Dimitar Anakiev: Izbrisani smo kao jugoslovenski radnici
Naši čitaoci uglavnom znaju za slovenski fenomen izbrisanih, no možete li ukratko ponoviti kako je do njega došlo?
Pitanje same interpretacije događaja je ključno i oko interpretacije se vode teške borbe već više od deceniju. Reč je o pokušaju da se sakrije klasni karakter brisanja. Vidite, 26. februara1992., osam meseci nakon proglašenja samostalnosti, slovenska je vlada tajnom akcijom izbrisala iz zvaničnih knjiga 25.671 stanovnika poreklom iz drugih delova Jugoslavije. Od tog broja, nešto više od 6.000 otpada na decu rođenu u Sloveniji, a i mnogi drugi izbrisani rođeni su u Sloveniji. Svima njima uskraćeno je dobiveno pravo na stalni boravak u Sloveniji. Sa tim pravom izgubili su i sva druga prava i kao takvi, ljudi bez dokumenata, bez identiteta, bez ulica i broja, bez istorije i bez budućnosti, nisu mogli biti delom sukcesijskog sporazuma zemalja naslednica Jugoslavije. A to znači da su bili opljačkani, uskraćeni za svoje stanove koje nisu mogli otkupiti, za svoje penzije, socijalna prava, prava na školovanje i slično. Sledile su deložacije i deportacije. U Sloveniji je opstalo manje od polovine izbrisanih, uglavnom ljudi iz mešovitih brakova, kojima je trebalo deset godina da shvate da su žrtve smišljene državne kriminalne akcije i da počnu samoorganizovanje i borbu. Sve slovenačke vlade, leve i desne, od početka do danas, imaju gotovo identičan odnos prema izbrisanima.
Protiv zombizacije pokreta
Fenomen je vrlo brzo smješten u logiku i sektor civilnog društva, nastale su organizacije koje se bave pravima izbrisanih kao građanskim pravima.
Tako je, ali još pre nego što nas je dohvatila industrija civilnog društva i pokušala reciklirati i kompostirati u nepolitički problem, desila se infiltracija ljudi koji rade za državne organe u organizacije izbrisanih. Oni su tu bili zvanično da pomognu, ali njihov zadatak bio je političko podređivanje pokreta izbrisanih, preusmeravanje i kanalisanje njegove energije u neškodljivom pravcu i stvaranje dimne zavese od koje se nije mogla nazreti suština problema. Ovaj proces nazivam zombizacijom pokreta, jer su aktivisti izbrisanih pretvarani, jedan za drugim, u zombije. Ljudi koji ne znaju šta rade ali rade, “oslobađaju”, “učestvuju”, daju izjave kontrolisane od strane tih ljudi. Ako ih pitate sa kojim programom se bore, nemaju pojma, samo pokažu na pivo u ruci ili ti dunu dim cigarete u lice. Posle faze zombizacije dolazi faza reciklaže, kako pokreta tako i samog fenomena izbrisanih. Reciklažu vrši industrija civilnog sektora. Na ovu fazu nadovezuju se intelektualci (leve provenijencije), koji stvaraju terminologiju neophodnu za uspešno kompostiranje problema, tako da postajemo ekološki čisti i mirišljavi, urasli u bršljan i mahovinu, spremni za uživanje u tekovinama kapitalističke demokratije. Moram priznati da su neki slovenački levičari bili maštoviti u izmišljanju terminologije. Tako se moglo čuti da su izbrisani problem “profanog državljanstva”, za druge to je bio problem “lateralnog državljanstva”. Oni manje maštoviti zajahali su mejnstrimovski vetar i gurali nas u stereotipe poput “evropske migracije”, u isti koš sa Lampeduzom i Romima u Slovačkoj i Rumuniji i slično.
U svojoj izjavi za javnost, nastanak Udruženja izbrisanih radnika (Združenje izbrisanih delavcev, ZID) iz dotadašnjeg Saveza izbrisanih Slovenije opisali ste kao rezultat ideološkog i političkog razlaza među ljudima na toj sceni.
Nastanak ZID-a rezultat je političke zrelosti značajne grupe aktivista izbrisanih. Morate znati da za sobom imamo iskustvo od 20 godina života izvan zakona, na rubu društva ili pod rubom društva, iskustvo deportacija, deložacija, pretnji i raznih poniženja, kao i više od deset godina političkog aktivizma, političkih konfrontacija. Recimo, sekretar ZID-a je žena, aktivistkinja, nekadašnja radnica u agroindustriji, samohrana majka četvero dece, koja je uspela da izvede decu na put, iako sama i bez dokumenata, paralelno se politički boreći. Ja sam, na primer, na svojoj koži osetio deportaciju. A ima među našim članovima još drastičnijih primera. Iz takvog iskustva blef nije moguć, naša politička filozofija je direktno povezana sa egzistencijom, a naše iskustvo borbe istorijsko i neprocenjivo važno. To iskustvo učinilo nas je politički zrelima. Nismo tek voluntaristička grupa koja shvaća marksizam kao svadbeni ukras. Zaključili smo da igramo lažiranu utakmicu u kojoj sudije menjaju pravila tokom igre i poželeli da stvorimo uslove za stvarnu političku borbu koja bi opravdala užasnu životnu stranputicu na kojoj smo se našli. A stvarna politička borba, to je glavna pouka našeg “izbrisanskog” staža, nije moguća bez marksizma. Stvarna politička borba je klasna borba. Uvideli smo da nove terminologije stvorene oko nas imaju za cilj onemogućavanje socioloških i marksističkih analiza. Konačno, shvatili smo da je brisanje jugoslovenskih radnika u Sloveniji ekskluzivni akt kontrarevolucije. Radničku klasu u Sloveniji, baš kao i na celom Balkanu i u Istočnoj Evropi, trebalo je nacionalno podeliti da bi je opljačkali i lišili prava. U okolnostima bratstva i jedinstva, mafijaška privatizacija ne bi bila moguća, kao ni kontrarevolucija i kontrareforme u celini. Bilo je dakle lako shvatiti kojim putem treba ići. Alternativa je zombizacija i reciklaža sa kompostiranjem.
Vrlo je zanimljivo da se dojučerašnje građanske žrtve jednog sistema, onog slovenske države, sada prepoznaju kao obespravljeni radnici nekada zajedničke države, Jugoslavije. Zašto to slovenski intelektualci nikada nisu tako koncipirali?
U Sloveniji nije lako biti nezavisni intelektualac, jer je država mala i sve kontroliše. Ako imate državnu službu, radite na državnom univerzitetu, ne možete biti nezavisni. Na sunčanoj strani Alpa deluje možda najveći akademski centar u Istočnoj Evropi za reciklažu i kompostiranje marksizma. Ne znam zapravo da li je razvijeniji levi ili desni revizionizam. Obe revizije marksizma, leva i desna, u Sloveniji su uzdignute na nivo nacionalnog sporta, koji ide rame uz rame sa skijanjem, možda je čak značajniji od skijanja. Verujem da je upravo to uloga koju su slovenački intelektualci dobili od EU-a napustivši socijalizam. Perverzna uloga, ali adekvatna jer je slovenačka država stvorena tokom NOB-a i socijalističke revolucije. Ko je dakle pozvaniji da teoretski diskredituje marksizam od slovenačkih intelektualaca? Imperijalisti EU-a umeju da raspodele uloge svojim vazalima. Jasno je da u takvoj klimi niko neće da potegne iz rukava marksistički argument, ma koliko on bio očit i neophodan, ili baš zbog toga.
Šovinizam je imperijalna strategija
Mejnstrim mediji sve svode na problem odštete koju će Slovenija oštećenima morati isplatiti pod pritiskom EU-a, kao da se radi o još jednom, za sada neriješenom, sukcesijskom pitanju?
Problem izbrisanih nesrećnim se slučajem našao pred Evropskim sudom za čovekova prava. Već smo bili živi sahranjeni i opevani, jer u Sloveniji, a i u EU-u, nijedna politička opcija nije bila zainteresovana za stvarno rešenje ovog pitanja. Naprotiv, videlo se da mora tako biti iz razloga odbrane ideologije novog svetskog poretka. Onda su se tu slučajno našli neki italijanski komunisti iz tadašnje Partito della Rifondazione Comunista, pre svih Roberto Pinjoni, rodbinski povezan sa Slovenijom, koji su u Rimu našli specijalizovanu advokatsku kancelariju koja je pedantno i profesionalno uradila svoj posao. Posle pritužbe države na Velikom senatu ovog suda, koju je organizovala “leva” vlada Boruta Pahora, dva Italijana samlela su i u javnom nadmetanju do nogu potukla tim od devet slovenačkih vladinih advokata. Pahorova vlada bila se spremila da do zadnje kapi krvi brani svoje “pravo” da uništava “južnjake” u Sloveniji, ali nije uspela. Slovenačka politika našla se uhvaćena u prljavom poslu, i to je najveći značaj presude Evropskog suda, jer je ukazala ko je u toj priči negativac: kompradorska vlast Slovenije, sve njene vlade. Do tada je država Slovenija izbrisane neprestano promovisala negativno, kao državne neprijatelje i bandite. To se moralo promeniti. Međutim, presuda Evropskog suda ukazuje samo na nekoliko najtemeljitijih kršenja ljudskih prava, a ne i na problem u celini. Ideologija šovinizma nije problematizovana. Rečeno medicinskim rečnikom, reč je o simptomatskoj terapiji. Suzbija se temperatura, ali antibiotici nisu prepisani. Zato je vlada nastavila da kompostira problem i prikazuje ga kao nešto drugo. To je stalna tendencija, protiv koje se neravnopravno borimo. Takozvana politika odštete izbrisanima nastavlja segregaciju na nacionalnoj osnovi. Ne verujem da će se u tom smislu nešto promeniti, barem ne dok EU gospodari Evropom i dok je Slovenija njegova članica. Jer šovinizam nije nekakvo prirodno emocionalno stanje, već poznata imperijalna strategija.
Kakvo je trenutno stanje u vašem udruženju i što ono misli poduzimati u budućnosti?
Susrećemo se sa kompleksnim problemima, ali je kvalitet naše borbene grupe zaista izuzetan, ponosan sam na te ljude koji žive u uništavajućem ratu niskog intenziteta 20 godina i dalje se bore punom snagom, vitalno i razborito. Pripadnost ovoj izuzetnoj grupi ljudi za mene je jedno od najlepših i najvažnijih životnih iskustava, koje se ne može uporediti ni sa čim. Susrećemo se sa stalnom opstrukcijom od strane države, koja nas pri svakom koraku sapliće i za svaki, čak i najmanji koračić, moramo uložiti ogromnu energiju. Iscrpljuju nas bez prestanka 20 godina, na nama su se izmenile generacije državnih profesionalaca koji to rade za novac, a mi za borbu odvajamo od usta, od naše dece i porodica. Susrećemo se takođe sa izvansudskim presudama (putem tajnih službi i njihovih saradnika u civilnom sektoru) nekim od naših članova, tako da su pojedinci sprečeni da dobivaju penzije i da traže pravdu na višim instancama. Međutim, pred sobom imamo jasan i striktan program marksističke borbe, klasičan po karakteru, koji nam pomaže da jasno vidimo stvari i lako prepoznajemo ciljeve. A u borbi je najvažnije imati jasne ciljeve. Uspevamo da publikujemo naš interni bilten, uskoro počinjemo i sa periodičnim e-zinom pod nazivom “Istina”, jer obrazovni rad smatramo važnim, ako ne i najvažnijim. Toj svrsi služe i filmovi. Naši prioriteti za budućnost su povezivanja sa drugovima u Sloveniji (sindikati) i sa aktivistima iz radničkog pokreta koji se bore protiv neokolonijalne okupacije na Balkanu, u Evropi i svetu. Učestvujemo dakle u stvaranju zajedničkog klasnog fronta. Kao predsednik ZID-a, suorganizator sam martovske Evropske konferencije radnika u Parizu, na kojoj su učestvovali naši radnici iz Slovenije, delegacija ZID-a. Upoznali smo drugove iz Evrope sa situacijom na Balkanu i Sloveniji i izmenili saznanja i borbena iskustva.
Iz provincijalnosti u avangardu
Što može jugoslavenska radnička klasa još ili ponovno zajednički napraviti na stvari svoga samooslobođenja?
Jugoslovenska radnička klasa jednom je već donela istorijsku perspektivu i značaj jugoslovenskim narodima, koji danas to nemaju jer su opet postali sluge tuđinu. Reč je dakle o ponovnom stupanju na istorijsku scenu, koje može svojim narodima ostvariti samo radnička klasa. Vreme prvog istorijskog ustajanja jugoslovenske radničke klase je vreme staljinizma koji je zavladao radničkim pokretom u celom svetu. Danas je staljinizam mrtav, ali i Sovjetski Savez, bez čijeg uticaja bi oslobodilačka borba jugoslovenskih naroda bila osuđena na neuspeh. Ovo odsustvo stvarne svetske sile koja bi podupirala izlazak jugoslovenskih naroda na istorijsku scenu može se nadoknaditi jedino najširom frontom povezivanja radničke klase.
To je naša jedina perspektiva – ujedinjenje proletarijata barem do stepena do kojeg je svetski kapital ujedinjen. I drugo, u doba staljinizma jugoslovenski radnički pokret nije imao vremena da se bavi elementarnim istinama jer je odmah bio gurnut u borbu. Sada je vreme za to, za otkrivanje zaista izvornog marksizma. Istorijska zrelost jugoslovenske radničke klase ogledaće se u prvom redu u nemilosrdnom služenju društveno-političkoj istini. A to znači pomak iz provincijalnosti u avangardu. Sovjeti su počeli revoluciju sa “Pravdom” (istinom), a mi smo počeli revoluciju nekoliko decenije kasnije sa “Borbom”. Preskočili smo vrlo važnu fazu dijalektičkog utemeljenja na bazičnim principima, koju kasnije staljinizam nije ni dozvoljavao. U pitanju je baš demokratični izvor marksizma, njegov dijaloški karakter. Ne čudi da mnoge važne stvari iz marksizma uopšte ne znamo, čak i kada se tiču samog Balkana. Na primer, ko je kod nas čuo za najvećeg balkanskog marksistu i Engelsovog prijatelja Kristijana Rakovskog? Engels je neke svoje važne radove pisao koristeći tekstove Rakovskog, recimo njegovu studiju o carskoj Rusiji. Mi uopšte ne znamo za Rakovskog, ali zato poznajemo i slavimo staljinistu Dimitrova. Nema sumnje da je naša slika marksizma donekle iskrivljena. Vreme je da se okrenemo “pravdi”, dakle istini i počnemo temeljito sve iz početka, oplemenjeni svetlom sjajne borbene prošlosti jugoslovenske i svetske radničke klase.
Po obrazovanju liječnik, bavili ste se poezijom, a onda, stjecajem okolnosti – bili ste nezaposleni, a i digitalna tehnika to je omogućavala – samostalnim filmskim radom. Kako je konkretno do toga došlo?
Film mi je omogućio da se borim i zarađujem izvan nacionalnog sistema koji je, ničim izazvan, poveo rat protiv mene i protiv mnogih drugih ljudi sa ovog prostora. Taj ispit istorije nisu mogli da prođu medicina i poezija. Medicina zato što ne omogućava borbu, a poezija zbog nacionalnog karaktera jezika. Za razliku od toga, jezik filma je univerzalan, to je jezik samog života i stvarnosti. Film mi je takođe omogućio duboko sagledavanje problema sveta koji me okružuje.
Postoji veza između vaše organizacije izbrisanih i vašeg filmskog aktivizma?
Političko organizovanje i delovanje i moj filmski rad su najdirektnije povezani, oni su deo iste težnje za vlastitom emancipacijom i oslobođenjem i kao takvi komplementarni, služe jedno drugom, a zajedno ciljevima koje vidim pred sobom.
Čime se kao umjetnik namjeravate u budućnosti baviti?
Umetnik, režiser, autor nije ništa drugo nego filozof u posebnom jeziku (jeziku umetnosti, ovde filmskom). Moj razvojni put kao režisera tekao je od filozofije anarhističke pobune u prvim filmovima, do filmova sa tačnom i preciznom marksističkom analizom, kao što je slučaj sa filmom “Slovenija moja dežela” koji je, usput rečeno, bio uklonjen sa festivala slovenačkog filma, a i u Evropi ga nerado puštaju. Dakle kroz moju zrelu umetnost govori marksizam. Vaše pitanje se može reformulisati ovako: koje filmove nameravate u budućnosti napraviti kao marksista? Odgovor: sve one koji su neophodni našoj borbi!
Drage drugarice i drugovi, radnice i radnici Tuzle i cele ustaničke Bosne i Hercegovine, na današnjem sastanku Izvršnog odbora Udruženja izbrisanih radnika (ZID) iz Slovenije, jednoglasno je usvojena podrška vašoj pravednoj borbi. Podržavamo sve vaše zahteve i čestitamo Tuzlacima formiranje narodne vlade. Želimo vas upozoriti da ne verujete rečima i rešenjima Jelka Kacina, Josipovića, Incka i vašim domaćim slugama stranog kapitala, koji je, evo, zajahao Balkan i Istočnu Evropu od Slovenije do Ukrajine. Ne verujte Evropskoj uniji, a verujte svojim očima, ušima i zdravoj pameti. Jer vas, kao i nas i sve narode Balkana, Evropska unija dolazi da pljačka i podjarmljuje. Ne verujte poslanicima EU-a ni kada darove nose.
Slovenija je u EU-u od 2004. i rezultati imaju karakter genocida: broj dece koja upišu osnovnu školu manji je za jednu trećinu (28 odsto), a broj mladih koji napuštaju Sloveniju doseže 9.000 godišnje. Industrijska proizvodnja Slovenije prepolovljena je, a poljoprivredna je smanjena za 3,5 puta. Svaki građanin Slovenije duguje 12.500 evra bankama. Razvojni programi prestižnih fabrika (Litostroj, Gorenje…) raspušteni su. Reč je o potpunom ropstvu, intelektualnom i fizičkom. Radničku klasu nacionalno je podelio ujedinjeni kapital zato da bi nad nama vladao.
Dragi bosanskohercegovački drugovi i drugarice, vaša borba uliva nove nade, baš kao i nedavne borbe i uspesi pobunjenih naroda Grčke, Bugarske i Slovenije, da se tuđin i njegovi masno preplaćeni sluge i kriminalci mogu i moraju oterati sa Bakana. U ime bolje i srećnije budućnosti,
živela zajednička borba balkanskih naroda!
Dimitar Anakiev, predsednik ZID-a
U Ljubljani, 10. februara 2014.
No comments:
Post a Comment