DA LI NAROD PALESTINE IMA PRAVO OPSTANKA?

Fransoa Lazar

DA LI NAROD PALESTINE IMA PRAVO OPSTANKA?

Kidnapovanje i ubistvo troje mladih izraelskih naseljinika na Zapadnoj obali 12 juna dovelo je do talasa represije prema celom Palestinskom narodu i do talasa hapšenja koja se mogu uporediti sa onim u vreme Drugog Palestinskog ustanka (intifade) 2000-2005, iako ni jedna Palestinska grupa nije preuzela odgovornost za taj akt. Domovi osumljičenih bili su odmah dignuti u vazduh dinamitom. I pojas Gaze, poznati zatvor na otvorenom u kome prebivaju oglavnom žene i deca mlađa od 16 godina, bio je prvog jula u znak odmazde bombordavon više od 30 puta.

Ponovo se događa kolektivno kažnjavanje Palestinskog naroda od strane okupacionih vojnih sila. Na Zapadnoj obali, a to je teritorija pod vojnom okupacijom od 1967, Palestinska populacija je kontrolisana putem nadzornog sistema visoke tehnologije i takođe putem 350 kontrolnih tačaka koji sprečavaju bilo kakvo kretanje. U toku je krađa zemlje i uništavanje useva od strane brutalnih i nikad sankcionisanih naseljenika. Uništavanje domova, zatvaranje ili „administrativno pridržanje“ bez odluke suda, represija, pucanje pravim mecima su samo deo mera koje - nezavisno od karaktera vlade – pokazuju pravo lice Izraelske države.

U utorak, 2 jula, u znak odmazde, grupa Izraelskih naseljenika kidnapovala je mladog Palestinca iz Istočnog Jerusalema, prebivši ga a zatim ga je živog zapalila – što je dovelo do revolta kod Palestinaca. Na demonstracijama bilo je izrazito puno mladih, kako na Zapadnom bregu, tako i u Izraelu.

Nakon linča, koji je podsetio na linčovanje crnaca na jugu SAD, predednik izraelske vlade Bendžamin Netanjahu bio je prisiljen da izrazi „zgražavanje“, tvrdeći da politika koju je vodio zajedno sa svim prethodnim vladama - odbijajući sve Palestinske zahteve – nije odgovorna za nastalo stanje.

U vreme dok ovo pišemo situacija je veoma napeta: niti Mahmud Abas – duboko diskreditovani predsednik Palestinske države koga Palestinci ne priznaju, niti Netanjahu – ne konmtrolišu situaciju. Politika razdvajanja naroda na istorijskom području Palestine, koja se sprovodi 65 godina i lažni „mirovni proces“ pravi su uzrok današnje krize.

Ali u Haifi, u Nazaretu i u nekoliko sela Galileje, drugim rečima duž granice iz 1948, pokreti mladih Palestinaca svojim zahtevima ponovo afirmišu jedinstvo naroda. U cilju „stabilizacije“ i oblikovanja regiona prema svojim potrebama Amerci je potreban disciplinovani Izrael.

Međutim situacija u Iraku prisiljava Ameriku da se pogađa sa Iranom, glavnim Izraelskim neprijateljem. Ovaj preokret je stvorio krizu unutar Izraelskog vojno-političkog aparata. U petak 4. jula ministar planiranja i informacijaJuval Štajnc, izjavio je da je „Iran glavna pretnja Izraelu, mnogo veća od terorizma i pobuna“ a istovremeno novi šef tajne službe Mosad, Tamir Pardo, izjavljuje da je „Palestinski konfikt mnogo veća pretnja Izraelu od Irana“.

Represija i kolektivno kažnjavanje na unutrašnjem planu, i novi ratovi u regionu to je standardna ponuda države Izrael, glavnog bliskoistočnog policajca.

Preuzeto iz Pariških „Radničkih novina“, br.309, 9. juli, 2014

Prevod: D.A. Trnski