L'OSTRACISME STALINIENNE SLOVÈNE

Dimitar Anakiev

L'ostracisme stalinienne slovène

La suppression des yougoslaves des archives officielles est une méthode stalinienne

d'ostracisme.

La méthode politique d'effacement des gens des archives officiels est devenu un sujet

de discussion fréquent après 2004, lorsque l'effacement de plus de 25 000

Yougoslaves du registre de résidence permanente (1) a été officiellement reconnu.

Ainsi, le chauvinisme anti-yougoslave fut introduit comme l'idéologie officielle

de l'État slovène "indépendant". Beaucoup considérèrent cette méthode comme

une invention politique slovène, qui a servi au "nettoyage ethnique administratif"

intelligent. D'autres firent le lien entre cet « effacement » et Orwell, tandis que

beaucoup essayèrent de mystifier cette pratique stalinienne bien connue. Le

marxiste américain James P. Cannon, dans son célèbre ouvrage "Histoire du

trotskysme américain" (2), analyse les méthodes politiques staliniennes et décrit

trois niveaux de base: 1. la diffamation, 2. l'ostracisme et 3. le gangstérisme.

Le stalinisme a repris l'ostracisme des pratiques politiques anciennes. A cette époque,

l'ostracisme était décrit comme l'exil politique instauré par la « décision des

morceaux de poterie », puisque le mot grec « ostrakon » fait référence à un

morceau de poterie sur lequel est inscrit le nom d'une personne exilée. Cependant,

dans la Grèce antique, l'exil, en tant que méthode d'"effacement" des gens du

système politique, était une mesure purement temporaire. C'était un moyen de

supprimer les opposants politiques, mais leurs biens privés étaient respectés et

protégés jusqu'à leur retour éventuel. Le stalinisme a fait de l'ostracisme une

méthode totalitaire. Afin de rester au pouvoir, le stalinisme a effacé, reconstruit et

usurpé l'Histoire, comme s'il s'agissait de sa propriété privée. Le stalinisme

slovène est particulier, au sens que l'effacement des gens et de l'Histoire a une

fonction de domination capitaliste et néo-colonialiste qui règle les Balkans selon

l'Union Européenne.

Nous pouvons voir le caractère stalinien de cet acte d'effacement dans le fait que la

nation est considérée comme le parti politique dont tous les membres indésirables

- les Yougoslaves dans ce cas - peuvent être exclus. Dans le même temps, il s'agit

d'une tentative de suppression du passé et de l'Histoire de la nation, qui a été

créée au cours de la révolution socialiste et de la lutte pour la libération nationale.

C'est une notion qui ne correspond pas aux nouveaux maîtres de la Slovénie et à

leurs serviteurs. Le caractère contre-révolutionnaire de l'effacement et de la réécriture

de l'Histoire peut être perçu comme un essai de réconciliation historique

avec le fascisme. On retrouve la même tendance dans les autres régions des

Balkans (3). Notamment, des serviteurs domestiques de l'armée hitlérienne ont

tendance à être réinterprétés comme « armée nationale », même s'ils ont participé

à la destruction nazie de leur propre nation, de la même manière qu'ils servent

aujourd'hui la transition capitaliste génocidaire. Les méthodes staliniennes ne se

limitent pas à des gens et à l'histoire ; la terminologie stalinienne est également

liée au discours public et politique. L'utilisation d'une expression bien connue de

Staline, le «fascisme de gauche», est l'un des exemples les plus typiques de la

sphère politique slovène. L'expression vient des années 1930, quand elle a été

inventée pour critiquer l'intégration d'une coalition gagnante par les communistes

et les sociaux-démocrates allemands. L'entrave à cette coalition a permis à Hitler

de prendre le pouvoir. Le chef de file du Parti Démocrate Slovène contemporain a

réutilisé l'expression de Staline et l'a ainsi sauvée de l'oubli.

Dans le cas des «effacés», nous pouvons observer une méthodologie stalinienne

typique, - ce qui a commencé avec de la diffamation – c'est-à-dire une longue période

de campagne culturelle qui portait sur l'humiliation des « Balkans » au nom des

valeurs « européennes », suivie par la diffamation des « traîtres » et des « indécis »

concernant l'indépendance slovène. Nous pouvons la comparer à la campagne

culturelle au moment de la collaboration avec le fascisme, quand "l'Asie" a été

attaquée au nom de « l'Europe ». Cette diffamation a duré plus d'une décennie, ce qui

a fait de l'ostracisme un dispositif politique nécessaire dans l'opinion publique, qui ne

devait pas être remis en question par n'importe quel politicien slovène.

Cela a ouvert la porte au dernier niveau de la méthodologie politique stalinienne - le «

gangstérisme ». Cette phase du stalinisme slovène se manifeste par le vol de la

propriété privée des «effacés», principalement dans la privation de leurs droits de

résidence, empruntée du socialisme. Dans une nouvelle loi, les droits résidentiels

socialistes ont donné aux résidents la possibilité d'acheter des appartements à un prix

non-commercial (la soi-disant «loi Jazbinšek"). Ainsi, des centaines de milliers de

Slovènes ont acheté des propriétés à un prix inférieur « socialiste », mais pas les

Yougoslaves « effacés » qui ont été exclus. Beaucoup d'« effacés » ont donc été

déplacés (leurs appartements ayant été repris par la suite), tandis que ceux qui avaient

réussi à rester dans leurs appartements pour différentes raisons « humanitaires », où

les autorités ne pouvaient pas violer les lois les plus évidentes (mères seules avec

enfants, par exemple), ont ensuite été forcés de payer un loyer normal - une autre

forme de vol. Il s'est passé quelque chose de similaire avec la propriété d'autres

personnes, dans le domaine exécutif de « l'ostracisme ».

Les méthodes du gangstérisme ont également entraîné des milliers de déportations

illégales d'« effacés », menées par la police sans ordonnance d'un tribunal (4).

L'Union Européenne a ignoré le problème des « effacés » slovènes, comme s'ils

n'existaient pas, et ce cas a été officiellement classé comme une affaire intérieure

slovène. Après que le bureau juridique italien Lana & Saccucci a intenté une action

en justice, la Cour Européenne des Droits de l'Homme a décidé que les « effacés »

avaient été privés du droit à la protection juridique et du droit à la vie de famille (5).

L'ostracisme stalinien n'a pas été remis en question par les institutions européennes.

Deux conclusions sont évidentes : premièrement, le stalinisme imprègne encore la

société slovène et le système politique ; deuxièmement, le stalinisme est totalement

compatible avec la forme de l'Union Européenne et la politique européenne

contemporaine.

(1) Un an après son indépendance de la République Fédérale Socialiste de

Yougoslavie, le gouvernement slovène a secrètement et illégalement supprimé des

dizaines de milliers de personnes des registres de résidence permanente. La majorité

était des travailleurs industriels et leurs descendants des autres républiques

yougoslaves, qui ont contribué à l'industrialisation de la Slovénie dans les années

1970 et 1980. Le gouvernement de droite de Janez Jansa a reconnu en 2004 que

18,305 Yougoslaves avaient été « effacés ». Le gouvernement de gauche de Borut

Pahor a donné en 2009 un nombre plus élevé : 25,671. Le journal Helsinki Monitor a

lui rapporté que plus de 70 000 Yougoslaves avaient été « effacés ». Le nombre

officiel retenu était cependant celui du gouvernement Pahor.

(2) James P. Cannon: "L'histoire du trotskysme américain", Pathfinder Press, New

York, 1944

(3) La transformation la plus grotesque du stalinisme en fascisme s'est produite dans

le cas du célèbre commandant de Tito pendant la Seconde Guerre mondiale, Petar

Gracanin. Ce commandant de la Deuxième Brigade Prolétarienne et le « héros du

peuple » du Front Syrmien a été nommé Ministre de l'Intérieur du gouvernement de

Milošević, et a créé des unités paramilitaires fascistes responsables d'une grande

partie du nettoyage ethnique en Bosnie-Herzégovine.

(4) La police slovène a supprimé les listes des expulsions illégales, de sorte que le

nombre exact de déportés reste inconnu aujourd'hui. L'auteur de l'article a été luimême

à la fois « effacé » et déporté illégalement.

(5) Cas de Kurić et al. c. la Slovénie

BALKANSKA RADNIČKA KONFERENCIJA U SLOVENIJI. OMAŽ PAVLUŠKU IMŠIROVIĆU, piše: Dominik Fere

Dominique Ferre, foto Alma Anakieva

Balkanska radnička konferencija u Sloveniji. Omaž Pavlušku Imširoviću

Hvala na pozivu za ovaj sastanak. Ja sam aktivista Nezavisne radničke partije (POI) u Francuskoj i član francuske sekcije IV Internacionale koja čini jednu od struja u okviru POI. Nisam ovde došao da bih obznanio nekakvu ilirsku republiku (smeh u konferencijskoj Sali koja se nalazi na dva koraka od Trga francuske revolucije i spomenika Napoleonu Bonaparti), nego, sa skromnošću, da čujem o čemu pričate. Želeo bih da posvetim ovo izlaganje drugu Pavlušku Imširoviću, koji nas je napustio 16. avgusta. Pavluško je počeo svoj politički angažman sa 20 godina u okviru antibirokratskog pokreta studenata u Beogradu (u junu 1968) i bio je jedan od rukovodilaca IV Internacionale. S obzirom da sam imao priliku da radim s njim poslednjih nekoliko godina, želeo bih da kažem nekoliko reči.

Intervencija Dominiqua Ferréa

Ljubljana, 13-14 septembar 2014.

Najpre, Pavluško je bio istinski internacionalista. On je bio duboko ubeđen da je kapitalistički sistem bankrotirao i da se radi o sistemu koji, budući da se oslanja na svetsko tržište, može biti pobeđen samo ukoliko se borba vodi na intrenacionalnom planu. Zbog sopstvenog iskustva, Pavluško je znao da ‘’socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji’’ nije bio ništa drugo do negacije borbe za socijalizam, bilo da se radilo o SSSR-u, Jugoslaviji ili u nebitno kojoj svetskoj državi.

Tokom naših poslednjih diskusija ovog leta, razgovarali smo o važnosti onoga što se događa u Palestini, gde – kako je to napisao britanski novinar Robert Fisk u Indipendentu – ‘’uprkos nedeljama strašnih razaranja, Izrael nije pobedio, Palestinci su još u Gazi’’. Svakako možemo da širom sveta iskoristimo lekcije koje nam je kroz svoj herojski otpor dao palestinski narod ovoga leta.

Palestinski narod je bio diviziran, rascepkan i izbačen 1947-1948 planom podele Palestine koji je bilo nametnut od strane imperijalizma i podržan od strane sovjetske birokratije u okviru rezolucija UN. Godine 1993. ova podela je pogoršana dogovorima iz Osla, koji su sutradan po raspadu SSSR-a nametali nova cepanja i stvorili ovaj ogroman zatvor pod otvorenim nebom koji se zove Gaza.

Ovog leta, uprkos izraelskoj agresiji (podržanoj od Obame, Kamerona, Olanda itd.), uprkos geografskim podelama, uprkos politikama svojih rukovodilaca koji su prihvatili Oslo itd., palestinski narod, od Gaze, preko Cisjourdaine, teritorija iz 1948. (izraelska država), izbegličkih kampova, ostvario je svoje jedinstvo, jedinstvo svih partija kako bi se pobedio neprijatelj.

Dozvoliću sebi da podvučem sledeću stvar. Nisu samo dogovori iz Osla ti koji se obavezno dovode u pitanje putem otpora palestinskog naroda, nego i svi dogovori imperijalista protiv radnika i naroda koji su nametnuti nakon propasti SSSR-a (koji je prethodio propasti Jugoslavije) : Dejtonski dogovor (1995) protiv koga je ustao narod Tuzle u februaru 2014, kako nam je jutros rekla drugarica Emina Busuladzic ; dogovori iz Kempton-Parka (1994) koji su doživeli prvi udarac tokom južno-afričke vlade koja je odgovorna za smrt 34 crnih rudara koji su krenuli s štrajkom na Marikana 16. 08. 2014; a ne treba zaboraviti i ugovor iz Mastrihta na kome je utemeljena EU i koji je odbacivan od stranme naroda koji živi od Atine do Madruda.

Drugo, želim da kažem da je Pavluško bio duboko ubeđen da je glavni neprijatelj radnika i naroda, imperijalizam.

Pavluško se, i platio je to godinama provedenim u zatvoru, borio protiv jugoslovenske birokratije. Alio nije se on borio ni za kakvu apstraktnu ‘’demokratiju’’, protiv nekakvog apstraktnog ‘’totalitarnog režima’’. Glavna optužba koju je on upućivao ovoj birokratiji je bila uperena na njeno pokoravanje imperijalizmu, MMF-u, njenoj ‘’restauurističkoj’’ prirodi koja je vodila kapitulaciji pred imperijalizmom. To je ono što se dogodilo u Jugoslaviji 1990 i u SSSR-u 1991.

Svi znaju da je Pavluško Imširović govorio protiv dogovora u Dejtonu i kantonizacije Bosne. I on nije propuštao priliku da podseća tokom celog svog života na to da se u Dejtonu pokazalo Miloševićevo – kao i Tuđmanovo i Izetbegovićevo – pravo lice američkih agenata. Ali, kada je tokom 1999. NATO bembardovao Kosovo i Beograd, Pavluško je bio u prvom redu onih koji su osudili imperijalističku agresiju, jer je znao da je imperijalizam u svojoj varvarskoj košulji spreman da se oslobodi onih koji su ga služili juče.

I upravo taj imperijalizam, njegove institucije, Pavluško nije propuštao priliku da jasno označi : NATO, UN, MMF, Svetska banka, EU i tzv. ‘’međunarodni tribunali’’ u Hagu i drugde koji pretenduju da daju moralnu i demokratsku lekciju čitavom svetu.

Treće, želeo bih da kažem da je Pavluško bio, posebno po pitanju nacionalnog pitanja, istinski lenjinista.

Pavluško je bio za obnavljanje jugoslovenske federacije, ali ne zbog nostalgije. I ne zbog toga što je on jednostavno bio jugosloven, sin oca Srbina i majke Bošnjakinje, i ne zato što su se njegovi roditelji borili na strani 500 000 partizana svih nacionalnosti, za Jugoslaviju i socijalizam.

On je bio za obnavljanje jugoslovenske fedeacije, za balkansko-dunavsku federaciju, za slobodno udruživanje naroda Evrope i sveta, oslobođemo opresije i eksploatacije, jer je razumeo da je to bila jedina moguća budućnost za čovečanstvo i njegov kasniji razvoj.

Ali on je znao da je uslov za slobodno ujedinjenje, pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Pavluško je ‘’fanatično’’ zastupao ideje Tucovića. On je obožavao ovog velikog srpskog revolucionara i socijaldemokratu, kome se 2014. navršava tačno stogodišnjica od smrti. On je s njim delio i ono što je Tucović pisao o albanskom pitanju.

Pavluško je poznavao Adema Demaćija iz zatvora. I iako su se redovno svađali zbog različitih i suprotstavljenih političkih pozicija (Pavluško je bio trockist, Demaći maoist, što mu je služilo kao ‘’način da izrazi albanski nacionalizam’’, reći će kasnije Pavluško), ostala je među njima dvojicom u kasnijim godinama jedna forma međusobnog uvažavanja.

Pavluško je smatrao da je učinjena velika greška kada je 1948. odbačena ideja da se Albancima na Kosovu da pravo da naprave sopstvenu republiku kao i ostalim jugoslovenskim republikama.

Ali kada je tokom 2004. konstituisano tzv. ‘’Nezavisno Kosovo’’, koje u stvarnosti nije služilo ničemu osim da pravda prisustvo baze Bondsteel, najveće američke vojne baze na svetu, Pavluško je pisao i distribuirao tekst naslovljen : ‘’Nezavisno Kosovo ili američki protekstorat na Balkanu’’. On je tu lepo objasnio da je današnje Kosovo negacija svih legitimnih nacionalnih aspiracija Albanaca sa Kosova i svih nacionalnosti.

Najzad, da završim, Pavluško je bio, kao aktivista IV Intrenacionale, svestan da se ‘’kriza čovečanstva – kako kažemo – svodi na krizu revolucionarnog vođstva proleterijata’’. Naravno, užasna kriza radničkog pokreta koju danas poznajemo ne datira od juče : evo 100 godina kako se rukovodstvo Socijalističke internacionale kompromituje u imperijalističkim ratovima. Kada je reč o staljinizmu, produkujući raspad iz 1991. on je samo pogoršavao ovu krizu.

Ova kriza danas uzima forme koje su brutalnije nego ikad.

Ko je jedan od davitelja grčkog naroda evo već četri godine ? Papandereu, predsednik Internacionale koja se naziva socijalističkom.
Ko učestvuje u vladi koja puca na crne rudare u štrajku u Marikani ? Partija koja sebe naziva komunističkom u Južnoafričkoj republici.
I, kao što nam je Emina objasnila, u svakoj državi, vidimo sindikate koji ne brane interese radnika, ne brane radna mesta, fabrike, plate. U mojoj zemlji imamo vladu koja se naziva socijalističkom i koja je prisilila sindikate da prtpišu ‘’pakt’’ i ‘’dogovore’’ protiv radnika, u ime interesa kapitalista i EU.

Pavluško nije bio nikakav ‘’mislilac’’ izvan borbe u radničkom pokretu. On je učestvovao, 1991, u stvaranju sindiakta Nezavisnost u Srbiji, koji je omogućio radničkoj klasi da se kao klasa odredi protiv rata. On je bio član Izvršnog veća. Ali, kada je, u godinama koje su sledile nakon rata, postavljeno pitanje da se slede privatizacije, Pavluško se tome usporotivio i raskinuo je s onima koji su želeli da podržavaju takvu politiku ker to nije bila politika na kojoj su radnici stvorili Nezavisnost.

Pavluško je iskreno podržavao progra, IV Internacionale. I kako bi se borio protiv gluposti i raznih kleveta protiv trockizma, on je preveo na srpsko-hrvatski, pre nekoliko godina, rad našeg druga Žan-Žak Marija : ‘’Trockizam i trockisti’’.

Ali, ubeđen da će rekonstrukcija radničkog pokreta na novima osnovama biti jedna težak i dugotrajan proces, koji traži radničku demokratiju, najveću moguću i otvorenu diskusiju između aktivista različitog političkog porekla, Pavliško je bio deo Internacionalne antante radnika i naroda, formirane u januaru 1991. u Barseloni, na konferenciji koja se održala pod sloganom : ‘’protiv rata i eksploatacije’’, i inspirisao se je metodama Internacionalne asocijacije radnika, koja će svoj 150. rođendan obeležiti u septembru.

Protiv rata i eksploatacije. Verujem da ćete se složiti sa mnom da ova sada već toliko upotrebljivana parola ostaje posebno aktulena danas, u svetu kao i na Balkanu.

Tekst prenet iz Novog Plamena (blog), 27. septembra

ZAŠTO JE USTALA BOSNA? Razgovor sa Eminom Busuladžić

ZAŠTO JE USTALA BOSNA? Razgovor sa Eminom Busuladžić nastao je 13-14 septembra na Balkanskoj radničkoj konferenciji održanoj u Ljubljani a organizovanoj od strane ZID. Razgovor je vodio delegat franciskih nezavisnih radnika, drug Domink Fere (Dominique Ferre):

http://www.youtube.com/watch?v=cjeLlu-ErnU&feature=youtu.be

REZOLUCIJA BALKANSKE RADNIČKE KONFERENCIJE, održane u Ljubljani, 13-14 Septembra

REZOLUCIJA BALKANSKE RADNIČKE KONFERENCIJE, održane u Ljubljani, 13-14 Septembra

(Rezoluciju su usvojili delegati Bugarske, Srbije, Bosne i Herzegovine i Slovenije podržani od strane delegata francuskih nezavisnih radnika i drugova iz Rumunije, Makedonije i Grčke)

1. Velikom delu radničke klase i naroda je oduzeto pravo na rad i prava koja proizilaze iz rada.
2. Veliki deo društvene imovine, radničke klase i naroda je opljačkan , uskraćuje mu se pravo na školovanje i zdravstvenu zaštitu.
3. Kriminalac koji je lišio radnike prava i opljačkao ga zove se gradjanska država - i sve njene vlade - koja se je ponovo pokazala kao instrument prisile u rukama vladajuće klase-one koja se na brzinu obogatila
4. Država i državna vlast deo su medjunarodnog neokolonijalnog sistema (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska unija i njene institucije itd.) koji politikom „zavadi i vladaj“ ostavlja svoj krvavi pljačkaški trag u Jugoslaviji, Iraku, Ukrajini, Palestini i širom sveta.
5. Spontana radnička borba (trejdjunionizam) je širom Balkana postigla značajne rezultate u vidu stvorene radničke samosvesti i klasne prepoznatljivosti.
6. Istovremeno, pokazao se je ograničen domet spontane radničke borbe i pre zvega njena podredjenost gradjanskoj ideologiji koja joj je odmah nametnuta u vidu „pomoći“ i „tumačenja“ raznih sluga gradjanskog režima
7. Posle 10-20 godina trejdjunionizma na Balkanu potrebno je kročiti u novu fazu, fazu političke borbe radničke klase. A to znači da radnička „svesnost“ mora istisnuti „spontanost“ - sadržaj „svesnosti“ mora ispuniti politički program borbe radničke klase. Radnici se ne mogu boriti protiv kriminalca – gradjanske države – dok ne stvore svoju vlastitu svest i ne odbace gradjansku ideologiju.
8. Radnička borba ne može biti dobijena unutar granica nacionalne države koja ima funkciju ludačke košulje radničke klase. Zato je potrebno medjusobno povezivanje radničke klase Balkana i to u tri programa: program jugoslovenstva, program balkanske radničke federacije i program povezivanja sa radničkom klasom Evrope i sveta.
9. Jugoslovenski program je - s obzirom na nedavnu prošlost - najzahtevniji i mora biti ambiciozno i hitno sproveden. U njegovom okviru potrebno je zauzeti jasan stav da radnička klasa Jugoslavije ne prihvata Dejtonsku nadvladu i komadanje Bosne. Teritorija bivše Jugoslavije nalazi se pod okupacijom od strane sila neoliberalizma i njima podredjenih klijantelističkih režima i to se mora jasno reći i stalno ponavljati.
10. U vezi Kosova, mi, radnici Balkana podržavamo stav Dimitrija Tucovića i ističemo da današnje Kosovo nije slobodno već protektorat SAD-EU.
11. Takodje, radnička klasa Jugoslavije i Balkana ne može prihvatiti sprovedenu pljačku društvene imovine eufemistički nazvanu „privatizacija“. Buduća radnička vlast mora izvršiti reviziju svih privatizacija nastalih u režimu neoliberalne okupacije.
12. Radi sprovodjenja jugoslovenskog programa potrebno je ustanoviti zajedničke institucije i to pre svega radnički časopis na srpskohrvatskom – predlažemo ime - „NOVI BORAC-Jugoslovenska radnička tribina“, jer nam novi borci trebaju. Ovaj časopis morao bi relativno često izlaziti – u formi enzina i štampano – najmanje jednom u tri meseca, sa zajedničkom redakcijom i distribucijom. On bi bio temeljni kamen edukacije i organizacije jugoslovenske radničke klase i njenog vodjstva posle rasturanja Jugoslavije.
13. U fazi realizacije Balkanske radničke federacije, koja bi bila plod demokratskih dogovora balkanskih radnika i njihovih organizacija, biće potrebno stvoriti web-stranu na engleskom i drugim jezicima. Radnici Balkana pridružuju se radnicima Evrope i sveta u anti-imperialističkoj borbi za mir i prava radničke klase i naroda u Ukrajini, Palistini, Iraku i svuda po svetu.

RESOLUTION OF THE BALKANS WORKERS' CONFERENCE, held in Ljubljana, 13-14 September

RESOLUTION OF THE BALKANS WORKERS' CONFERENCE, held in Ljubljana, Slovenia, 13-14 September, 2014

(Issued by delegates from Bulgaria, Serbia, Bosnia and Herzegovina and Slovenia; supported by delegate of French independent workers and workers from Romania, Macedonia and Greece)

1. A great deal of the working class and people has been deprived of the right to labor and the rights arising from it.

2. A great deal of the social property, working class and people has been plundered; people are deprived of the right to schooling health care and pension.

3. The criminal who deprived workers of their rights and robbed them is called a bourgeois state – with all its governments – which has again proved itself to be an instrument of coercion in the hands of the ruling class – the class that got enriched overnight.

4. The state and the state government are part of the international neocolonial system (International Monetary Fund, World Bank, The EU and its institutions etc.) which uses the policy of „divide and rule“ while leaving behind a bloody trail in Yugoslavia, Ukraine, Palestine and all over the world.

5. Spontaneous working struggle (Trade Unionism) has achieved considerable results all over the Balkans in the form of a workers’ self-consciousness and class recognizability.

6. At the same time, the achievement of the spontaneous working struggle has proved itself to be limited, most of all because of its subjection to the bourgeois ideology imposed on it instantly in the form of „help“ and „interpretation“ of all sorts of servants of the bourgeois regime.

7.After ten or twenty years of Trade Unionism in the Balkans it is necessary to launch a new phase, that of the political struggle of the working class. In other words, this implies that the workers’ ’consciousness’ should press out ’spontaneity’. The contents of ’consciousness’ should fill in the political program of the working class struggle. Workers cannot fight against criminals – bourgeois state – until they acquire their own consciousness and reject bourgeois ideology.

8. Workers’ struggle cannot be won within the borders of the national state which has the function of a straitjacket for the working class. That is why it is necessary to inter-connect the working class of the Balkans and this in three phases: program of Yugoslavhood, program of the Balkan Workers’ Federation and the program of connections with the working class of Europe and the world.

9. Yugoslav program is – regarding the recent past – the most demanding and it has to be carried out

in an ambitious and urgent way. Within this framework it is necessary to clearly state that the working class of Yugoslavia does not accept Dayton over-government and fragmentation of Bosnia. The territory of former Yugoslavia is occupied by a foreign power of neoliberalism and the clientist regimes subjected to it; this must be clearly stated and repeated again and again.

10. Regarding to Kosovo, we, workers of the Balkans, accept standing point of Dimitrije Tucović and we emphasize that present day Kosovo is not independent but USA-EU protectorate.

11. Likewise, the working class of Yugoslavia and the Balkans cannot accept the plundering of the social property which is euphemistically called ’privatization’. The future working class must revise all such privatizations carried out in the regime of neoliberal occupation.

12. For the realization of the Yugoslav program it is necessary to establish common institutions and this, first of all, in the form of a workers’ magazine in Serbo-Croatian. We propose the name of the “NEW MILITANT – The Yugosav Workers Tribune” (Novi borac – Jugoslovenska radnička tribina) for it since new militants are what we need now. This magazine should be issued relatively often – in the electronic form as well as printed – at least once in three months with the common editors and distribution. It would be a foundation for education and organization of the Yugoslav working class and its leadership after the break-up of Yugoslavia.

13. In the phase of the realization of the Balkan Workers’ Federation which would be the fruit of the democratic agreements of the Balkan workers and their organizations, it would be necessary to create a web page in English and other languages. The workers of the Balkans join the workers of Europe and the world in their anti-imperialist struggle for peace and rights of the working class and peoples in Ukraine, Palestine, Iraq and everywhere all over the world. 

THE BEACON IN A SEA OF CONFORMISM

Photography of Pavluško Imširović by Alma Anakieva

Dimitar Anakiev

THE BEACON IN A SEA OF CONFORMISM

(Departure of a Trotskyist, Comrade Pavluško Imširović)

On August, 16, 2014, died Pavluško Imširović, founder of the Yugoslav section of the Fourth International, an active participant in the student protests of 1968 that left him a well-experienced Trotskyist after serving a two-year prison sentence for his political activities. As many others of the former student activists, he was in a constant conflict with the Stalinist regime but also one of the rare ones who embraced Marxism as the base of his opposition undertakings. Belonging to the „left opposition“, he built a monolithic political attitude as the only one befitting a Trotskyist. This monolithic posture made him stand out among others just as it isolated him from the provincial milieu; yet, at the same time, he set up an ideological bridge to his great precursor Krastyo Georgiev Stanchev (aka Christian Rakovsky)¹ who Pavluško regarded as the greatest Balkan Marxist and his compatriot Dimitar Mihailov Gachev (1897-1990). The three of them, Rakovsky, Gachev and Imširović, are the founding rocks of the Balkan Trotskyism, distributed sequentially, one by one, in time. Rakovsky was shot by Stalin, Gachev spent fifteen years in Dimitrov’s prison² while Pavluško served his two-years sentence in Tito’s.

Pavluško acted at a time when the power of Stalinism had begun to wane and when in Yugoslavia of his days a host of bourgeois and ideological options, lavishly supported and credited by the West, were offered as alternatives; nationalism, social democracy and anarchism were fashionable “alternatives” to Tito’s state “self-management.” Pavluško did not let himself be deluded; he always remained a consistent Marxist. In the seventies of the twentieth century, at the time when Pavluško was trialed for Trotskyism, Leon Trotsky’s complete writings were published in Rijeka in six volumes as an enterprise which involved the engagement of some of the well-known intellectuals. Fifteen years later the Yugoslav army publisher VINC also printed Leon Trotsky’s military writings and this was followed by Trotsky’s biography that came out in Niš. However, instead of Marxism, the Yugoslav space was eventually fully pervaded with nationalism that would substitute Stalinism as a ruling ideology. What can, then, an isolated individual do against the mainstream of his time? Pavluško acted as a propagator, agitator and organizer; yet, of this last activity, in his own opinion, the least or nothing was left. He translated into Serbo-Croat Jean-Jacques Marie’s book Le trotskysme et les trotskystes (Polinom, Belgrade, 2011) as well as some important texts by Leon Trotsky such as „In Defense of October“ (1932), „How Did Stalin Defeat the Opposition “ (1935) or „Stalinism and Bolshevism“ (1937). Pavluško is also author of numerous papers from the domain of Marxism, Trotskyism, social analyses and polemics. These texts can be found, at present, only on his blog (Pavlusko's blog) and represent an important theoretical base of Yugoslav Trockyism.

The departure of the Trotskyist puts before his descendents a certain task; it seems that, at this moment, in the Balkans and on the former Yugoslav territory, there are many more organizational challenges than theoretical dilemmas. In the Balkans the departing Stalinism has coupled with imperialism and contributed to its global super government while bringing to us horrible devastation, fratricide wars and colonial slavery. The Balkan region is part of the world with a significant revolutionary tradition and in this spirit is also Trotskyism to whom Pavluško, man of a big heart, has devoted his life. „Forward to New Revolutions!“ was one of his last messages in which Pavluško made a pledge³: „Imperialism should be expelled from the Balkans!“

1 http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_Rakovsky

2 Georgi Dimitrov

3 https://www.youtube.com/watch?v=Jpg-72s_V_s

SVETIONIK U MORU KONFORMIZMA (Odlazak trockiste, druga Pavluška Imširovića)

Na slici: Pavluško Imširović, fotografija: Alma Anakieva

Dimitar Anakiev

SVETIONIK U MORU KONFORMIZMA

(Odlazak trockiste, druga Pavluška Imširovića)

Šesnaestog avgusta 2014 je umro Pavluško Imširović, osnivač jugoslovenske sekcije Četvrte internacionale. Aktivni je učesnik studentskih demonstracija 1968 iz kojih je izašao kao prekaljeni trockista odležavši dve godine zatvora zbog političkih aktivnosti. Kao i mnogi drugi tadašnji studentski aktivisti bio je u stalnom sukobu sa staljinističkim režimom ali je jedan od retkih koji je prigrlio marksizam kao osnovu svojeg opozicionog delovanja. Pripavši “levoj opoziciji” izgradio je monolitan politički stav kakav jedino i priliči trockisti. Ta monolitnost ga je izdvojila i izolovala od provincijalne sredine ali je uspostavio ideološki most prema velikom prethodniku Krsti Stančevu Rakovskom (aka Kristijan Rakovski)* – koga je Pavluško smatrao najvećim balkanskim marksistom - i njegovom sunarodnjaku - Dimitru Mihajlovu Gačevu (1897-1990). Ova trojica, Rakovski, Gačev i Imširović su temeljni kamenovi balkanskog trockizma rasporedjeni jedan za drugim u vremenu. Rakovskog je Staljin streljao, Gačev je proveo 15 godina u Dimitrovljevom zatvoru**, a Pavluško je odležao dve godine kod Tita.

Pavluško je delovao u vremenu kada je moć staljinizma počinjala da jenjava i kada su u tadašnjoj Jugoslaviji brojne buržoaske ideološke opcije, izdašno podupirane i kreditirane sa Zapada, bivale nuđene kao alternativa: nacionalizam, socijalna demokratija i anarhizam su bile pomodne “alternative” Titovom državnom “samoupravljanju”. Pavluško se nije dao zavesti, uvek je ostao dosledan marksista. Sedamdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada je Pavlušku sudjeno za trockizam, u Rijeci izlaze sabrana dela Lava Trockog u 6 knjiga oko kojih se angužuju neki od poznatih intelektualaca. Petnaest godina kasnije jugoslovenski armijski izdavač VINC štampaće i vojne radove Lava Trockog a zatim će se u Nišu pojaviti i biografija Trockog. Medjutim, umesto marksizma Jugoslovenski prostor će u potpunosti ovladati nacionalizam koji će na mestu vladajuće ideologije zameniti staljinizam. Šta može izalovani pojedinac da uradi protiv svog vremena? Pavluško je delovao kao propagator, agitator i kao organizator a od ovog zadnjeg je, po njegovom vlastitom mišljenju, najmanje ili nimalo ostalo. Preveo je na srpskohrvatski knjigu Žana-Žaka Maria (Jean-Jacques Marie) “Trockizam i trockisti” (“Le trotskysme et les trotskystes”), Polinom, Beograd, 2011 a takodje i neke značajne tekstove Lava Trockog, kao što je “U odbranu oktobra” (1932), “Zašto je Staljin pobedio opoziciju” (1935) ili “Staljinizam i Boljševizam” (1937). Pavluško je autor brojnih tekstova iz oblasti marksizma, trockizma, društvenih analiza i polemika. Ovi radovi se mogu zasad naći samo na njegovom blogu (Pavlusko's blog) i predstavljaju značajnu teoretsku bazu jugoslovenskom trockizmu.

Odlazak trockiste postavlja naslednicima odredjeni zadatak i izgleda da je u ovom momentu na Balkanu i prostoru bivše Jugoslavije više organizacionih izazova nego teoretskih dilema. Na Balkanu se je odlazeći staljinizam uortačio sa imperializmom i doprineo njegovoj globalnoj nadvladi donoseći nam strahovita razaranja, bratoubilačke ratove i kolonijalno ropstvo. Balkan je deo sveta sa značajnom revolucionarnom tradicijom i u duhu te tradicije je i trockizam kome je Pavluško, čovek velikog srca, posvetio život. “Napred, u nove revolucije!” - kao što se u jednoj o zadnjih poruka*** zavetovao Pavluško: “Treba isterati imperijalizam sa Balkana”.

*http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_Rakovsky

**Georgi Dimitrov

***https://www.youtube.com/watch?v=Jpg-72s_V_s