KAPITALISTIČKA DRŽAVA JE NEPRIJATELJ RADNIČKE KLASE I NARODA

Dimitar Anakiev
KAPITALISTIČKA DRŽAVA JE NEPRIJATELJ RADNIČKE KLASE I NARODA
(Dodatak diskusiji na "Levom samitu Srbije")

Baš na rodjendan Vladimira Iljiča Lenjina, 22. aprila, obskurno tajkunsko trubilo, portal "E-novine" (trubilo liberalnih tajkuna), doneo je propagandni tekst sa ciljem manipulacije i pasivizacije radničke klase: "Radnička prava nisu neprijatelj države"(1). Ovaj naslov je manipulativna inverzija stare marksističke teme "Kapitalistička država je orudje vladajuće klase" koju je u knjizi "Država i revolucija" obradio baš Vladimir Ilič. Lenjinovu knjigu inače u Sloveniji, državi “slobodarske” EU, više ne možete naći. Jedan primerak doduše postoji u NUK-u, centralnoj "Narodnoj i univerziteskoj knjižnici", medjutim taj jedan primerak čuva se u magacinu i da bi ste ga dobili par sati na čitanje morate knjigu pre toga naručuti da vam se donese, samo za vas, iz magacina. Procedura traje par dana i pokazaje kako je državi stalo da ukloni nepoželjne knjige i nepoželjne teme, iz javnog saobraćaja. Za ovu redukciju ne postoji nikakav ekomski ili tehnički razlog, jer reč je o knjizi koja je u prethodnom režimu bila široko dostupna. U pitanju je specifičan oblik političke cenzure. Medjutim, u formalno pravnom smislu knjiga nije zabranjena – jedan javno dostupan primerak postoji u državi od 2 miliona ljudi, a taj primerak je otežano dostupan... Autor ovih redova je 1996 bio svedok organizovanog spaljivanja marksističke literature na lomačama koje su veoma podsećale na Hitlerove lomače štetnih knjiga. Jedna od tih vatri grejala me je na parkingu pored školske biblioteke u Tolminu... Ali vratimo se našoj temi: kapitalistička država jeste neprijatelj radničkih prava i ko govori drugačije laže i namerno zavodi narod. Ne treba biti veliki marksista da bi se shvatilo činjenično stanje putem zdrave pameti: da li je činjenica da je feudalna država štitila interese plemstva i crkve? Nepobitna činjenica. Svi mi koji smo živeli u socijalizmu znamo da je socijalistička država štitila interese radničke klase (tzv. "diktatura proletarijata") dok je kapitalistička klasa bila podvrgnuta eksproprijaciji imovine i progonu. To je takodje nepobitna činjenica. Vidimo dakle na delu istinitost marksističke tvrdnje da je "država orudje vladajuće klase". Zašto se onda proturaju laži da je buržoaska država, koju karakteriše diktatura kapitala - "neutralna"? Navodno ta država, gradjanska država, ne štiti interese kapitala koji su sukobljeni sa interesima radnika i sukobljeni su sa radničkim pravima. Zar je moguće da neko danas širi tako očite laži iako svi znamo da “u zadnjih par decenija plate ne rastu a krupni vlasnički kapital je na svetskoj ravni porastao za 30-50%” (2). Na forumu "Levi samit Srbije" pokušali smo skromnu diskusiju na ovu temu koja je na porobljenom i kolonizovanom Balkanu - na Balkanu koji je na kolenima - još uvek TABU. U cilju nastavka te diskusije navodim ovde dobro poznate slučajeve iz sveta koji su se nedavno desili, i koji se svaki dan dešavaju ponovo i svuda:

RADNIČKA PRAVA (POLITIKA):

-Guverner američke države Viskonsin, Skot Voker, 2011 ukida pravo na kolektivne ugovore radnika u ovoj državi. Sledeli su protesti radnika od 14 februara do 16 juna 2011 ali nisu uspeli ništa da promene - odluka države Viskonsin je i dalje na snazi.

-U Mendelinoj "demokratskoj" republici JAR ("Južno afrička republika", država koju većinsko crnačko stanovništvo zove Azanija ali to nikog nije briga) avgusta 2012 izbili su štrajkovi rudara u rudnicima dijamanata u pokrajini Marikana. U ovoj prebogatoj državi 15 miliona ljudi živi sa manje od 1 dolara na dan (30 dolara mesečno) a 80% mladih nema dostup do bilo kakvog obrazovanja. Rudari u Marikani tražili su od multinacionalnih kompanija koje odnose dijamante iz njihove zemlje na Zapad povećanje dnevnica od nekoliko centi. Mendelina policija je otvorila vatru na štrajkače i ubila na licu mesta 44 rudara dok je 78 ranila. Nije velika tajna da se dijamantima iz JAR održava kurs američkog dolara i britanske funte - na robovskom radu radnika u JAR počiva svetski kapitalistički poredak.

-U kanadskoj državi Alberta je zakonski zabranjen štrajk javnih radnika od 1977. Medjutim 2013 ova država donosi zakon kojim se zabranjuje svim medijima (državnim i privatnim) da donose informacije o radničkim štrajkovima.

-Slovenačka država, članica EU, nema zakon kojim bi progonila poslodavce za ne isplaćivanje plata,  socijalnog i zdravstvenog osiguranja svojim i stranim  radnicima. Zato je pljačkanje radnika u "neutralnoj" Sloveniji masovna pojava. Da bi radnik došao do svog novca mora da tuži poslodavca a kakve su mogućnosti da na sudu, ako uopšte ima novca da plati proces i advokata, dokaže pljačku su druga priča.

-Američki vrhovni sud je 2011 odbacio tužbu više hiljada radnica najvećeg svetkog trgovca Vel-Mara zbog seksualnog zlostavljanja koje doživljavaju na radnom mestu (jedna od stavki je niža ženska nadnica od muške na istom radnom mestu). U obrazloženju vrhovni sud je konstatovao da ovako masovna i "sve američka" tužba ima "klasni karakter" i da zato ne želi da je podrži.

RADNIČKA PRAVA (UMETNOST):

U SFR Jugoslaviji svi znamo kako je lokalni bonapartistički režim u vreme socijalizma proganjao umetničke stvaraoce koji mu nisu bili po volji: pisce, pesnike i režisere. Na primer, slučaj Žike Pavlovića kome nekoliko filmova nisu primili na festival u Puli i  neprijatnosti za njegovu karijeru su dobro poznate: sve zato što je kritikovao režim. Medjutim, vrlo malo ili nimalo znamo kako kapitalističke države obračunavaju sa umetnicima čiji rad ne odgovara kapitalističkoj vlasti. Kod nas na brdovitom Balkanu i ravničarskoj srednjoj Evropi a i na sunčanoj strani Alpa se sistematski sprovodi kampanja glorifikacije buržoaske (gradjanske) države od strane najšireg kruga javnih radnika.
Već je Kžištof Kješlovski, autor koji je živeo i u staljinističkoj Poljskoj i na kapitalističkom Zapadu, u svojoj autobiografiji pisao da je cenzura u socijalizmu bila banalna i u suštini lako premostiva zbog svoje naivnosti (podršku Zapada autorima koji su bili “prozapadni” da ne pominjemo), dok je kapitalistička cenzura perfidna, skrivena i po karakteru totalitarna: jednostavno ti ne daju pare da živiš, bez potrebe da išta zabranjuju. Nekako slično gore pomenutoj cenzuri odredjenih dela marksistične literature. Ali da ne bi pomislili kako je kapitalistička cenzure samo pasivna i teško uočljiva akcija protiv nevidljivog subjekta navodim nekoliko dobro poznatih drastičnih primera koji nikako nisu usamljeni:

-Prilikom snimanja igranog filma holivudskog režisera Herberta Bibermana "Sol zemlje", 1954, koji tematizira štrajk rudara u Novom Meksiku, SAD su preko sindikata zabranile glumcima da učestvuju u filmu a svim laboratorijama u zemlji zabranile da razviju film. Kasnije su zabranile za 50 godina prikazivanje filma u bilo kom bioskopu u Americi (bio je prikazan samo u par sindikalnih bioskopa). I još više - tokom snimanja su angažovale mafijske grupe da napadaju scene snimanja, automobili režisera i saradnika bili su nekoliko puta prorešetani iz automatskog oružja, a scene porušene i uništene. Vrhunac je bio organizovanje otmice meksičke glumice (glavna uloga u filmu) Rosaure Revueltas i njena ilegalna deportacija u Meksiko sa zabranom ulaska u SAD. Ova državna otmica je praktično uništila njenu karijeru, valjda slično karijeri Žike Pavlovića, a režiser je usred filma morao da nadje zamenu za Rosauru.

-Japanski režiser Micho Sato je 1983 počeo da radi dokumentarni film Yama -Yararetara Yarikaese (Yama – Napad na napad) film koji tematizira sindikalnu problematiku, odnosno kako desničarske grupe i yakuze (mafija) deluju protiv sindikata Sogidan u Tokijskom kvartu San'ya. Nakon dve sedmice snimanja bio je na smrt izboden nožem a ubica nikad pronadjen. Sledeće godine je njegov kamerman nastavio snimanje filma ali je ubrzo i on bio ubijen (ovaj put su ubicu "našli" i osudili na 15 godina zatvora). Ipak montažer filma je sa drugim saradnicima uspeo da u strogoj tajnosti završi film 1986 ali je japanska državna cenzura odmah po pojavi filma izdala zabranu za prikazivanje i do danas nije nigde prikazan, čak ne postoji ni jedna piratska kopija na YouTube. Toliko da se zna šta znači državna cenzura u gradjanskoj demokratiji.

-Kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes je samo zbog javnih izražavanja simpatija prema levici u Južnoj Americi bio upozoren mafijskim kanalima da nije zdravo za njegov život da nastavi da živi i radi u Kolumbiji. Pobegao je prvo za Francusku i tamo živeo neko vreme a zatim se nastanio u Meksiku. Nikad više nije nogom kročio u rodnu Kolumbiju uprkos slavi u domovini.


Znajući sve ovo, a reč je o probranim mrvicama, kako treba gledati na ljude koji pišu da je "kapitalistička država neutralna" ili da "radnička prava nisu neprijatelj države"? Ja mislim da svi koji sebe smatraju levičarima moraju razodevati laži i ukazivati na istinu. U tom smislu je neprekidno informisanje koje vrši Levi samit Srbije i društvo Ravnopravnost korisno i neophodno. Pogledajmo medjutim mehanizam kako se potura kapitalistička propaganda. Mehanizmi laganja naroda su vrlo suptilni i uglavnom su bazirani u principu da su laž i istina pomešani tj. laž se meša i prikriva sa naizgled bezazlenim ili dvosmislenim podacima. Prefesionalni propagandist gradjanske države, Petar Luković, uzima izjavu profesionalnog slovenačkog sindikaliste Dušana Semoliča koja glasi: "Radnička prava nisu neprijatelj države i blagostanja, već uslov za njih". Naizgled je sve u redu ali primećujemo da je pojam "država" malo proširen, uz ovaj pojam pridodat je i pojam "blagostanje". Ovo proširenje pojma države omogućava da izjava funkcioniše kao naizgled logički tačna, jer zaista, na prvi pogled, radnička prava nisu sukobljena sa "državom blagostanja". Ali koja je to “država blagostanja”?
"Država blagostanja" je buržoaski propagandni mit, koji se stvarao u doba hladnoratovskog takmičenja sa Sovjetskim savezom pa su tad stvarali social-demokratske države sa jakim i bogatim javnim sektorom; na tom mitu još jašu samo levi oportunisti i birokratizovani sindikalisti. Desnica više ne smatra za potrebnim da upotrebljava ofucanu laž jer je ojačala i može joj se da govori istinu a istina je uništavanje radničkih prava svuda i na svakom mestu, uz sveopštu pljačku ljudi i javnog sektora putem politike tzv. "štednje". Luković dakle uzima Semoličevu ideološku laž kao istinu i redukuje je na grubu propagandnu floskulu da su kapitalistička pljačkaška država i radnici prijatelji. Obično propagandni portali poput E-novina "kupuju" svoju "levičarsku" kredibilnost napadanjem na nacionalizam. Međutim nacionalizam je desničarska tema čak i tad kada se napada ako se ne otkriva njegov klasni koren i ako se ne ukazuje na njegov klasni karater. Takav truli, kvazi levičarski, kompromis su E-novine, sa prodavanjem (ko želi da kupi) liberalizma kao surogata za levicu. A mi to moramo da demaskiramo i da nazivamo pravim imenom. Svuda i na svakom mestu. To je zadatak levice vredne svojeg imena, jer samo istina može doneti promene. A laž je maskirna uniforma neprijatelja radničke klase i naroda, ljigava maskirna uniforma tajkunista i saradnika.

(1)http://www.e-novine.com/drustvo/102142-Radnika-prava-nisu-neprijatelj-drave.html
(2) Podatke je izneo bivši slovenački ministar Dušan Keber u emisiji "Odmevi", prvi program RTVSLO u 22:00, dana 22.04.2014