Dimitar Anakiev
BALADA O PETERU HANDKEU
Idealizam je jedini
mogući realizam.
Andrej
Tarkovski
Kako samo malo treba nada da isklija!
Još juče, behu svi vrli brodovi
potopljeni
već danas, ponovo rođena Jugoslavija!
Uzdiže je Peter Handke, nikad
utopljeni;
njegov Nobel, bez straha, naša je
amajlija!
Kritičari, pljuvači, hajkači
okupljeni,
ljudi bez dubine, oduvek tankih
ganglija,
neprijatelja prijatelji, od njih
kupljeni,
evo ih gde danima viču ko dečurlija -
sve tajne molitve uslišane, Bog
hvaljeni!
U svom boju intimnom, Peter prođe
ratištem
Jugoslavije cele, nepotkupljiv,
načelan,
sledeći samo srcu, mišlju, svojim
gledištem;
a šta bi pisac dobar drugo da radi?
Elan
od reke do reke, od svoda do
svoda-ištem
otiske u prahu što ostavi Peterov dlan
kad izabra Jugoslaviju svojim stecištem
i od ružne, najružnije jave napravi
san.
Sanjači, učiniše ga svojim
pristaništem
da od najcrnje duge noći zasija novi
dan.
Na drugome bregu oni što bez snova
stoje:
za njih snovi ničemu ne služe,
iluzije
političke zloupotrebe što novce broje
-
umovi jasni, racionalni soj, erozije,
ne mogu pisca snova rečju da udostoje.
Za njih su trendovi bitni,
snovi-konfuzije.
mondenost površna, svet celi za
kauboje,
pre svega nedostatak bilo kakve vizije.
Peter, hodajući, od snova čini
perivoje.
usput, nehotice, svet ruši,
hipokrizije.
Boj materijalista protiv idealista.
Na strani idealista naš Handke Peter,
upravo on glavni Nobelov finalista,
iz ovog današnjeg sveta moralni
dezerter.
Možda, ipak, jedini mogući realista?