Dimitar Anakiev
SONET O PTIČIJEM LETU
Bejaše neki voz, što u noći tutnji,
beše neki zanos, beše čak zakletva;
zorom, sneg na vrhovima: zima-britva,
saznanja nikakva, predadoh se slutnji.
Novim putem pođoh u najvećoj šutnji;
pod čizmom snega škripa, kao neka
kletva
a ja hodah dalje, snagom svog
dečaštva-
ne pogledah nazad, ko u nekoj šetnji.
Sad unazad gledam okom vidovitim:
snega više nema, kao ni mladosti,
još se čuje škripa putem tajnovitim.
Istim putem dal i danas opet hitim?
Eno ptice kako leti bez gordosti-
perom njenim mogu li da se okitim?
No comments:
Post a Comment