KVAZI
TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj
“Radničkoj borbi”
Današnja
uzurpacija i reciklaža marksističkih ideja, koncepata i termina je tolika, da su
falsifikati čini se jedina naša stvarnost. O ovom problemu sam iz
ugla slovenačkih Izbrisanih pisao u tekstu ovog bloga: “LEVICA KAO
TROJANSKI KONJ - Pismo slovenačkoj levici”. Medjutim slična su dešavanja na levici i u Hrvatskoj gde se uzurpirano ime “Radničke borbe” koristi za
širenje platformi stranih marksizmu i tako se zavodi
zagrebačka mladež na stranputicu i nerazumevanje. Slovenačko iskustvo govori mi da to rade plaćeni ljudi... Konfrontacije hrvatske "Radničke borbe" sa
Pavluškom Imširovićem članom sekretarijata grupe
“Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od
1990. godine, članom Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i
članom izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme
političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji, čije komentare ovde objavljujem, može se
u celini videti na e-adresi
http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/comment-page-1/#comment-43160
Uz
pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića
Ma
koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i
srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u
njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te
birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom”
cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog
lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa
stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću
“priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu
podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima
i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima.
Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju
tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine
kasnije.
Ta
Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna
za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to
što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi
šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika –
razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju
jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog,
hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo
potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma,
preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo
suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i
njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim
bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju
kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži
i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične
istine” njihovih marionetskih režima.
Međutim,
itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte
šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva
njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno
osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović
radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička
histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do
akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje
celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta
pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO
NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje
– jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO
pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim
iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim
rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu
medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala
najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim
mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je
fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije
5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego
poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih
privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa
kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu
flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare”
Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.
Ograničen
na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju
stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović
ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih
propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”,
a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i
njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji –
otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i
koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u
generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula
1989.
Pavlović
o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča
fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske
policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im
tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo
fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali
ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su
nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i
pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske
kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još
gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.
Mnogo
više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva
vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog
priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da
spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana
popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš
koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i
isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni
usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski
praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke
težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna
parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne
njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade
skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu
Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od
njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe.
Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske
fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom
blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i
povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo
da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.
A
iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna”
– predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili
sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje
proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u
Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve
plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to
kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke
birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom
teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim
ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego
nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je
da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim
zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom
inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na
nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska
parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema
alternativu”.
Otpor
srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj
birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj
pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata.
Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički
svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim”
(zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te
šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni
jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u
ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog
imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog
nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su
bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne
kompradorske marionetske torove.
Kada
Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta
i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv
demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz
saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj.
i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova
jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih
radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je
bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i
antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno
rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo
je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i
oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.
Tih
dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se
nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog
ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i
“dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u
zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune
nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i
lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je
poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje
podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli
tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a
jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom:
“Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta
rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme”
čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod
Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak
teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu
je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa
sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i
uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem”
rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost.
Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da
Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao
svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu
“demokratsku” opoziciju.
Ovde
je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991.
bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve
medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije –
pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV
Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore,
spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog
šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj
masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o
širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da
je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji.
Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih
onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod
opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika,
žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.
Ta
9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za
Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega
da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre
da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev
i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u
bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993)
znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu
tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će
u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti
razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i
opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na
rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a
signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu
politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno
izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će
podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko
iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno
jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju
ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u
krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne”
bantustane.
Ako
neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo
prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod
uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao
videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to
bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih
imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih
nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik
tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da
iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme
ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio
pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke
košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.
Međutim,
samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni
posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i
ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju
Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko
fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom
homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i
najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu
protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih
naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog
horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan
Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi
moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija
je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma
koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne
radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri
od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i
klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa
masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom
poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku,
a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji
privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad
ludilom svoje sabraće.
Pavlovićevo
potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u
jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i
njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije
socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i
sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i
isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne
njegovi moćni imperijalistički porobljivači.
Pavlovićevi
predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i
nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to
da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija
šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje
političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo
smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu
interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva
boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize
jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih
nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke
federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih
pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije
imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli
čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.
Nelegitimno
i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a
ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i
glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj
osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i
zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska
aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod
kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda
da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje,
roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i
razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima.
Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada
je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i
“raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na
očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju
drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog
nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim
u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati
i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’
biznis je biznis – zar ne?
P.S:
Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima
Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još
ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću
im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to
dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto
o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na
adresihttp://www.pavlusko.wordpress.com .
Na
anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću
odgovarati niti se obazirati.
P.P.S. Upravo vidim da se naš mali
kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i
udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa
Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana
Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu
parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem
vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim
kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim
bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog
naroda”…
i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao
đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih
članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno
nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano
je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da
je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge
privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
P.P.S.:
Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička
borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da
je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
Pavluško Imširović
Nedostojno
je za svaku civilizovanu načelnu diskusiju da se u njoj iznose samo
“utisci” proizvedeni želucem i anusom kao “alternativnim
seksualnim organom”, a da se ne iznose, guše ili prećutkuju
principijelni politički stavovi i analize podkrepljeni teorijskim
argumentima i činjenicama. Sami po sebi, smušeni žutokljunci koji
se tim bave nisu vredni baš nikakve pažnje, ali to itekako jeste
činjenica da im se za njihove gluposti i spletkaroške gadosti daje
prostor na sajtu koji sebi naziva “RADNIČKA borba” – dok se
meni odjednom uvodi predmoderacija mojih postova koji sada moraju da
čekaju da ih najpre pročita i odobri ili ne odobri administrator
sajta. Vrlo je indikativno to da se administracija ovog sajta do sada
jedino na taj predhodno cenzorski način očitovala u ovoj diskusiji
sa kojom očito ne zna šta da radi – jednako kao što još ne zna
ni šta da radi sa Pavlovićevom bezočnom krađom mojih prevoda.
Varaju se ako misle da prećutkivanjem to mogu gurnuti pod tepih.
Ružna
koještarija o “ekipi komentatora koja uleće iz Srbije” nije
samo banalna prljava laž nego je njeno tolerisanje upravo izraz
kapitulantskog tolerantnog odnosa administracije “RADNIČKE borbe”
prema rđavo prikrivenoj propagandi kontrarevolucionarnog šovinizma.
Šovinizma, a ne “nacionalizma”, ali ta suštinska razlika dva
posebna politička fenomena i pojma naprosto izmiče i ostaje
nepoznata i većini učesnika ove diskusije. Proleterski
internacionalizam je bezuslovni antišovinizam a nije nikakav
“antinacionalizam” i na to ukazuje već i sama semantika,
morfologija i etimologija ta dva različita pojma. Izraz nacionalizam
nastaje u vreme Velike francuske revolucije koja postavlja i
eksplicira veličanstveni demokratski princip da je suveren nacija, a
ne nikakav “bogom dani” monarh. Internacionalizam doslovno na
srpsko-hrvatskom jeziku znači “međunarodnost”, a nikako ne
“protivnarodnost”. Zato je marksizam odlučni zastupnik
internacionalističkog i nacionalističkog principa prava nacije na
samoopredeljenje do odcepljenja.
Pogledajte
malo Marksove, Engelsove, Lenjinove i Trockijeve tekstove o tom
pitanju umesto da papagajski nasedate šovinizmu koji se podmuklo
maskira i lažno predstavlja kao “nacionalizam”. Izraz
“šovinizam” nastao je znatno kasnije i izveden je iz imena
Nicolasa Chauvena, legendarnog karikaturalnog književnog junaka
komedije “Trobojna kokarda” (La cocarde tricolore) koju su
napisali braća Cogniard 1831. godine.
Dok
je svetskom diplomatijom dominirao francuski jezik, u kome su rođena
oba ta izraza, oni nisu brkani i izraz “nacionalizam” nije sa
sobom nosio nikakve negativne vrednosne konotacije – one su bile
rezervisane za šovinizam. Tek sa prevlašću engleskog jezika u
svetskoj diplomatiji, odnosno sa prevlašću šovinističkog
anglosaksonskog imperijalizma na svetskoj političkoj areni, i sa
staljinizmom počinje masovno medijsko-propagandno falsifikatorsko
brisanje te pojmovne razlike i perfidno izjednačavanje nacionalizma
i svake nacionalno-oslobodilačke borbe sa šovinizmom. Nasedati tom
perfidnom ideološko-političkom-lingvističkom propagandnom triku
imperijalizma znači zapravo ići na ruku šovinizmu,
najreakcionarnom segmentu buržoaske ideologije i politike. Dakle,
zapitajte se malo ozbiljnije o pravom i izvornom značenju izraza
koje koristite. Onda možda i shvatite da Milošević, Tuđman, Alija
Izetbegović i njihovi mafiozirani birokratski aparati nisu bili
nikakvi “nacionalisti” nego su bili kompradorski šovinisti koji
su se izdavali za nacionaliste i koje njihovi naslednici i danas tako
lažno predstavljaju.
P.S.
Nisam zaboravio Josipu dato obećanje da ću napisati bar okvirni
opšti pregled razvoja jugoslovenskog trockizma od kraja 60-tih
godina do danas i koliko god mogu ubrzavam rad na tom tekstu. Da li
ću ga prvo objaviti ovde ili negde drugde – ne zavisi samo od
mene. U svakom slučaju, nadam se da ću ga privesti kraju za desetak
dana. Zbog problema sa zdravljem podvrgnut sam jednoj dužoj žestokoj
farmakoterapiji koja mi znatno umanjuje sposobnost za bilo kakav rad.
To je verovatno dobra vest za mnoge moje protivnike, pa hajde da ih
sirote bar nečim obradujem. No, to je i razlog zašto
švrljam po intnernetu više nego obično.
Inače,
lično sam veoma zadovoljan što mi je jedan moj lični prijatelj i
politički protivnik iz Grant-Woodsovske “Crvene kritike” skrenuo
pažnju na ova halucinantna pisanija zloslavnog Radeta Pavlovića
ovde. Činjenica da je hrvatska “Radnička borba” nekritički
prihvatila ta njegova groteskna pisanija govori o njenoj zaista
nesrećnoj teorijskoj i političkoj nedoraslosti osnovnim pitanjima
marksizma, odnosno savremene svetske klasne borbe i njenih formi u
Hrvatskoj, bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči i muk na
koji je naišlo moje test pitanje o “prijevodima” između srpske
i hrvatske inačice hrvatsko-srpskog jezika. Možda to pitanje nije
razumljeno zato što nije prevedeno na hrvatski? Aman-jarabi,
tobe-jarabi!
Marksova
i Trockijeva teorija permanentne revolucije zasnivaju se na zakonu
neravnomernog razvitka kapitalizma, razvitka koji zaostalim zemljama
onemogućava da prođu istim istorijskim putem formiranja kapitalizma
i buržoaske demokratske revolucije do proleterske socijalističke
revolucije, a proletarijat tih zemalja prinuđuje da rešava i
zadatke koje je u razvijenim zemljama rešila buržoaska revolucija –
a među tim zadacima svakako je i zadatak nacionalnog oslobođenja i
nacionalnog konstituisanja porobljenih i potlačenih naroda.
Upravo razumevanje te ključne činjenice neravnomernog istorijskog
razvitka dovode do Lenjinovog i Trockijevog odlučne opredeljenosti
za marksistički internacionalistički i nacionalistički princip
prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenje i do zajedničke
uverenosti da je pobeda proleterske revolucije u Rusiji – kao
“najslabijoj karici u lancu svetskog imperijalizma” – moguća i
pre pobede revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama i da
svetska revolucija može početi upravo sa osvajanjem vlasti od
strane proletarijata u Rusiji. Zbog toga boljševici uspevaju da
svojom nacionalnom politikom, tj.priznavanjem prava na
samoopredeljenje do odcepljenje, pridobiju nacionalno potlačene
narode carske Rusije i da s njima izgrade Sovjetski savez u granicama
širim od granica bivše carske Rusije. Mnoštvo malih potlačenih
naroda carske Rusije nacionalno se emancipuju i konstituišu se kao
nacije tek sa Sovjetskim savezom i u njemu. Nešto slično smo mogli
videti i jugoslovenskoj revoluciji sa delimičnim nacionalnim
oslobađanjem i konstituisanjem makedonske nacije. Uprkos svim
staljinističkim degeneracijama KPJ i njenog Titovog staljinističkog
vođstva, u jugoslovenskim radničkim, seljačkim i omladinskim
masama još su bile žive snažne revolucionarne tradicije borbe za
pravo naroda na samoopredeljenja i borbe za balkansku socijalističku
federaciju kao demokratsku zajednicu ravnopravnih i slobodnih nacija
pod vođstvom radničke klase. To su ključne istorijske činjenice
koje treba umeti sagledati i razumeti da bi se shvatila marksistička
nacionalna politika nasuprot ispraznom parolaškom ultralevom
“internacionalizmu” kao lepom moralističkom principu svojstvenom
samo vrlo lepim moralističkim dušicama koje zapravo nemaju nikakve
realne predstave o tome šta je to živa klasna borba i po kojim
sopstvenim unutarnjim zakonitostima se ona razvija. Za te “lepe
dušice” klasna borba je nekakva apstraktna ideološka i moralna
norma a ne živa realnost sa bezbroj pojavnih formi. Njih bi
verovatno skandalizovalo da slučajno saznaju da se Trocki odlučno
zalagao za priznavanje posebne crnačke nacije u Sjedinjenim
američkim državama i za izgradnju nezavisne crnačke političke
partije unutar američkog radničkog pokreta. Zato oni veoma
brižljivo i uspešno izbegavaju opasnost da išta saznaju i zato
ostaju večite neznalice.
Hegemonija proletarijata u klasnoj borbi za marksiste je pre svega
hegemonija proletarijata u borbi svih potlačenih klasa i grupa
unutar svake nacije, a internacionalističko ujedinjavanje
proletarijata za njih nije stvaranje nikakve nadnacionalne i
anacionalne unitarne proleterske superdržave nego je ujedinjavanje
ravnopravnih i slobodnih velikih i malih nacionalnih radničkih
država u regionalne, kontinentalne i na kraju u svetsku federaciju
socijalističkih republika. Onaj kome to nije jasno – taj ne razume
baš ništa od marksističke nacionalne politike, a posebno od
marksističke nacionalne politike u epohi imperijalizma. Tome će
zauvek ostati nedokučiv smisao Marksovih reči da je klasna borba
nacionalna po formi a internacionalna po sadržaju. Tome će isto
tako zauvek ostati nedokučiv smisao Trockijeve definicije svetske
revolucije kao lanca nacionalnih proleterskih revolucija a ne kao
nekakvog jednokratnog istovremenog ustanka u svim zemljama. Takvi
tobože hoće sve odjednom, a zapravo neće ništa osim da isprazno
brbljaju i lažu.
Treba zaista mnogo gluposti, zlonamernosti i lažljivosti da bi se
tvrdilo da ovde iko “za sve optužuje CIA i KGB”. Ko to i gde “za
sve optužuje CIA i KGB”? Opet baš masno laže i izmišlja naš
mali “crveni” žutokljunac. Ovde se konkretnim činjenicama
razobličava samo jedan dvostruki agent CIA i KGB – Balaš Nađ –
i samo jedan sitni jajarski doušničić Udbe, Radoslav Pavlović,
koji je uz to još i neuki potrčko i trabant Balaša Nađa. Možda
oni jesu “sve i svja” za naše ultraleve šovinističke
“antinacionaliste” koji ne umeju da sroče ni dve rečenice a da
u njima ne naprave bar tri jezičke i pet logičkih greški. No, to
je već njihov problem.
Isto toliko drske gluposti, zlonamernosti i bezočne lažljivosti
neophodno je da bi se Pavluško Imširović uopšte nazvao Srbinom, a
kamoli još i srpskim nacionalistom. Po svom mešovitom evro-azijskom
etničkom poreklu Pavluško Imširović može biti samo Balkanac, a
po svom političkom opredeljenju u nacionalnom pitanju – balkanski
internacionalista i nacionalista. No, za sve šoviniste dobrovoljno
pristajem da budem ono što oni najviše mrze, pa sam tako i za našeg
šovinističkog malog “crvenog” žutokljunca spreman da
dobrovoljno budem i Srbin. Bujrum, šovinistički ljudožderi. Ili
ćete i bez prijevoda bolje razumeti ako vam podviknem “ćibe!”? 
Slepima pokazivati i gluvima govoriti je oduvek besmisleno. A nema
težih slepaca od onih koji i ne mogu i ne žele ni da vide ni da
čuju nego nasilno ukalupljuju svet u Prokrustovu postelju svog
slepila i svoje gluposti. S takvima je besmisleno diskutovati, ali
itekako ima smisla raskrivati njihove mistifikacije i šovinističke
mimikrije da bi se drugima pomoglo da ih lakše prozru i zasluženo
prezru.
Nacionalizam je ideologija revolucionarne buržoazije, ideologija
herojske faze formiranja buržoazije kao klase i ostvarenja njene
progresivne istorijske misije oslobađanja proizvodnih snaga i svih
staleža od reakcionarnih stega feudalizma. Marksizam nikada nije
odricao ili odbacivao taj progresivni i revolucionarni doprinos
buržoazije razvoju čovečanstva i otuda i Marksove polemike sa
Lasalom o tome da li sve socijalne i političke snage van radničkog
pokreta čine “jedinstvenu reakcionarnu masu”, otuda Lenjinovo i
Trockijevo insistiranje na nužnosti saveza proletarijata sa
seljaštvom (sitnoburžoaskom klasom par excelence), otuda
boljševička podrška Kemalu Ataturku i mladoj turskoj buržoaziji
ili Sun Jat Senu i mladoj kineskoj buržoaziji, otuda Trockijevo
insistiranje na priznavanju crnačke nacije i crnačke partije u SAD,
pa još i apsolutno izričit stav o tome da bi u ratnom sukobu
između, npr, brazilskog fašizma i “demokratskog” imperijalizma
– marksizam i proletarijat morali odlučno biti na strani
brazilskog fašizma, a protiv “demokratskog” imperijalizma.
Lenjin i Trocki kritikuju Drugu internacionalu zbog toga što se
njena birokratija i radnička aristokratija izdajnički stavljaju u
službu svojih nacionalnih imperijalizama pod zastavom upravo
šovinizma – zbog toga oni tu birokratiju stigmatizuju kao
“socijalšovinističku” i “socijalpatriotsku”, a nikako i
nigde ne kao “socijalnacionalističku”.
Imperijalizam i imperijalistička buržoazija, pak, nemaju apsolutno
nikakve progresivne istorijske uloge i znače “reakciju na svim
linijama”, tj, istorijsku stagnaciju, masovno razaranje i i
truljenje proizvodnih, nazadak u svim oblastima društvenog života i
degeneraciju svih progresivnih dostignuća buržoazije iz njenog
herojskog perioda. Imperijalizam nacionalizam zamenjuje šovinizmom i
znači širenje i jačanje nacionalnog ugnjetavanja na celoj planeti
i zato mladim buržoazijama zakasnelih nacija naprosto nije dato ni
da izvrše svoju istorijsku misiju nacionalne demokratske revolucije
i da tek potom prerastu u imerijalističke buržoazije. Te zadatke je
prinuđen da na sebe preuzme proletarijat tih nacija i zato on u
svoje ruke preuzima i oslobodilačku antimperijalističku
nacionalističku zastavu. Neko tu azbuku marksizma može da pojmi, a
neko neće i ne može i nikada neće ni hteti ni moći pa ma koliko
da je “mlad i perspektivan”. Mladost nije vrlina tamo gde je
jedina i poslednja vrlina.
Onaj ko je iole obavešten o nastanku i razvoju komunističke
opozicije titoizmu i trockizma u Jugoslaviji od kraja 60-tih i
početka 70 tih godina zna i to da se Pavluško Imširović uvek
javno borio protiv svake vrste šovinističkog nacionalnog
ugnjetavanja i da je bio prvi koji je, već krajem 60-tih godina,
oslanjajući se na Dimitrija Tucovića i revolucionarni program
balkanske socijalističke federacije, javno istupio sa zahtevom za
priznavanje prava jugoslovenskih Albanaca na samoopredeljenje do
odcepljenja i žigosao hegemonističke težnje velikosrpskog
šovinizma unutar Jugoslavije. To je naprosto nesporna i lako
proveriva politička i istorijska činjenica, ali šta “crvene”
šovinističke neznalačke budaletine briga za činjenice? Njima je
od činjenica mnogo preče to da od razobličavanja zaštite sitnog
policijskog doušnika Radoslava Pavlovića koji im se baš dopada
zato što ogavno laže da je srpski narod listom šovinistički stao
iza šoviniste Slobodana Miloševića. A izmišljeni “svenarodni
srpski šovinizam” im treba za to da bi opravdali sopstveno
koketiranje sa kukavnim hrvatskim šovinizmom – koketiranjem koje
se očituje i u “prijevodima” između različitih inačica
hrvatsko-srpskog jezika i o kome ta “marksistička i trockistička”
gospoda ovde uporno ćute uprkos mom izričitom pitanju zašto to
rade i čime to pravdaju. Maca im pojela jezik? 
Prvo,
pitanje o razlozima neke konkretne jezičke politike nikako nije i
pokušaj da se ikome drugome odredi njegova jezička politika, ali to
je očito preteško za nadobudnu glavicu ovog nesrećnog crveno
našminkanog šoviniste koji ne ume da sroči ni jednu rečenicu bez
grubih jezičkih i logičkih grešaka, te nije nikakvo čudo da ne
ume da razlikuje ni između pitanja, kritike, određivanja, nametanja
i zabranjivanja.
Drugo,
današnja hrvatska “tranziciona država” nije bilo kakva “druga
zemlja”, nego je, kao i sve ostale bivše jugoslovenske republike,
samo još jedna nakazna satelitska i marionetska šovinistička
tvorevina imperijalizma pod upravom lokalne mafijaške kompradorske
nomenklature stvorena zločinačkim razbijanjem Jugoslavije. Treba li
posebno objašnjavati ko ima interesa da brani takve šovinističke
marionetske nakaze kao bilo koje “druge zemlje”?
Treće,
takvo šovinističko svođenje “internacionalizma” na nešto što
važi samo u okvirima autarhije “jedne zasebne zemlje” je
najdirektniji nastavak kontrarevolucionarne staljinističke teorije i
prakse “socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” i “miroljubive
koegzistencije” kao formule kontrarevolucionarnog pakta sa
imperijalizmom. Ja uopšte ne sumnjam u to da ni ovaj smešni
anonimni žutokljuni “crvendać” niti hrvatska “Radnička
borba” uopšte ne žele da kažu tako nešto, ali nikako ne mogu
sumnjati ni u to da oni uopšte nisu svesni šovinističkog značenja
svojih reči i svojih postupaka koji su, nažalost, očigledni.
Četvrto,
hoće li administracija hrvatske “Radničke borbe” i dalje
puštati da na pitanja o njenoj jezičkoj politici umesto nje
odgovaraju ovakvi “crveni” anonimusi? Hoće li se i dalje praviti
da ne primećuje da je javno i dokumentovano opomenuta na drsku
Pavlovićevu krađu mog prevoda Trockog na njenim stranicama i da
svako daljnje tolerisanje te Pavlovićeve krađe na ovom sajtu znači
svesno saučestvovanje same redakcije u toj krađi?
Uvažena hrvatska
“Radnička borbo”(RB),
pošto vi u vašem
odgovoru govorite u ime i “organizacije” i “Izvršnog komiteta
Radničke borbe” i RB-a, a potpisujete se sa “Uredništvo web
stranice Radničke borbe”, zaključio sam da se u biti radi o
jednom jedinstvenom subjektu sa više imena, pa to pojednostavljujem
i oslovljavam vas samo kao u naslovu i sa skraćenicom RB. Nadam se
da vam to moje pojednostavljenje neće smetati i da ne grešim kada
tako razumem vašu upotrebu ta tri imena i jedne kratice. Ako grešim,
vi ćete me svakako ispraviti i precizirati da li se radi o jednom
troimenom subjektu sa jednom zajedničkom kraticom ili, pak, o tri
različita subjekta u čije ime govori samo jedan od njih – onaj iz
potpisa.
Redom
ću odgovoriti na sva tri pasusa vašeg vrlo neobičnog odgovora.
Prvo,
pitanje hrvatsko-srpskog jezika i “hrvatskog novogovora”, kao i
pitanje “prevođenja” i “prilagodbi” među različitim
dijalektskim inačicama srpsko-hrvatskog jezika nikako nije niti može
biti tek nekakvo “čisto tehničko pitanje” “vezano uz
uređivačku politiku”, nego je par excelence političko pitanje.
Politika je javna stvar i o njenim pitanjima revolucionari i
demokrati raspravljaju javno, a ne birokratski tajno i skriveno od
javnosti. Vaše tretiranje pitanja jezika kao “čisto tehničkog
pitanja” dostojno je šovinista sa HRT-a koji groteskno titluju
filmove u kojima se govori ekavskom inačicom hrvatsko-srpskog
jezika. Tim odgovorom vi samo još jednom pokazujete vašu političku
i teorijsku nezrelost koju uvređeno pokušavate da zaniječete i
čije i samo pominjanje vam tako smeta. Razmislite o tome još
jednom.
Drugo,
pitanje autorstva bilo kog teksta se sasvim lako rešava uvidom u
dokaze koje sam vam dao - jednostavnim poređenjem autorskog
originala i plagijatorske kopije tog teksta. Za to je neophodno samo
umeti čitati. Ja sam vam JAVNO
podastro sasvim jasan JAVNI dokaz JAVNE Pavlovićeve lupeške krađe
autorstva mog prevoda – linkom na isti taj prevod objavljen na mom
blogu znatno pre nego na vašem sajtu i u vašoj “prilagodbi”.
Ovim linkom:
Radoslav
Pavlović je već nevoljko, ali dovoljno jasno i JAVNO, na stranicama
ovog sajta, priznao da je to ipak moj prevod (bezočnom lažju da je
on taj i još “pregršt” mojih prevoda Trockog sa ruskog
originala nekad davno kupio za “nekoliko hiljada franaka”) i
saglasio se sa tim da obrišete njegovo ime na mestu imena
prevodioca, ali vi zbog nečega ipak insistirate na nekakvim
naknadnim tajnim kontaktima i konsultacijama i s njim i sa mnom. Ja
odbijam sve tajne kontakte i konsultacije, a samo vaša je stvar kako
i koliko ćete kontaktirati i konsultovati se sa njim. Mene to baš
nimalo ne zanima.
U
konkretnom pitanju autorstva prevoda, od vas zahtevam samo to da
izbrišete Pavlovićev potpis kao prevodioca i ništa više. Ne želim
moj potpis ispod vaše “prilagodbe” tog prevoda i zadovoljiću se
time da to ostane potpisano kao samo vaš prijevod. Zato i nemam
zahteva u pogledu druga dva moja prevoda (“Njihov i naš moral” i
“Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) koje Pavlović nije
potpisao kao prevodilac, a vama na čast i savest ostavljam to što
ste ga izabrali za nekakvog “uvodničara” tih Trockijevih
tekstova. Idemo dalje.
U
trećem pasusu vašeg odgovora, vi najpre utvrđujete da nemate ni
vremena ni mogućnosti da sudelujete u javnim diskusijama tekstova
koje objavljujete na sajtu, da to i ne smatrate “politički
ozbiljnim”, ali da imate vremena da odgovarate na pojedinačne
mailove na “službenu adresu” i da smatrate “normalnom” samo
diskusiju putem nejavnih “službenih kanala”. Već samim
objavljivanjem tog vašeg odgovora vi ste demantovali te svoje
tvrdnje o nemanju “vremena i mogućnosti” i odstupili ste od toga
vašeg naopakog i politički nezrelog “kanalizacijski službenog”
poimanja “političke ozbiljnosti” i “normalnosti”.
To
vaše odstupanje mogu samo pohvaliti i pozdraviti i želim vam da
uspete da u njemu istrajete – upravo u duhu tradicija i živih
principa IV Internacionale i demokratskog radničkog pokreta u celini
koje očito još niste uspeli da asimilirate i shvatite pa ih brkate
sa nekakvim “službenim kanalima”. Revolucionarne radničke
organizacije nemaju ni službi ni službenika ni službenosti ni
službenih kanala. To imaju birokratije koje su strane
revolucionarnom radničkom pokretu i marksizmu, a koje vi samo
komično imitirate sa vašim “službenim kanalima”.
Ne
znam šta vam znači to da neko “definira sebe kao pripadnika neke
tradicije”. Ja sebe smatram nastavljačem i braniocem
revolucionarnog istorijskog kontinuiteta boljševizma i trockizma,
borcem za izgradnju svetske partije socijalističke revolucije i
njenih nacionalnih sekcija. Zato za mene nema opreke između
proleterskog internacionalizma i oslobodilačkog nacionalizma
ugnjetenih naroda. Fabrikovanje takve opreke u interesu je samo
imperijalizma i njegove svetske kontrarevolucije.
Notorni
sitni policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović zatečen je
na stranicama hrvatske “Radničke borbe” u drskoj i bezočnoj
JAVNOJ krađi autorstva i u mračnoj JAVNOJ propagandi svemoći
šoviniste Slobodana Miloševića kao “zlog vožda zlog naroda”,
propagandi koja prljavo kleveće srpske radnike i ceo srpski narod da
su tobože listom stali iza Miloševićevog šovinizma i tako tobože
“nacionalni homogenizovani” ne samo da nisu pružali nikakav
otpor tom šovinizmu, nego su ga još tobože i listom podržavali
gušeći svaki glas koji se dizao protiv njega. Takvu klevetničku i
šovinističku propagandu i srpski i hrvatski šovinizam mogu samo
poželeti i negovati.
Pogledajmo
ovde još samo jedan Pavlovićev arhifalsifikat. On nekakvu
nepostojeću jugoslovensku idilu iz 1989. godine dočarava sledećim
poetski nadahnutim redovima:
“Na
tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide
po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš
za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se
lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili
Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila
vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica
Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog
beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva
tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio
policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu
vrlo ljubazni i predusretljivi...”
Ovo
Pavlovićevo (i ne samo njegovo) halucinantno “poetsko”
bulažnjenje je puko gomilanje laži i izmišljotina kojima se
prikrivaju realni jugoslovenski razvoj i klasne borbe u
Jugoslaviji u periodu od Brozove smrti pa do pokretanja i nametanja
razornog rata imperijalizma i domaćih mafijaških “nacionalnih”
birokratija protiv svih radnika i svih naroda Jugoslavije. To je
period u kome jugoslovenska birokratija konačno postaje kompradorska
agentura svetskog kapitala i pokorno provodi “šok terapiju”
MMF-a radi otplate 20 milijardi dolara spoljnjeg duga nasleđenog iz
Titovog period i napravljenog uglavnom u periodu 1973-1980.
Ta
MMF-ova šok terapija značila je žestok napad na standard
stanovništva i na radnička prava i tekovine a njen rezultat je bio
samo povećanje kolonijalne zavisnosti Jugoslavije od svetskog
imperijalizma. U periodu 1980-1987. Jugoslavija je na ime otplate tog
spoljnjeg duga isplatila 86,5 milijardi dolara (skoro dva cela bruto
godišnja proizvodnja ili više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji
stanovništva) a spoljnji dug ne samo da nije smanjen nego je povećan
na 22 milijarde dolara. Na taj nasrtaj na sebe i svoje tekovine
jugoslovenska radnička klasa odgovorila je širokom i masovnom
štrajkačkom mobilizacijom čiji razvoj ka generalnom štrajku i
revolucionarnoj krizi je zaustavljen tek dogovorenim ratom protiv
svih radnika i naroda bivše Jugoslavije. Nesporno je da je u samoj
Jugoslaviji za taj rat najkrivlji velikosrpski šovinizam sa
Slobodanom Miloševićem na čelu, ali oni sami nikako ne bi mogli
izazvati rat bez aktivne pomoći imperijalizma i drugih
jugoslovenskih šovinizama.
Pričati
sulude bajke o tome da je u Jugoslaviji vladala nekakva
“socijalistička idila” koju je iz čiste šovinističke obesti
uništio svemoćni “zli vožd zlog naroda”, Slobodan Milošević,
znači zapravo krčmiti najcrnju promiloševićevsku i antisrpsku i
antijugoslovensku šovinističku propagandu. Preneti taj i takav
Pavlovićev lažljivi tekst bez ijedne jedine reči kritičkog
komentaa može samo neko ko je u – u NAJBOLJEM slučaju – totalno
politički i teorijski nezreo i ko ne zna baš ništa o skorijoj
istoriji društva u kome živi. Naglašavam još jednom: u NAJBOLJEM
slučaju.
Tradicije
i principi IV Internacionale i radničke demokratije uopšte
zahtevaju da se na takve JAVNE prljavštine i provokacije reaguje
isključivo JAVNO, a nikako ne tajno i skriveno od javnosti u
nekakvim “službenim kanalima”, kako to ovde “kanalizacijski
službeno” zagovara Uredništvo hrvatske “Radničke borbe”, pa
još i kao nešto “normalno, otvoreno i drugarski”. Ja u celoj
ovoj javnoj priči nemam šta da krijem od javnosti, a onaj ko ima -
neka izvoli da se bez mene krije u bilo kakvim birokratskim
“službenim kanalima”. Potpuno je razumljivo da policijski
doušnik i provokator Radoslav Pavlović itekako ima razloga da beži
i krije se od javne rasprave, ali je gore nego skandalozno to da te
njegove razloge sada nekako deli i Uredništvo ovog sajta.
Čitateljstvu
ovog sajta se izvinjavam što ovaj moj odgovor na odgovor RB nisam
napisao i poslao odmah po objavljivanju njihovog odgovora. Ja nisam
nikakav penzioner nego živim od svog rada koji mi ne daje slobodno
vreme uvek baš onda kada bih ja to želeo i kada je to potrebno, a
uz to imam i ozbiljnih problema sa zdravljem koji mi često
onemogućavaju bilo kakav rad. Zdravlje mi je uništeno u Titovim
kazamatima u kojima sam ne retko morao štrajkati glađu iz razloga
surove političke borbe. Revolucionari u Titovom režimu nisu imali
nimalo lagodan život, nisu imali pasoše i nisu se mogli šetkati
preko granice kad god im je to bilo potrebno. Ja sam to mogao i morao
činiti sa lažnim pasošom i uz najdublju konspiraciju sa svim
rizicima koji idu uz to.
Naravno da ću rado odgovoriti na
sva pitanja o svemu što sam izneo i na sve javne prigovore koji se
tome upute. S poštovanjem
Pavluško
Imširović, član sekretarijata grupe “Radnička borba” –
jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, član
Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i član izvršnog
odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja
i delovanja levih sindikalista u Srbiji.
P.S.
“Drugu” koji “niti najmanje ne razumije” da ovde nije reč ni
o kakvim ličnim i privatnim sukobima i rasprama teško da u i
najmanjem razumijevanju može pomoći i sam gospod bog, a kamoli ja,
pa ga zato bez daljeg komentara ostavljam u njegovom blaženom
nerazumevanju. :)
P.P.S.
Je li mi to ovaj moj post obrisan kada sam ga poslao prvi put ili je
reč o nekoj tehničkoj greški?
