretu poklonila mi je dve knjige: jedna je bila knjiga „Šest godina sa Titom“ iz pera Marka Vrhuneca, šefa Titovog kabineta, Slovenca, ubeđenog Jugoslovena, knjiga u hrvatskom prevodu - zanimljiva na više načina. Ali druga knjiga me je potresla tokom čitanja i navela na dalja istraživanja. Bila je to knjiga Muharema Eškića „Pakao potkozarja“, objavljena u sarajevskom Oslobođenju, 1995. „Ispovjest čovjeka koji je preživeo pakao u Prijedoru i logore smrti Omarska i Manjača“, zapisao je recezent Josip Osti.
Kao i svi ljudi koju prođu kroz strašnu patnju i postanu svesni univerzalnosti zla, Muharem je pouzdani svedok svoga pakla a njegova knjiga potresan i inspirativan dokument.
Istražujući, nakon čitanja te knjige, srpske logore smrti u Bosni našao sam na internetu zanimljiv video zapis neke strane novinarske ekipe baš iz logora Omarska. Dva detalja su mi se urezala u sećanje.

Devetnaestogodišnji mladić srpske nacionalnosti koji se predstavio kao Igor, u uniformi VRS ali bez kape, stražari pored zarobljenih bošnjačkih mladića, njegovih školskih drugova. Govori na engleskom, vrlo emotivno i iskreno. Kaže otprilike ovako: „Ma ja njih volim, to su moji drugovi iz škole, poznajemo se dugo, evo pitajte ih.“ Dolazi do svojih zarobljenih bošnjačkih drugova koji stoje iza nekakve ograde i obraća se jednom od njih: „Ovi oće da znaju koliko dugo se mi poznajemo, ajde kaži...“ Ovaj odgovara ravnodušno: „Ma odavno...“ Igor prevodi na engleski i kaže novinarki: „Eto vidite“. Ona ga pita: „A kada se rat završi, hoćete li se opet družiti zajedno?“ Igor odgovara sa nekakvom mukom: „E, to, mislim, nećemo“. „A zašto?“, pita novinarka. „Zato što ne dozvoljavaju“, odvrati ovaj. „Ko ne dozvoljava?“, pita opet novinarka. „Muslimanski ekstremisti“, odgovara mladić.
Drugi detalj je zabeležen u menzi, za vrema ručka logoraša. Logoraši su lepo obučeni u različita civilna odela, okupani, obrijani i začešljani. Da su im još i kravate dali, pomislili bi da su to učesnici nekog simpozijuma u Omarskoj o, recimo, nekom ekološkom problemu na Balkanu. Uniformisani ljudi, a bez kapa i oznaka, sa kalašnjikovima preteće podignutim u zrak, izgledaju kao teroristi iz sedamdesetih, slučajno zalutali na miroljubivi i ničim okaljani Balkan – eto, pokvario im se autobus u Omarskoj, pa se zaustavili da popuše po koju, dok ne dođu Karlos i Gadafi sa mehaničarima. Logoraši, učesnici bizarnog simpozijuma u Omarskoj, dobili su po četvrt hleba sa kojim očito ne znaju šta da rade i drže ga nezgrapno u ruci, kao nešto nepristojno, dok stoje u redu; dobijaju neku kašu u tanjir, kaša izgleda pristojno... Svi lepo govore kad im se novinari obrate, skoro da ih mogu čuti: „Dobro je odve, uživamo, jedino su debate na simpozijumu naporne, tvrdo se radi, diskutuje se i na noćnim sednicama“.

Novinarka pita jednog čoveka koji pažljivo kusa kašu, „zašto ste vi ovde?“; on ćuti, guta, razmišlja, pa kaže: „Eto, rešili smo da se predamo“. „A imate li porodicu?“. Čovek opet par trenutaka odsutno gleda. „Ženu i dvoje djece...“ Novinarka odlazi sa svitom ka drugom stolu ali kamerman, vođen dobrim profesionalnim instinktom, ostaje i dalje fiksiran na istog čoveka. Ovaj ostaje sam, zagledan negde u daljinu, nastavlja mehanički da grabi kašikom iz sad već potpuno praznog tanjira, i opet, i opet...

U logoru smrti
iz praznog tanjira čovek
i dalje kusa

PS. Haibun je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43912-Omarska-pakao-ljude.html

POTKIVANJE PAUKOVIJ JAJA-Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu

Da li krajnji desničar može biti antifašista: Umberto Eko


Photo: EPA/JUAN FERRERAS






1.01.2011 - 15:02
Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu
POTKIVANJE PAUKOVIH JAJA
Piše: Dimitar Anakiev



Na Balkanu
u ime rustike
cvetaju swastike


U poznatom eseju o fašizmu pod nazivom Ur-Fašizam (Večiti fašizam) Umberto Eko razrađuje modalitete fašizma sa čini se dvojakom namerom: prva je pokušaj unutrašnje definicije fašizma koja se neće vezivati za njegove različite pojavne oblike nego pokazati njegovu suštinu, i tim putem
posvedočiti o potrebi stalne budnosti da nam se fašizam ne bi desio u nekom, recimo zabavnom ili drugom, neočekivanom (možda „humanističnom“) obliku. U tom delu Eko kaže jasno: ne dopustimo fašizam ponovo! S druge strane Eko izgleda želi ovim tekstom napisanim 1995. za New York Review of Books možda i da se prilagodi američkom čitaocu za kojeg se pretpostavlja da je tipično antifašista, ali ponekad pomalo zabrinut zbog mogoćnosti da se iza plašta borbe protiv fašizma, ako je o toj temi reč, ne pokaže odnekud dežurni antifašista: ideologija marksizma.


Izgleda zato Eko u priču o italijanskom otporu protiv fašizma za vreme Drugog svetskog rata smešta prvo kritiku italijanskih komunista, koji navodno neopravdano svojataju pokret otpora, a odmah raznovrsnost antifašističke borbe u Italiji ilustruje pričom o navodnom heroju svoje mladosti: Eduardu Sonju – vođi ilegalne organizacije Organizzazione Franchi koja se je bavila riskantnom humanitarnom delatnošću: švercovanjem Jevreja iz fašističke Italije u neutralnu Švajcarsku. Eko pominje Eduarda Sonja zato što je bio monarhista i krajnji desničar a pritom, valjda zbog neslaganja sa politikom Rajha u vezi „jevrejskog pitanja“, ovde je pomenut kao antifašista. Krajnji desničar antifašista? Što je mokra ova vatra! Eko kao da želi reći da se eto i krajnji desničari, iz ličnih razloga, ponekad, mogu boriti protiv fašizma. Mogu se naravno fašisti boriti i između sebe, ali ih međusobna borba ne unapređuje u antifašiste. Sve je u redu drugovi Amerikanci, ne plašite se za svoj profit i imperij, vidite – očito ne moramo svi biti marksisti da bismo pisali protiv fašizma.
Tvrdnje naizgled nalik na Ekove o Sonji, mogle su se čuti i na postkomunističkom Balkanu, gde su novodobne demokrate predstavile svoje verzije antifašističkih boraca, pa su se u antifašiste odmah upisali lideri slovenačkog klera i bele garde, preko ustaša, balista, handžarista do četnika i Draže. Možda su izlivi „fašističkog antifašizma“ balkanskih novodobnih demokrata inspirisani baš pričom o Eduardu Sonju, koju Eko ostavlja spretno nedovršenu kao priču o svom dečijem junaku. One koji su se potrudili da odgonetnu do kraja ovaj Ekov rebus mogli su možda negde pročitati da je posle duge diplomatske karijere obeležene izrazitim anti-komunizmom Eduardo Sonjo završio svoj politički mandat kao fašista, na listi Nacionalnog saveza (AN, Alleanza nazionale), naslednice Musolinijevog „Socijalnog pokreta“ (MSI, Movemento sociale Italiana). Tog podatka međutim nema u Ekovom tekstu, možda i zbog toga što je tekst publikovan približno u isto vreme kada je Sonjo postao predizborni kandidat ove fašističke liste predvođene Đankarlom Finijem, deklariranim fašistom, koji se ni devedestih godina nije libio da javno kaže: „Mi smo fašisti, naslednici fašizma u 21. veku“ ili „I posle pola veka ideja fašizma je i dalje živa“ itd. Đankarlo Fini je danas predsednik poslaničkog doma u italijanskom parlamentu i za tu funkciju mu nije potreban antifašistički alibi. A i zašto bi tražio alibi kad on u italijanskom parlamentu predstavlja fašističke ideje i zbog toga je dobio mandat od svojih birača? Ako neko tvrdi da su demokratija i fašizam nespojivi, neka se priseti činjenice da je i Adolf Hitler došao na vlast demokratskim putem, a zanimljiva je i priča o Miloševićevoj demokratskoj vladavini.


Jednako dosledni kao pojedini italijanski političari, ili još dosledniji, čine se savremeni japanski političari, političari iz još jedne zemlje u kojoj je fašizam domaća životinja. Koliko je autoru ovih redova poznato, političari svih posleratnih japanskih vlada nastalih nakon atomskog poraza japanskog imperijalizma, svake se godine poklone senama svojih oficira sahranjenih na imperijalnom groblju Josukune (Yosukune). Na ovom ekskluzivno fašističkom groblju leže i posmrtni ostaci oficira koji su predvođeni princom Jasuhiko Asakom izvršili jedan od najstrašniji pokolja civilnog stanovništva u modernoj istoriji, čuveni pokolj u Nankingu, u Kini. Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, koji je 1946. zasedao u Tokiju, utvrdio je 200 000 civilnih žrtava Nankinškog pokolja uz ogradu da su prebrojane samo zvanično sahranjene žrtve. Ovaj tribunal, koji je imao šire ciljeve od Nankinškog pokolja, dodelio je imunitet Princu Asaki kao pripadniku carske porodice. Njemu a i još nekim vrlo visoko kotiranim fašistima nije suđeno. Sledeće godine je na Tajvanu održan Tribunal za vojne zločine posvećen isključivo Nankinškom pokolju i on donosi sledeće zaključke: 340 000 ubijenih civila od kojih oko 190 000 ubijenih mecima iz automatskog oružja, a oko 155 000 ubijeno hladnim orožjem—dakle: individualno, prisno i intimno takoreći. Dečki đenerala Ratka Mladića su očito jako prosečna momčad.
Potomci samuraja su se ponosili svojim veštinama ubijanja i zato su svoja zlodela slikali i javno publikovali sebi u čast po najrazličitijim japanskim novinama, jer je takva sposobnost i plemenu na čast. Nankinško krvavo orgijanje bilo je praćeno i neverovatno velikim brojem silovanih žena čiji broj varira između 20.000 i 80.000 zato što su mnoge silovane žene posle silovanja ubijene i uklonjene, a na ubijene žene otpada 22% svih žrtava, dok je dece bilo 2%. Šampionski rezultar Nankinškog pokolja postigla je japanska 10. armija snage 240 000 vojnika, za samo šest nedelja. U broj mrtvih nije uračunato 50 000 ubijenih kineskih vojnika palih u petodnevnom boju odbrane Nankinga (japanski borbeni gubici: 6 000 vojnika). Tokom masovnog klanja civila po padu Nankinga, tokijska štampa je izveštavala o krvavom orgijanju kao da prati sportsko takmičenje a objavljeni su bili i konkursi tipa: „Konkurs za ubijanje 100 ljudi isključivo mačem“. Kada se uračunaju i mrtvi u široj regiji oko Nankinga, onda broj mrtvih u Nankinškoj regiji po nekim istoričarima doseže 650 000 ljudi, žena i dece. Japanski fašisti pobili su tokom Drugog svetskog rata u Aziji približno 5,5 miliona stanovnika. Kako je onda moguće, pitamo se, da ove šampione smrti svake godine pompezno proslavljaju japanske demokratske vlade svih boja? Kineski protesti da se u ime dobrosusedskih odnosa, ali i u ime civilizacijskih vrednosti i čovekoljublja prekine sa tim, ne samo da nisu urodili plodom nego nailaze i na podsmeh komšija, a čak se i nazivaju „anti-japanskim raspoloženjem“. Zašto je to tako postaje jasno tek sa razumevanjem geopolitičkog položaj Japana – nekim silama je potreban žandar koji okupacijom brojnih kineskih ostrva drži Kinu za vrat i zato je korisno gajiti slugin vojnički duh: brak iz računa globalnog i lokalnog imperijalizma.

Međutim, doslednost se odnosi i na reprezentativni stil: 132 minuta dugi film kineskog autora stalno nastanjenog u Japanu - Jing Lija (Ying Li), pod nazivom „Jasukune“, zabranjen je 2007. za bioskopsku distribuciju u Japanu, a reč je o japanskom filmu koji ne prikazuje ništa spektakularno već jednostavno prati obične ljude koji tokom godine dolaze u Jasukune da se poklone svojim fašistima. Zašto su direktni TV prenosi državnih proslova iz Jasukunea prihvatljivi, a mali autorski film snimljen iz blizine, ništa posebno, nije prihvatljiv? Verovatno jedino zato što taj film demistifikuje. Jing Li je promenio mesto posmatrača iz kojeg kamera gleda na fašizam. Pogled je to iz običnog rakursa umesto iz carskih loža, pogled koji priziva zdrav razum, a ne mistične emocije upakovane u rituale. Eto koliko je važno stajalište, samo promenom položaja kamere nacionalni heroji postanu kriminalci. među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.


U Sloveniji se 2006. i 2007. odvijao sudski proces koji je privukao pažnju javnosti. U ljubljanskom okružnom sudu sudilo se Aleksandru Todoroviću, bivšem predsedniku Društva izbrisanih stanovnika Slovenije, zato što je 2003. godine u bifeu privatne televizije POP TV tri vladina visoka službenika nazvao fašistima. Tužili su ga bivši ministar za unutrašnje poslove Andrej Šter, po profesiji diplomirani pravnik, mag. Slavko Debelak, diplomirani pravnik, bivši sekretar u istom ministarstvu i njegova pomoćnica, bivša podsekretarica u istom ministarstvu Alenka Prvinšek Mesojedec, takođe pravnica. Ovo troje pravnika bilo je udarna trojka sprovođenja zloupotrebe zakona radi administrativnog etničkog čišćenja i deportacije 25.671 Jugoslovena iz novostvorene države Slovenije. Pored falsifikovanja zakona, ovi pravnici su se predstavili javnosti i javnom peticijom kojom su 18. aprila 2003. potpisali sami sebi podršku, to jest podržavajući svoj zakonski falsifikat, tj. obmanu javnosti, kao da zaista štite pravni red i ustav iako je Ustavni sud Republike Slovenije još 1999. proglasio brisanje Jugoslovena za nezakonitu delatnost protivnu ustavu (Mesojedec se kao niža službenica uzdržala od potpisa peticije). Peticiju svojih fašista su podržali i umetnici koji sebe smatraju žrtvama fašizma i antifašistima: Dane Zaje, pesnik i Boris Pahor, pisac, ali i afirmisani junaci socijalističkog rada kao glumac Polde Bibič i još 54 umetnika i javna radnika (o ovoj peticiji biće kasnije još reči). Mesojedec, koja je jedina od njih troje bila u direktnom kontaktu sa Izbrisanima i dosledno se isticala nepopustljivom birokratskom surovošću čak i prema novorođenčadima koje je nezakonito izbacivala iz države jer nisu prave nacije i vere, tvrdila je na sudu da je strašno povređena što je Todorović imenuje fašistom jer ona potiče iz partizanske porodice. Svo troje su, zbog duševnog bola koji im je tom tvrdnjom zadala njihova bezočna i neuviđavna žrtva, tražili od suda da osudi Todorovića na javno izvinjenje i plaćanje odštete po 2000 eura svakom; ukupno bi izbrisani Todorović, bez igde ičega na ovom svetu, morao svojim brisateljima da plati i odštetu zbog uvrede u visini od 6000 eura. Taj novac je njima za džeparac, ali njima je od novca važnija simbolika osude i kazne.
Odbivši da se izvini, Todorović se branio bez advokata, tvrdnjom da ne može biti uvreda to što fašistu označiš fašistom, tj. ako govoriš istinu. Todorović je u svoju odbranu predlagao saslušanje 29 svedoka, počevši od glavnokomandujućega „brisača“, tajkuna Igora Bavčara, zatim stručnjake (Močnik, Žižek...), ugledne istoričare, politikologe i žrtve, koje bi svojim svedočanjem nedvosmisleno potvrdili da je on rekao istinu, tj. da je administrativno etničko čišćenje akt fašizma a idejni tvorci i izvršitelji su shodno tome fašisti. Sudija, Maja Šuštar, nije se odlučila da dozvoli Todoroviću izvođenje svedoka tako da se dve godine branio sam samcat, čitajući sudiji sa govornice omanje sudnice razne tekstove o fašizmu među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.


Tokom suđenja je Todorović uz medijsku pompu ulazio na glavna vrata suda u Miklošičevoj, a tužitelji su krišom ulazili na zadnja vrata, krijući se od medija, maskirajući se tamnim naočarima, visokim kragnama, šeširima i uvezanim maramama, a naročito nošenjem kišobrana u vreme kad kiša ne pada. Ni Todorović ni Eko, a ni ostala pamet ovog sveta, nisu ubedili suduju Šuštar: Aleksandar Todorović, posle dvogodošnje uzaludne propovedi o fašizmu, proglašen je krivim za nanošenje duševnog bola vladinim službenicima. Sud nije bio zainteresovan za to što su ovi službenici, dokazano sa najvišeg mesta, nezakonitim radnjama Todoroviću i još 25.670 ljudi uništili život, a tako i njihovim porodicama. Opet, kako putem zakona kazniti žrtvu nezakonitog državnog nasilja zato što je svoje dželate nazvala fašistima? Možda bi izbio neprijatan skandal koji javnost i zdrava pamet ne bi podneli? Duševno preosetljiva vlast bila je ipak oprezna, pa tako i njeno nezavisno sudstvo: Todorović je kažnjen samo opomenom - tek toliko da izvuče pouke. Nosioci nezakonitih radnji, visoki službenici vlade republike Slovenije, ne samo što ih je nezavisno sudstvo Slovenije zaštitilo od duševnog bola već takođe nikad nisu bili krivično gonjeni; štaviše bili su nagrađeni novim radnim mestima: ministar Šter postavljen je na mesto državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova Slovenije na kojem je uskoro zaslužio priznanje nemačke države za unapređenje međudržavnih odnosa. Alenka Prvinšek Mesojedec, dokazani humanista, postavljena je za direktoricu međunarodne humanitarne organizacije MARRI- za zaštitu izbeglica, azilanata i migranata (MARRI-Migration, Asylum, Refugees Regional Initiative). Kako cinično! Instruktor MARRI-ja bio je i mag. Debelak, koji je danas vladin penzioner ali honorarno predaje pravo na ljubljanskom univerzitetu. Nastavimo priču o fašizmu g. Eko!

Pripadnici malih naroda nedvosmisleno su hendikepirani, jer ne mogu svoj fašistički talenat razviti tako uspešno kao pripadnici vellikih nacija - Japanci, na primer. Ne mogu da se razmahnu i onda moraju da potpisuju sebi u prilog peticije, da sujetu hrane na sudovima, a celokupno njihovo ponašanje karekteriše velika provincijalna smutnja. Smutnja provincijalaca je tako velika da u uslovima neprestano nesigurnog identiteta nailazimo smutnju kao dominantnu crtu ponašanja i kod najistaknutijih predstavnika naroda a ne samo kod njihovih službenika. Jedino provincijalna smutljivost može da objasni transformaciju penzionisanog potpukovnika socijalističke JNA u naci-fašističkog generala koji po Bosni strelja zarobljene očeve i braću dece koju je pre toga cinično počastio bombonama; jedino provincijalna smutljivost u kojoj ni jedno principijalno ponašanje ne može da nadraste instinkte pripadnosti plemenu može da objasni transformaciju bivšeg komandanta Proleterske brigade NOV u organizatora stvaranja nacističkih paravojnih jedinica, sličnih onima protiv kojih se proleterska brigada borila - prvo su ih u Drugom svetskom ratu uništili, a onda ih mnogo godina kasnije rekreirali, naoružali i gurnuli da obavljaju prljave poslove nacističke države. Je li to fašizam o kome piše Eko? Da, ako pod fašizmom smatramo prazni, od svake čovečnosti isprani, pragmatizam koji ne preza ni od čega da bi ostvario svoj cilj.


Fašizam koji kod velikih naroda ima dimenzije tragike, kod malih naroda dobija oblik tragikomične karikature. Znači li to da ga treba tolerisati i gledati mu kroz prste? Znači li to da fašizam ne treba prepoznati i na stubu srama nazvati fašizmom? U dokaz tragikomičnosti fašizma malih smućenih provincijalaca navodim slučaj jednog metuzalema, slovenačkog pisca iz Trsta, Borisa Pahora. Ovaj vremešni gospodin koji sebe smatra kandidatom za Nobelovu nagradu, istovremeno, tipično nobelovski, u isti glas, zastupa ideje antifašizma i fašizma. Kada se oglašava iz Trsta, kao predstavnik slovenačke manjine u Italiji, njegova retorika je antifašistička; kada međutim progovara kao glasnogovornik slovenačke većine u svojoj matičnoj Sloveniji, on zastupa ideje fašizma: ne voli strance, potpisnik je peticije protiv Izbrisanih, smeta mu tamnoputi gradonačelnik Pirana a predložio je, u skladu sa svojom nobelovskom kandidaturom, promenu slovenačke himne u kojoj bi umesto Prešernovog stiha „Neka Bog čuva sve narode“ trebalo da stoji njegova, Nobelove nagrade vredna, modifikacija „Neka Bog čuva sve Slovence“. Ima li razlike i kakva je razlika između Borisa Pahora i njegovog pesničkog i klovnovskog pobratima Karadžića dr. Radovana? U čemu je razlika između Pahorovog iskaza “Izabrati tamnoputog gradonačelnika? Bože moj gde je tu narodna svest?“ i onom poznatom Karadžićevom „Tragični i besmisleni su slovenski narodi potpali pod tuđinski katolicizam i muhamedanstvo“. Oba književnika ovde vidimo kako literarnim mikro erekcijama rešavaju narodna pitanja Ilirskih provincija, obojica to rade negativnim diskurzom uperenim protiv drugačijih od sebe.
Okružni sud u Ljubljani rešavao je na svoj način pitanje da li su pravnici vlade Slovenije Šter, Debelak, Mesojedec zaslužili nazvati ih fašistima. Ovo troje vladinih službenika su sami za sebe posredno tražili oslobađajuću presedu. O Karadžiću ovih dana odlučuje Međunarodni sud u Hagu.


Boris Pahor za sada nije ni na kojem sudu. Razlog je jedino što se još nije našao nijedan tenk da podupre njegove misli, iako se on veoma trudio u tom smeru kao zagovornik politike „čvrste ruke“ u izmišljenom sukobu sa Hrvatskom oko izlaza Slovenije na more. Nije mu uspelo da privuče guseničare, Radovanov mokri san ostao je neispunjen. Pahorov fašizam ostaće neiživljen, nerazvijen, nemoćan. Možda, takav kakvog opisuje haiku poznatog savremenog japanskog pesnika Hošinage Fumia:

Svrbi atletsko
stopalo jer ne može
postati Hitler

(prevod: Dimitar Anakiev)

Pre nekoliko godina, u predgrađu Kumamota zvanom Tacuda (Zmajevo polje), u kući zajedničkog prijatelja, imao sam čast da se sretnem i razgovaram sa gospodinim Hošinagom. Ovaj značajni japanski pesnik rođen 1933. bio je kao dečak odgojen u nacionalističkom duhu. Poraz Japana i dolazak demokratskog režima doveli su ga do otrežnjenja. Gospodin Hošinaga je posvetio svoju pesničku karijeru suočavanju sa japanskim fašizmom. Napisao je mnogobrojne haikue koji govore o prirodi fašizma, poput sledećeg haikua koji tematizira diskriminaciju:

Svetlosnih leta
bilion krivokletstava:
krvna grupa „B“

(prevod: Dimitar Anakiev)

Gospodin Hoshinaga priča kako navijači Japana na utakmicama nacionalnog tima nose trake oko glave na kojima piše „kamikaze“. On smatra to prirodnim ponašanjem, rodoljubljem, ali nije dobro kada se to rodoljublje zloupotrebljava, a najgore je kada fašizam dobije lak, svakodnevno-zabavni karakter, kada ostaje neprimećen, odomaćen, kad „oguglamo“ i fašizam počinje da nas zabavlja. O tome možda govori njegov sledeći haiku:

Zabavni se park
napunio nacistima
ove jeseni

(prevod: Dimitar Anakiev)

U Japanu ovakvo pisanje nije previše dobrodošlo niti danas. U vreme fašističkog režima dvadesetak uglednih haiku pesnika je bilo uhapšeno od strane Tokkô, tajne „moralne policije“ (japanska politička policija po karakteru veoma slična nemačkom Gestapou) zbog onog što su pisali, a neki od njih su stradali. Međutim, pesnička savest japanskog pesnika bila je humanistički budna još mnogo pre nego što su okupacione trupe zapovedale demokratiju. Humanizam nije puki proizvod političkog sistema već osećaja „biti čovek“, koji je barem toliko prirodan koliko i osećaj pripadanja krdu, plemenu ili kulturi. U pitanju je zaista elementarna humanost, nešto što čoveka čini jedinkom, nešto što čoveka razlikuje od životinje, nešto što ne zavisi od kulture i vere (ne zavisi na primer od, „biti hrišćanin“) ili od političkog sistema („biti demokrata“ ili „socijalista“).


Posmatram svoje dve mačke: Momčila i Tigricu, čini mi se da je u njima mnogo „humanosti“, da su te dve životinjice „čovečnije“, od mnogih ljudi koje poznajem – po tome što se igraju, maze, jurcaju naokolo po brdima i livadama uživajući u osećaju slobode, po tome što predu, što imaju sposobnost pamćenja i učenja, po tome što odu do kupatila da piške, po smislu za prijateljstvo, po svojoj samostalnosti... i mogao bih da nabrajam dalje. Ustvari, jedini atavistički momenat mojih mačaka je lovljenje miševa, pa i tom svom životinjskom plenu prilaze igrivo i sa osećajem za estetiku. Kod mnogih ljudi ovih osobina nema a ima drugih, ružnijih. A pre svega: mačka je individualista, a čovek je pripadnik krda – čast onima koji nisu.
Već tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme japansko-kineskih ratova, više puta je bio uhapšen i neprestano proganjan pesnik Santoka Taneda (1882-1940), pesnik velike popularnosti u narodu, između ostalog poznat i po jednom od prvih japanskih anti-ratnih haikua:

Ruke i noge
ostale u Kini, vojnici se
vraćaju u Japan

(Prevod: Dimitar Anakiev)

Imajući u mislima ove hrabre pesnike koje su pravili individualističke i humane korake usred jednog brutalnog, briljantno podmazanog i nepogrešivog sistema vlasti, usred japanskog fašizma dakle, a tako i danas, potpisivanje pomenute peticije protiv Izbrisanih od strane 57 slovenačkih vrhunskih intelektualaca – pesnika, književnika, glumaca, naučnika... - deluje kao zastrašujući akt fašizma, kao dokaz fašizma koji živi nezavisno od sistema vlasti, među ljudima, tj. u najvišem sloju jednog naroda. Da ne bi ko posumnjao u istinitost mojih navoda ili pomislio da preterujem sa važnošću ovih ličnosti, u fusnoti objavljujem imena svih potpisanih (1).
Pošto mi Balkanci volimo da se poredimo sa svetom – uglavnom smo u našim percepcijama bolji i pametniji od svih drugih stanovnika planete, pa i šire - o čemu postoje stotine viceva koji se rugaju svima samo ne nama samima - uzmimo neke hipotetično slične situacije za poređenje. Na primer, zamislimo peticiju 57 vrhunskih američkih pesnika, književnika, glumaca itd. za proterivanje Inuita, Meksikanaca ili kitova iz Sjedinjenih država. Teško je to zamisliti, zar ne? Ili zamislite grupu 57 ruskih pesnika, literata, naučnika itd. koji potpisuju peticiju podrške ruskoj državi protiv slobodnog novinarstva, na primer. Opet teško zamislivo. Pa onda 57 nemačkih, francuskih, kineskih i čijih god pesnika i intelektualica koji podržavaju bilo koji oblik državne represije. Dovoljno je samo zamisliti pesnike koji pišu peticije u podršku državne represije, nezavisno od toga da li je reč o legalnoj ili kriminalnoj državnoj represiji. Peticija 57 slovenačkih intelektualaca govori puno o intelektualcima tog naroda, ali i o državi. Dodamo li ovom neveselom zaključku činjenicu da su slovenački pesnici podržali peticijom ilegalnu, kriminalnu akciju države - što je već 1999. ustanovio Ustavni sud Slovenije a kasnije, 2009, i vlada Slovenije - dolazimo do očaja. Takvu situaciju nije moguće zamisliti nigde drugde sem u Sloveniji, a i ostatak Balkana je vrlo blizu tome stanju duha. Opet se potvrđuje provincijalna smućenost koja obrće sve vrednosti na glavu, gde sve vrednosti postaju amorfne, izvitoperene, deformisane i stopljene kao utvare u „melting pot“ našeg života; u tom moru plivamo boreći se protiv potkovanih paukovih jaja.

Šta je ono Eko želeo reći o fašizmu? Parlez vous Francais?

Hladna je voda
okeana u kojoj je zaiskrila
iskra života

1) Popis 57 slovenačkih intelektualaca potpisnika peticije protiv Izbrisanih aprila 2003: Evgen Bavčar,Vinko Beznik, Polde Bibič, Viktor Blažič, Niko Grafenauer, Tone Hrovat, dr. Matjaž Kmecl, Mile Kosi, Tone Kuntner, Tadej Labernik, Srečko Lisjak, Milan Matos, Miloš N. Milovič, Ciril Škerjanec, Rudi Španzel, Andrej Šter, Borut Trekman, Biljana Unkovska, Dane Zajc, Boris Pahor, Tone Gogala, Nataša Prah, Primož Šeligo, Slavko Debelak, Drago Rudel, Miran Kramberger, Rudi Šeligo, Saša Vuga, Lovro Arnič, Anton Nanut, Borivoj Kos, Darko Brlek, Igor Škerjanec, Jože Banič, Branko Panič, dr. Janez Remškar, Lojze Lebič, dr. Katja Boh, dr. Primož Rode, Ervin Fritz, Pavle Svete, Janez Stanek, Franc Feltrin, Stane Jurgec, Katerina Turk, Borut Likar, Ščavničar Ema, Silva Janež Debelak, Miša Pfeifer, Aleksandra Hoivik, Mira Šekoranja, Hugo Šekoranja, dr. Vlado Pfeifer, Vlado Žabot, Majcen Franc, Tone Pavček, Mladen Trobec.


PS. Ovoj esej je objavljen takodje u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43805-Potkivanje-paukovih-jaja.html