MOJE ZBOGOM XXZ MAGAZINU

MOJE ZBOGOM "XXZ Magazinu" (iz pisma Tomi Markoviću)

...

Ono zbog čega ja prekidam saradnju sa XXZ nije što ste deo ovih ili onih interesa. Prosto zato jer deo nekih interesa morate biti.

Ono zbog čega ja prekidam saradnju sa XXZ to je zbog primitivnog linča na jednog pisca, koji mi je slučajno sadrug u "Dugom opraštanju od Jugoslavije", da ga citiram.

Ako ste već morali zbog lobističnih interesa da se uključite u hajku, mogli ste da učinite to poštujući pisačko dostojanstvo - jer ste Vi sami pisac, pesnik i urednik. Umesto toga,

odlučili ste da uzmete snajper i priključite se Limonovu (a podmećući otiske prstiju Handkeu).

Zbog linča na Handkea koga ste uprizorili, ne mogu da ostanem u vezi sa XXZ i vrlo patim što su moji radovi na portalu koji linčuje pisce.Toliko da znate.

Želim Vam sve najbolje. Dimitar Anakiev

PISMO TOMI MARKOVIĆU

Tomislavu Markoviću

Zameniku glavnog urednika XXZ portala

Dragi Tomo,

politički linčevi pisaca nisu moj omiljani sport, zato me situacija u vezi pisanja o Handkeu na XXZ prilično uznemirava. XXZ je sve ovo vreme bio moj portal i mnogo mojeg pisanja je na XXZ-u. Najednostavnije bi bilo dopustiti da se čuje drugačiji glas, ali pošto se to neće deseti (moj tekst objavljen na Izbris-blogu Problem Petera Handkea, a koji sam poslao Peri za objavu, očito neće biti objavljen) zato mi ne ostaje drugo nego nego da se od XXZ distanciram.

Lepo je bilo sarađivati sa vama, zahvaljujem se na svemu.

Srdačno,

Dimitar Anakiev

U Radovljici, 18.10.2019

Dragi Dimitre, nema razloga za prenagljivanje.

Niko ne linčuje pisca, nego se piše kritički o čoveku koji je dobio Nobelovu nagradu, a mnogi ljudi misle da je to problematično, od Salmana Ruždija, Aleksandra Hemona, Saše Stanišića, Petera Maasa, Eda Vulijamija, Faruka Šehića, Emira Suljagića itd. O žrtvama rata kojima se Handke rugao da i ne govorimo.

I to su retki glasovi protivljenja, svet, moć, novac... su na Handkeovoj strani. Baš kao i Vučić, Gojko Đogo, Milorad Vučelić, i svi podržavatelji genocida u Srbiji i šire. 

Bar pročitajte ovu analizu Petera Maasa, čiju smo jezivu knjigu o ratu u Bosni objavili kao feljton - https://twitter.com/maassp/status/1183847059696304133

I za tu knjigu je Handke dobio nagradu. Jbg, po toj logici, mnogo pre bi trebalo dati nagradu Paundu, on bar nike u svojim književnim delima promovisao antisemitizam, već u ardijskim govorima (ako ne računamo onaj jedan Cantos, mislim 45.).

Jbg, ne mogu se podržavati ljudi koji vam ubijaju čitaoce.

Srdačan pozdrav,

Toma

Dragi Tomo,

hvala za pismo! Korektnosti radi, objavljujem ovaj Tvoj odgovor ispod mog pisma Tebi, na Izbris blogu, zato da moje pismo ne bi ostalo neodgovoreno.

Na žalost, toliku korektnost u ovom slučaju ne mogu očekivati od XXZ.

l

Tvrdnja da "Handke ubija čitaoce", guranje Handkea u isti paket sa Limonovim, koji je zaista pucao, itd. jeste linč koji Nobelova nagrada ne može da opravda.To su laži i manipulacije sa čitaocima, kakve vidimo u dobro nauljenim propagandnim mašinama. Ko sve učestvuje u tom linču može samo da potvrdi da je reč o širokoj kampanji koja sigurno nije bez podrške i bez izvora.

Još jednom, sve najbolje!

Dimitar

Dragi Dimitre, i dalje mislim da nema potrebe za tako drastičnim koracima, ali kako god želite.

Sad sam bio s jednim prijateljem, Marjanom Čakarevićem, koji je pisao pohvalu Handkeu u poslednjem broju Vremena, raspravljali smo sat vremena, mislimo skroz suprotno, ali to nije razlog da se svadjamo.

Nisam napisao da ubija čitaoce, pogrešno me citirate, već da podržava one koji su mu ubijali čitaoce. A jeste podržavao Slobodana Miloševića koji je pobio mnogo ljudi, izmedju njih i neke potencijalne čitaoce. Neke nije, na primer Mirnesa, mada je malo falilo, kad je imao 6 godina pogodio ga je geler u Sarajevu, umalo da mu amputiraju nogu, srećom nisu, a taj geler i dalje ima u glavi. Taj tekst je pisan pre nego što je Handke dobio nagradu, Mirnes već emsecima želi da se bavi piscima koji su bili na strani Miloševića. A Handke se sam stavio na istu stranu sa Limonovim, niko ga nije terao.

Ne znam kako vama ne smeta to što će Vučić svečano dočekati Handkea, odlikovati ga, to što Handkea u Srbiji slave svi oni koji su podržavali masovna ubijanja u Bosni i na Kosovu, i to što cela ta bulumenta koja je podržavala zločine sada doživljava Nobelovu nagradu kao dokaz da su bili u pravu. Ovde je sveopšte slavlje na nacionalističkim portalima i medijima, najzad su dočekali potvrdu iz sveta da su bili u pravu. A Handke im svojim izjavama ide niz dlaku.

Niko ne spori da je Handke veliki pisac.

Samo je pitanje da li je dobro pisanje važnije od ljudskih života.

I Paund zaslužuje Nobela, a i Selin, verovatno i više od Handkea, pa nikom nije palo na pamet da ih nagradi.

Dragi Tomo,

hvala na posvećenom vremenu i trudu! Molim Vas, da stvari budu jasne: mi se ne sporimo oko Handkea, kao Vi sa Vašim prijateljem, niti ga diskutujemo, osporavamo ili hvalimo, a još manje Vučića ili ispisujemo stranice na temu svetske literature. Ja sam prisiljen da se distanciram od tekstva objavljenih u XXZ povedom Handkea zbog toga što su to po stilu klasični "ratno-huškaški" tekstovi. Zato što u njima nema takoreći nikakve sadržine, osim etiketiranja, podmetanja i manipulacije. U tome je problem a ne u širokim temama koje pominjete.

Želim Vam ugodan vikend.

Dimitar Anakiev

PS. Nisam Vas pogrešno citirao, pročitajte Vaše pismo

PROBLEM PETERA HANDKEA (Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Dimitar Anakiev

PROBLEM PETERA HANDKEA

(Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Handkea sam sreo dva puta, prvi put u leto početkom devedesetih, još u Jugoslaviji, na autobuskoj stanici u Tolminu dok je čekao autobus za susedni Kobarid. Bilo je to vreme njegovih pesničkih putovanja po Sloveniji, svojoj romantičnoj “devetoj deželi”, zemlji predaka jer njegova majka je Slovenka. Pored izuzetne literature moju pažnju je tada privukao jasnim a u to vreme ne tako čestim, jugoslovenskim stavom, jer to je bilo vreme urušavanja Jugoslavije, dok se je on izjašnjavao kao Jugosloven sa vrlo jasnom argumentacijom: “Jugoslavija je jedina zemlja na svetu nastala odozdo, voljom naroda, zemlja koju nisu stvorili kraljevi i kneževi, već obični ljudi, i zato je treba poštovati” pisao je u jednom od mnogih svojih u to vreme politički spornih tekstova. Jugoslovenstvo je bilo i ostalo največi greh Petera Handkea, neskladno sa politikom jugoslovenskih komunista koja je već od početka osamdesetih počela da zavija ka nacionalizmu i da priprema, sa kulturom kao prethodnicom, svoj krvavi pohod etničkog rasparčavanja.

Drugi put sam Handkea sreo u zimu 1996, u ljubljanskoj operi, gde je predstavljao svoju novu knjigu putopisa, ovaj put po Srbiji, i doživeo linč od strane slovenačkih intelektualaca koji su sledili liniju svoje (tada već raspuštene) partije komunista. To što sam doživeo tada u zgradi opere, bila je neviđena nacionalistička histerija koja se može uporediti sa najgorim vrstama navijačkih strasti na fudbalskim utakmica. Iz partera i sa balkona i loža opere ljudi su divljali, peli se na brokate baroknih loža i izvikivali psovke, urlali i zavijali i bacali predmete na odar na kojem je govorio Handke, malo na nemačkom, malo na slovenačkom. U jednom momentu, valjda da uplaši rulju, ili da je još više razjari, rekao je dubokim glasom na slovenačkom “moja duša je nemačka”. Hteo je verovatno i da isprovocira razmišljanje jer Slovenci su se zahvaljujući Jugoslaviji otrgli od ponemčivanja i uspostavili naciju koja je sada rušila, tako je to video Handke, ono što ju je stvorilo.

Novu “anti-Handkeovsku” histeriju u Sloveniji doživeli smo ovih dana povodom dodele Nobelove nagrade ovom piscu. Usijanje je bilo toliko da je novinar i urednik Portala plus, Dejan Steinbuch, ironično zapisao naslov “Hoće li Slovenci preživeti Nobelovu nahradu Handkeu?”. Nova-stara vlast nezavisne Slovenije obrušila se na Handkea i opalila iz svih (medijskih) oružja liberalne ideologije kapitalizma. Strah od aveti buđenja jugoslovenstva, koje očito simbolizira Handke, strah je zapravo od gubitka privilegija novih elita. Handke se deklarira kao Jugosloven, na isti način kako je to nekad radio Allen Ginsbeg. To simbolično jugoslovenstvo, pesničko jugoslovenstvo, naročito je opasno za današnju kolaboraciju sa svetskim poretkom, jer ima metafizički karakter, a to znači nemoguće ga je pobediti. Eto problema! A sad još i Nobel! Džabe su nacionalisti radili svoj krvavi posao kolaboracije kad jugoslovenstvo, čak i ako neuračunamo naciju od dva miliona Jugoslovena kojima se ne priznaju nikakva ljudska prava (gde su branioci ljudkih prava i liberalni intektualci po tom pitanju?) traje i ako je nosioc ovakvog stava nobelovac. Zato smo u Sloveniji bili svedoci ne samo staljinističkog etiketiranja Handkea, kao “apologeta Miloševića” već su se dvorski intelektualci novih elita – novinari ali i filozofi – obrušili i na instituciju Nobelove nagrade, pokušavajući da je po svaku cenu devalvirvaju, a pominjao se tu kao elemenat manipulacije javnosti i Julian Asange. U tom smislu ima pravo autor nekog teksta kada pominje “moralni idiotizam”. Šta označava ovaj hrabri pojam? Moralni idioti su oni intelektualci koji rade po diktaktu vlasti, u ovom slučaju za potrebe novih elita, za potrebe novodobne kolaboracije. Handke nikako ne može biti “moralni idiot” prosto zato jer nije aparatčik, ne nacionalističkog, ne liberalističkog kova. I moralni idioti nisu samo novinari Večernjih novosti, koje često spominju liberalni kolege, već i oni koji papagajski prenose fatwu o Handkeu kao “apologetu Miloševića” (ovu etiketu je prilepilo Delo) i još gore, zaista vrlo prljava manipulacija, o Handkeu koji “negira genocid u Srebrenici”.

Neko je takođe veoma lepo postavio pitanje pisanja i razmišljanja. A da ovaj poziv ka razmišljanju i pisanju ne bi bilo sama fraza u stilu “dršte lopova” hajde zaista da razmišljamo. Prvo, da li je Handke zaista apologet Miloševića? Ako želimo uistinu da razmišljamo i budemo analitični onda moramo da sudimo piscu po tome šta piše a ne sa kim se slika. Ako se dakle postavlja pitanje o “apologetstvu Miloševiću” mora se analizirati malo dublje od čulnih percepcija i propagandnih floskula. Handke se zalagao za očuvanje Jugoslavije, Miloševiš je nasuprot njemu – jašući na metli Memoranduma SANU – bio glavna poluga rasturanja Jugoslavije. Koja zdrava pamet može onda da govori o apologetstvu Handkea Miloševiću? Ova teza je moguća jedino ako se usvoji kao istinita Miloševićeva propagandna retorika da “da on čuva Jugoslaviju”. I baš to rade, zastupaju Miloševićevsku politiku rasturanja Jugoslavije kao politiku na istoj liniji sa drugim nacionalizama – od Slovenije pa dalje – oni koji govore da je Handke “apologet Miloševića”.

Još prljavija je, i u osnovi temeljna anti-jugoslovenska propaganda – tvrdnja o Handkeu koji “negira genocid u Srbrenici”. Kao dokaz daju se Handkeove fotografije pred ćiriličnom tablom “Srebrenica” i slika Handkea u kupaćim gaćama kako pliva u Drini, u kojoj su “do juče plivali leševi” (sic!). Nije stvar u negiranju genocida u Srebrenici, stvar je u tome da liberalni intelektualci svih vetrova skrivaju pred očima javnosti da je ovaj gnusni zločin zajednički zločinački projekat i sva krivica se prebacuje na stranu srpskog nacionalizma a uloga drugih nacionalizama i međunarodne zajednice se prikriva. Prikriva se dakle režirani karakter bratoubilačkog rata u BiH. Na taj način se rat nastavlja drugačijim sredstvima a Handke se postavlja u centar kulturnog boja, koji zamenjuje političku borbu porobljenih naroda koji moraju klečati, nema druge. Vojnici Ratka Mladića su najodgovorniji jer su bili egzekutori zločina, ali taj zločin ne bio moguć ako Alija Izbetbegović ne bi zapovedio Armiji BiH da napusti dobro utvrđenu Srebrenicu, koje Mladićeve snage nisu mogle da osvoje ni na koji način, iako su pokušavale najmanje dve godine ( od 1993. naovamo), i ako vojska međunarodnih snaga, zadužena dogovorom o povlačenju da čuva Srebrenicu nakon odlaska Armije BiH, ne bi ovu prepustrila Mladećevim egzekutorima zajedničkog dogovora. O svemu ovom postoje dostupni dokumenti. Jedan od najrečitijih i najdireknijih je knjiga osnivača Armije BiH i njenog prvog komandanta, gen. Sefera Halilovića “Zavjera ili Izdaja”. Njega su, nakon neuspelog pokušaja ubistva, greškom ubivši ženu i šuraka, morali da smene da bi se Srebrenica desila. Ova knjiga u izdanju Matice doživela je šest visoko tiražnih izdanja (prvo još za života Alije izetbegovića), pa je stoga čudno da je liberalni intelektualci, koji pljuju po Handkeu, nisu primetili.

Vučićeva štampa dakle ima pravo kada Handkea proglašava “prijateljem Srbije” a liberalni intelektualci manipulišu javnost kada Handkeovo prijateljstvo prema Srbiji razglašavaju za prijateljstvo srpskom nacionalizmu. Isto je i u Sloveniji – Handke je ne samo prijatelj Slovenije nego je zaljubljen u nju, ali od njega se zahteva da bude prijatelj slovenačkog nacionalizma a on to ne želi. Jednak problem imaju svi drugi Jugosloveni u Sloveniji. Zato je vlast morala da primeni ostrakizam, političko sredstvo starogrčke demokratije, koje su staljinisti veoma uzljubili, i izbriše 25.000 ljudi iz zvaničnih knjiga. Izbrisani su oni koji jednako kao Handke vole Sloveniju ali ne vole slovenački nacionalizam. Njima je, Jugoslovenima, ponuđeno da se priključe bilo kojem “prijateljskom” nacionalizmu, samo jugoslovenstvu, glavnoj prepreci kolonijalizma na Balkanu, ne.

Petar Handke tako postoje lakmus papir moralnog idiotizma, odnosno novodobne kolaboracije sa novim zavojevačima Balkana. Gnusni zločin u Srebrenici je svakako dobro planirani klin u zajedništvo Jugoslavena. Svi oni koji prikrivaju njegov pravi karakter i za njega optužuju samo jednu stranu nisu ništa drugo nego saučesnici, novodobni Kvislinzi. Svedoci smo liberalnog kvislinštva, novog fenomena saradnje sa okupatorom na tlu bivše Jugoslavije.

STOJAN IN ACA V ČUDEŽNI DEŽELI, ob peti obletnici smrti

YouTube link do filma:
https://www.youtube.com/watch?v=mQpIrDAurhI&feature=youtu.be

KAKO SE OBRAČUNATI SA NASLEĐEM STALJINIZMA? - primer Mađarske

 KAKO SE OBRAČUNATI SA NASLEĐEM STALJINIZMA?*

(Gáspár Miklós Tamás – intervju)

Razgovor vodio Branko Soban
Gáspár Miklós Tamás rođen je u rumunskom Klužu (Cluj), Koloszvaru na mađarskom, u Transilvaniji, odakle se iz političkih razloga iselio 1981. U Mađarskoj je postao jedan od vodećih disidenata. Za vreme komunizma i kasnije, do sredine devedesetih, sarađivao je s Viktorom Orbánom. Razišli su se pošto je sadašnji vođa Fidesza dramatično skrenuo udesno. Pet godina, od 1989. do 1994, bio je predstavnik Saveza slobodnih demokrata, u čijem je osnivanju i sam učestvovao, u mađarskom parlamentu. Jedan je od najpoznatijih mađarskih intelektualaca.
Razgovarali smo u Prištini, gde je držao predavanje na poznatoj letnjoj školi, na kojoj je ove godine učestvovalo preko 100 mladih iz 37 zemalja.
Da li je Mađarska još demokratska?
Apsolutno ne. Demokratije nema ni u tragovima.
Da li je to iliberalna država?
Nije iliberalna u klasičnom smislu. To je autokratija s izvesnom tolerancijom. Trpi vas dok ne steknete snagu da preuzmete vlast. Kritički glasovi mogu da postoje. Kao najpoznatiji kritičar režima, na primer, nisam u zatvoru. Jedan sam od poslednjih intelektualaca koji govori o politici u Mađarskoj. Svi drugi ćute. Ne zato što su zastrašeni, nego zato što više nema nade. Ljudi koji hoće promene zato radije ćute.
Dakle, to je iliberalna demokratija…
Orbán ne koristi taj izraz. To je izum zapadne štampe. Fareed Zakaria je pre dvadesetak godina, na primer, pisao o iliberalnoj demokratiji. Orbán govori isključivo o iliberalnoj državi. Demokratije nema u njegovom rečniku. Govori o moćnoj nacionalnoj/etničkoj državi, koja ne priznaje ljudska prava i ustav. Orbán se ne krije iza maske demokrate, nikada. To je tipično autokratski sistem, zasnovan na turskom modelu, s tom razlikom što ovde ljude ne šalju u zatvor. Protivnici se ne progone, nego se kupuju. Ko se ne da kupiti, postaje meta medijskih napada. Svi mediji su, naime, pod kontrolom vlade. Besplatno su se ponudili Orbánovoj medijskoj kompaniji Kesma. Ona obuhvata 467 medijskih kuća i 19 državnih televizijskih kanala. Čak su i privatne televizije pod kontrolom vlasti. Novu, mladu liberalnu stranku Momentum napadali su svi redom, da bi je uplašili. Zato što je tobože promigrantska, a to nije tačno. Gorka ironija je to što se opozicija danas slaže sa svime što tvrdi Orbán. Čak i kad se radi o borbi protiv migranata.
Kojih u Mađarskoj uopšte i nema?
Naravno da ne, pošto je na granici ograda. Na toj ogradi se zasniva ceo sistem. Od 10 vesti iz inostranstva, 8 ili 9 su po pravilu povezane s kriminalnim aktivnostima migranata po Evropi.  Takva je trenutno medijska spoljna politika. To nije šala!
Da li se Mađarska vraća u vreme jednopartijskog sistema?
Ne. Vladajući Fidesz praktično više ne postoji, nema članstva, niti kongresa ili sastanaka. Ništa.
Orbánu stoga stranka nije ni potrebna?
Naravno da ne, njemu treba samo aparat. Lokalna uprava se temelji na gradonačelnicima, koji su uglavnom svi Orbánovi. Deluju kao nekakvi partijski sekretari. Tako je lakše. Nekadašnju političku mobilizaciju sad je nasledila demobilizacija. U državi nema nikakve političke borbe ili rasprave. Orbán već petnaest godina nije dao nijedan intervju nekom nevladinom mediju. Nikada se nigde ne pojavljuje zajedno s opozicijom, debata s njom je zabranjena. Mađarska se uvila u potpunu političku tišinu. Ali zato su veoma glasne vladine lažne vesti i (rasistička) propaganda. One daju za pravo ubicama iz Kristčrča i El Pasa. Takva je sada zvanična ideologija vlade, koja sledi tezu Renauda Camusa o takozvanom velikom premeštanju…
… po kojem bi nebeli došljaci sasvim potisnuli belce u Evropi?
Da. Renaud Camus i Jean Raspail, obojica oštro nastrojeni protiv migranata, postali su glavni ideolozi Orbánovog režima. Camusa su u nekom intervjuu predstavili kao velikog mudraca današnjice. U Francuskoj je marginalni fašista, a u Mađarskoj ga predstavljaju kao nešto najbolje što Evropa ima. Njegova ideja o velikom premeštanju (great replacement) već dugo je mejnstrim u Sjedinjenim Državama. Sledbenik te ideje je i Donald Trump.
Nedavno je neki američki časopis napisao da Donald Trump zapravo ne pravi Ameriku velikom, kao što to neprestano ponavlja, nego je u stvari hungarizuje…
Možda je to tačno, iako su razlike i te kako očigledne. U Mađarskoj više nema autonomije univerziteta. Sve kulturne ustanove i muzeji su pod neposrednom kontrolom vlade. Orbán kontroliše čak 39 naučnih ustanova, koje su postale državne institucije. Upravo zbog takve politike ljudi masovno odlaze. Vrata su otvorena i ko ne može više da podnese to što se događa, jednostavno ode. U najvećem broju odlaze mladi intelektualci i mladi, obučeni radnici, koji su najmobilniji i buntovni. Odlaze pre svega u zapadnu Evropu a takođe i u Sjedinjene Države. Srednja klasa svoju decu još od malena priprema za odlazak. Daje ih u dvojezične škole, posebno u one u kojima se uči nemački. Ne zato što vole Nemačku ili njenu kulturu, nego zato što vole poslove u Nemačkoj.
Orbán je nedavno raspustio i poznati Institut 56?
Sve nekadašnje institucije su jednostavno uništene. Pridružili su Institut 56 krajnje desničarskoj organizaciji Veritas. To je fašistički propagandni think tank. Institut, koji se bavio ustankom i sovjetskom okupacijom 1956. bio je proganjan decenijama. Sada ga više nema. Ukinuta je čak i kancelarija za zaštitu spomenika. Arhive su bacili u đubre. Mađarska je jedina država na svetu gde više nema uređene zaštite spomenika. Iz zgrade u Budimu su izbacili nacionalnu biblioteku i narodnu galeriju. Zvanično, zato što je vladi potrebna zgrada. Ukinut je čak i Institut za sociologiju. Mađarskoj sociologija nije potrebna. Studije roda su zabranjene zakonom. Učenje o tim temama je sada ilegalno.
Kao što je nezakonito biti beskućnik?
Da, to je zločin. Ko spava na ulici, može da dobije tri godine zatvora. Čak i policajci beskućnike uglavnom ne proganjaju. Ako nekoga vide na ulici, prave se da ga ne vide. To je čak i za njih previše. Ali takva politika je, naravno, među Mađarima veoma omiljena. Problem nisu samo rasizam i ksenofobija nego čak i neprijateljstvo prema siromašnima. I naravno, siromašni su uglavnom cigani. Takva politika namerno prouzrokuje socijalne napetosti. Vlast je na strani uglednih, bogatih ljudi, koji se zajedno s njom bore protiv mračnih sila siromašnih. I protiv migranata.
Mađari zato hoće takvog vođu?
Ne. Orbán nije omiljen, uopšte ne.
Da li ga se plaše?
Čak ni to. Radi se pre svega o poštovanju, a bez osećanja. Za njih, on je pre svega sposoban i efikasan vođa. Ali, šta on radi? Uništava državu. Zdravstvo je u ruševinama. Lekari beže u inostranstvo. Bolesnici već od šest ujutro u redovima čekaju na hemoterapiju. Obrazovanje je u rasulu, javni transport takođe. Vlada ne vrši svoju ulogu nego samo utvrđuje svoju vlast. To je sve. Sudbina običnih žitelja je ne zanima. Srednji sloj ionako ima na raspolaganju privatne škole i bolnice. Zapravo, samo još srednji sloj ide da glasa na izborima.
Uprkos tome, Orbán pobeđuje?
Da, mada na birališta izlazi još samo manjina. Većina ostaje kod kuće, jer promena nema. Orbán je otvoreno najavio da će biti premijer barem do 2030. Trenutno nema takmaca, zato je postao nekako prihvatljiv. Iako svi znaju da je najkorumpiraniji političar na svetu. I verovatno najveći bogataš u Istočnoj Evropi. Milijarder.
Kako je to moguće?
Državnom prinudom zauzima razne kompanije. Državna preduzeća su privatizovana i dodeljena njegovim ljudima, prepisana su na članove njegove porodice i prijatelje.
Kao što to radi Vladimir Putin?
U poređenju s Orbánom, Putin je početnik. Ovde je stoput gore. Mađarska je u vlasništvu zapadnih i arapskih kompanija iz Zaliva, Jordana, Egipta, Turske. Orbánov savetnik je, na primer, Adnan Polat, koji je savetnik i predsednika Erdogana. István Tiborcz, Orbánov zet, ima poslove s njim. Polat sedi u premijerskoj loži kad ovaj dolazi u parlament. I ono što nije u vlasništvu stranih kompanija i zapadnog kapitala, u vlasništvu je Orbána i njegovih ljudi. Nema nezavisnih mađarskih kapitalista niti mađarskih oligarha. Postoji samo jedan. Viktor Orbán.
Koliko je njegovo bogatstvo?
Ogromno. Ima na hiljade i hiljade hektara zemlje, gradove, hotele, palate. Orbánova porodica kontroliše građevinske firme i 467 časopisa, kao i nekoliko desetina radio i televizijskih stanica. Svi lokalni časopisi izlaze s istom naslovnicom. Možete li da zamislite? Oko 85 posto sadržaja tih časopisa je potpuno isto. Razlikuju se samo neke lokalne vesti. Glavne teme su pripremljene u centrali i zatim distribuirane po celoj državi. Državna agencija za štampu MTI sve vesti šalje besplatno, zato su na svim radio stanicama iste. Na mnogima je čak i glas spikera isti… Jedina stvar koju država uspešno radi, jeste izgradnja fudbalskih stadiona. Već ih je izgrađeno preko 200, što je ogroman broj za tako malu državu.
Da li je premijer zaista tako veliki ljubitelj fudbala?
Naravno da jeste, ali to nije odlučujuće. Fudbalski navijači su postali nekakva neformalna mreža krajnje desnice, ultrasi i slični huligani. Podržavaju sve što je krajnje desno. Pre nekog vremena je u Mađarskoj delovala zvanično registrovana nacistička stranka Arrow Cross. Njen vođa Ferenc Szálasi je pre nekoliko dana u intervjuu rekao da su izgubili snagu, zato što „sve što govorimo mi, govori i Orbán“. Zato partije više nema. Svi njeni članovi su se pridružili Fideszu.
Šta je sa Jobbikom? Još postoji?
Želi da se pozicionira kao konzervativna stranka centra i zato gubi podršku. Jobbik se uspinjao dok su u njemu bili ekstremisti. Sad je Orbán taj koji je ekstreman i zato Jobbik više nema podršku.
Čak je i biskup Lászlo Kiss–Rigó vlasnik fudbalskog kluba u Segedinu?
To je najekstremniji desničar među svim duhovnicima. Drži antisemitske govore i svojom iredentističkom politikom plaši komšije.
Crkva podržava Orbána?
Da, iako u stvari nema nikakvu političku moć. Vernika nema mnogo. Crkve su uglavnom prazne.
Paradoks je da biskupi neprestano govore o hrišćanskim vrednostima, a istovremeno mrze migrante?
Hrišćanske vrednosti znače da treba mrzeti Jevreje i muslimane. To su danas evropske hrišćanske vrednosti.
Biskupi kažu da papa nije u pravu kad brani migrante?
Papa Franja je u Mađarskoj omražen, kao i Angela Merkel. Za njega govore da je mason, Sorosov agent i komunistički liberal. Novinar Zsolt Bayer, jedan od osnivača Fidesza, premijerov lični prijatelj i nekakav zvanični državni propagandista, nedavno je izjavio da je papa dementni idiot, odvratan starac i obično govno. Takav je zvanični državni žurnalizam. Koji pored mržnje prema papi i migrantima zahteva još i nemilosrdnu borbu protiv Roma i gej osoba. To je opasno huškanje.
Da li to uključuje i borbu protiv Georgea Sorosa? Da li je s njim gotovo u Mađarskoj?
Sorosova fondacija nema više nikakav uticaj, od kada je napustila Mađarsku još pre šest godina. Soros više nije hteo da ugrožava ljude koji su dobijali njegov novac. Novac je još uvek dostupan, ali ga više niko ne uzima, jer se boji osvete vlade. Parlament je doneo zakon, naslovljen „Zaustavite Sorosa“. Taj zakon sad zabranjuje finansiranje nevladinih organizacija iz inostranstva. Skraćenica NVO je postala sinonim za zlo. U medijima pišu da je boj za ljudska prava boj protiv države. Ponašanje tog napola paraniočnog, ksenofobičnog, antiliberalnog i antiintelektualnog režima veoma podseća na događaje u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka.
Vlada je čak uklonila i spomenik Imreu Nagyu koji je stajao pred parlamentom?
Pre toga su takođe uklonili spomenik Mihályju Károlyu. U pitanju su dva velika Mađara, vođe demokratskih revolucija – one iz 1918. i, naravno, otpora Sovjetima 1956.
Prošlo je tačno trideset godina od pokopa posmrtnih ostataka Imrea Nagya. Na tadašnjoj ceremoniji je kao student govorio i Viktor Orbán.
Taj je govor bio potpuno nebitan, a sad je maltene postao mitološki. Predstavljaju ga kao veledogađaj i dokaz veličine Viktora Orbána.
Možda bi želeo da postane drugi Imre Nagy?
Ne, zato što Nađ nikada nije bio posebno omiljen među Mađarima. Nikada nije bio ni među prvih deset, pa ni danas. Na prvom mestu po omiljenosti je još uvek prvi sekretar mađarske partije János Kádár.
Kako to?
Kako to da je Nicolae Ceausescu još uvek veoma omiljen među Rumunima? Posle sloma komunizma, svuda na Istoku je zavladao tvrdi kapitalistički režim koji siromašne optužuje za materijalizam, jer žele više nego što mogu da si priušte. Zato je 1989. godina, kad je sve počelo da se ruši, za mnoge godina katastrofe. I to naravno nema nikakve veze sa simpatijama prema socijalizmu, kako bi neki to rado predstavili. Kapitalizam naime, svojom jurnjavom za profitom i sve većom nejednakosti, uporno uništava moralno tkivo društva, povećava socijalne razlike i ukida solidarnost.
Budimpešta se grozničavo priprema za stogodišnjicu trianonskog mirovnog sporazuma iz 1920. Tom prilikom će pred parlamentom biti otkriven poseban spomenik, posvećen tragediji iz Trianona. Šta Mađarska hoće da poruči tim spomenikom?
Spomenik će u stvari biti pod zemljom, u tami, u nekakvom tunelu. Na njemu će biti spisak svih teritorija koje su nekada pripadale Mađarskoj, pa i slovenačko Prekmurje. A glavna namena spomenika svakako je propaganda protiv Rumunije. Sve drugo je nevažno, samo kao nekakav dodatak. Prema Slovacima nema nekog posebnog odnosa. Kulturno su tako blizu Mađarskoj da tu nema nikakvih strasti. Međutim, neprijateljstvo prema Rumuniji je beskrajno. Tragikomičan primer: mađarska fudbalska reprezentacija je nedavno igrala protiv Portugalije. I navijači su tamo, u Lisabonu, urlali: „Mrzimo vas, govna rumunska!“ Jer nemaju druge slogane. Orbán ide svake godine, sa celom vladom, u rumunsku Transilvaniju, gde žive Mađari, i tamo im govori o istorijskim nepravdama. To je uvek njegov najvažniji govor tokom godine.
Da li je taj spomenik deo buđenja ideje o velikoj Mađarskoj?
Ta ideja ne postoji. O iredentizmu je moguće govoriti, iako tu nije reč o reviziji mirovnog sporazuma i granica. Sve zajedno je samo propaganda. Tu se pre svega radi o pomoći mađarskim manjinama u oblastima koje je nekadašnja kraljevina izgubila s Trianonom.  Budimpešta je, na primer, izgradila fudbalski stadion u Dunajskoj Stredi u južnoj Slovačkoj, pomaže Mađarima u Lendavi, rođacima u rumunskoj Transilvaniji. Želi da bude prisutna u oblastima koje su nekada bile Mađarska. Radi se o nekakvoj simboličnoj reokupaciji nekadašnjih teritorija, što inače državu košta strahovito mnogo, milijarde forinti. I vlada je u tome uspešna. Većina Mađara u Rumuniji obožava Orbána. Iz daleka, ako nemaš posla s njim svaki dan, lako ga je voleti. Problem Mađara u Rumuniji je da ne poznaju pravu realnost u Mađarskoj.
Za njih je on nekakav heroj?
To nisu tridesete godine prošlog veka. Ovo nije vreme heroja, ovo je vreme klovnova. Boris Johnson je klovn, Donald Trump je klovn, čak i Emmanuel Macron je u nekoj meri klovn. To nije sasvim moguće tvrditi i za Orbána, koji se inače rado šali, ali je ipak nekakav tvrdokorni tip starog kova. Obnovio je nekadašnju moć Mađarske, i to neprestano ponavlja. Država je nezavisna, ne sluša nikoga, opet govori svojim glasom. I uporno potpiruje antievropsko raspoloženje.
Tako se vraća ka starim tradicijama?
Mađarska je oduvek bila antizapadna, zato je danas Turska u Mađarskoj tako popularna. U 19. veku, kad se Evropa na Balkanu suočavala s Turcima, sva javnost je bila na strani Otomana. Budimpeštanska buržoazija je tada, na primer, Mehmed paši poklonila srebrni mač. Na berlinskom kongresu je Gyula Andrássy pokušao da spase Tursku, jer je bila protivnik Zapada. Poznajem ljude koji zbog Trianona nikada ne bi išli u Francusku. Misle, naime, da nas Francuska mrzi. Za mnoge Mađare Francuska je prokleta država. Kad je goreo Notr Dam, neki su aplaudirali od oduševljenja. Kakav apsurd! Slične antipatije sada gaje i protiv Nemačke, jer je previše liberalna kada je reč o migrantima. Smeta im njihova Willkomenskultur.
Ali to je i dalje paradoks: Orbán neprestano kritikuje Evropsku uniju, a istovremeno bez razmišljanja uzima od nje novac?
Šta je tu neobično? Svi uzimaju novac od neprijatelja. Niko ne odbija novac velikih korporacija. Orbán ima sreću da u Evropi niko ne govori mađarski. To je njegova velika prednost. Kada bi u inostranstvu čitali njegove časopise samo nedelju dana, sve bi im bilo jasno. U Briselu uopšte nemaju pojma šta se u Mađarskoj govori i piše. Evropa je dekadentna, lišena svake kulture. Orbán je u Kirgiziji govorio da su tamo naši pravi preci. Da smo istorijski povezani sa srednjom Azijom, s Mongolima, Hunima, Tatarima. Mađarska je sada, na primer, punopravna članica svetskog udruženja turskih naroda. Ta identifikacija s Istokom ide veoma duboko, deo je zvanične propagande. Mi smo potomci Atile, govori Orbán. Zato se svaki treći Mađar zove Attila. To je ubedljivo najomiljenije ime.
Timothy Garton Ash je nedavno napisao da Orbán s Evropom pleše nekakav paunov ples.
To je rekao Orbán, a ne Ash. Ash ga citira. Timothy mi je prijatelj, iako i on ima problem što ne govori mađarski. Kad bi znali šta se ovde zapravo događa i šta se sve piše, Evropa bi vrištala od ogorčenja. Na primer, dvanaest nemačkih dopisnika izveštava iz Rumunije. Jedan od njih pokriva i Mađarsku jer govori mađarski. Samo dva časopisa na svetu imaju dopisnike koji govore mađarski i oba su iz Austrije. Ta dva znaju šta znači taj paunov ples. Laži i šepurenje. Kod kuće govori jedno a u Evropi nešto sasvim drugo. Kod kuće može da kaže šta hoće, jer ga napolju niko ne razume. Zbog te jezičke barijere Mađarska je danas jedna od najtajnovitijih zemalja. Jezik je izoluje i štiti.
Hoće li Mađarska ostati u EU?
Orbána to uopšte ne zanima. On pre svega hoće da mu daju pare i da ga puste na miru. Borba protiv EU mu je potreban samo zato da kod kuće pokaže da može da se odupre velikima. Sto puta je inteligentniji i lukaviji od zapadnih političara. Manfred Weber ili Ursula von der Leyen ne mogu da se nose s njim. Puno je pametniji od njih.
Da li će Fides ostati u Evropskoj narodnoj stranci?
Nema Fidesa, ne postoji. Fides je Orbán. Sva vlast je u rukama samo jednog čoveka.
Hoće li ostati u toj stranci?
To uopšte nije važno. Naravno da će ostati, jer mu je ugodnije. Ali u svakom slučaju će pobediti. Ako bude ostao, govoriće da se nisu usudili da ga isključe, a ako ga ipak izbace, prstom će ukazivati na to da je njihova igra bila nepoštena. Neće da zavisi od velikih, neguje odnose sa svima. Spretno balansira između Vladimira Putina i Zapada. Primio ga je Donald Trump. U Budimpeštu sada dolazi Angela Merkel.
Da li je istina da mu je, na nedavnoj proslavi u američkoj ambasadi, pevao legendarni Paul Anka?
Tekst poznate pesme My Way Franka Sinatre je promenio tako da se u njoj pojavilo Orbánovo ime.
Ko su zapravo njegovi saveznici u Evropi?
U ovom trenutku samo srpski predsednik Aleksandar Vučić. Ministar spoljnih poslova Peter Szijjarto je, na primer, učestvovao u Vučićevoj izbornoj kampanji i grdno naružio njegove protivnike. To je bio neposredni mađarski upliv u izbornu kampanju. U Sloveniji je Orbánov veliki saveznik Janez Janša, koji sada nije na vlasti. Veoma su zanimljivi odnosi sa Makedonijom. Pobegli Nikola Grueski, nekadašnji premijer, koji je dobio političko utočište u Budimpešti, savetnik je ministra za spoljnje poslove i stalni gost na svim prijemima. Hrvatska je neprijatelj, a Srbija je glavni saveznik. S takvim vezama, Budimpešta želi da dokaže da je regionalna sila. Mađarska je politički izolovana i nema pravih prijatelja. To je loše za malu državu.
Podpredsednik italijanske vlade Matteo Salvini je Orbánov saveznik?
Njihove ideologije se razilaze. Salvini, naime, hoće da migrante rasporede po celoj Evropi, teoretski i u Mađarsku, čemu se Orbán odlučno protivi. On je za Evropu bez migranata.
Šta je s odnosima s Jaroslawom Kaszcynskim? Još jedna srodna duša?
Dobro se razumeju, može da ga pozove bilo kad. Iako s njim nema o čemu da priča pošto Poljak ne zna engleski…

Delo, 17.08.2019.

Preveo sa slovenačkog Đorđe Balmazović
Peščanik.net, 27.08.2019.

*Naslov intervjua jeredakcijski.

Gáspár Miklós Tamás (1948)
 je mađarski savrameni filozof liberalno-marksističke orijentacije.

EVROPSKI RASIZAM JE ZAVLADAO BOSNOM (Humanitarni spektakl strave i užasa)

Dimitar Anakiev
EVROPSKI RASIZAM JE ZAVLADAO BOSNOM (Humanitarni spektakl strave i užasa)

 Poslednja izjava ministra policije USK da će 4.000 izbeglica kao stoku popeti na kamione i odvesti za Sarajevo (u tu svrhu je održao sastanak sa kamiondžijama) ako mu u roku od 10 dana nepostojeća vlada u Sarajevu ne prepiše tačno šta to znači humanost, šta su to ljudska prava i kakav red treba da vlada u IOM-ovim logorima za izbeglice (jel sve to ne zna ni on, ministar, a kamoli IOM, koji upravlja logorima tek 50 godina) potvrđuje nam da je evropski rasizam definitivno zavladao protektoratom Bosne i Herzegovine. To je u skladu sa nepružanjem pomoći teško obolelim i teško ranjenim beguncima ostavljenim da jednostavno umru (setimo se smrti maloletnog Pakistanca koji je 13. decembra prošle godine umro od posledica bakterijske pneumonije – koja se leči jednom dozom penicilina - ostavljen da se uguši u vlastitoj krvi /hemoragični edem/ a takođe i jednočasovne agonije Hamida iz Alžira, oca petogodišnjeg deteta, koji je ostavljen da iskrvavi zato što bezbednjaci Petra van der Auwerata nisu želeli da pozovu pomoć .) Peter van der Auwerat tvrdi da su ih tome naučili na treningu Ujedinjenih nacija dok on sam radije na Jahorini isprobava motorne sanke koje je donirao njegov IOM za spašavanje begunaca. I policija koja je posle jednog sata došla na lice mesta potvrdila je da vozilo hitne pomoći neće doći. Policija je tu da potvrdi, da je nepružanje pomoći, smrt dakle, državna stvar a ne slučajnost. Da ne bi bilo zabune. Policija, svedena kao na nekakvog šejtanovog kurira, došla je samo da preuzme telo i odveze ga u bolnicu-mrtvačnicu...

Peter van der Auwert, vlasnik brojnih administrativnih titula koje je izmislila Evropska unija za upravitelje svojih novopridobijenih kolonija (Western Balkans Coordinator, Bosnia and Herzegovina Representative and Global Lead Transitional Justice) u ovom slučaju pojavljuje se u ulozi vozača motornih sanki i šejtanove desna ruka. Prezauzet upravljanjem motornih sanki do sada nije imao vremena da daje izjave ni povodom smrti maloletnika umrlog od pneumonije a ni povodom Hamidovog iskrvavljenja u režiji  Ujedinjenih nacija. Međutim, našao je vremena za konferenciju za štampu na kojoj je cinično izjavio da mu zaista nedostaje državna kontrola!? Tako važna izjava vredna je konferencije za štampu. Ni on, a ni ministar policije USK, nakon što je završio razgovore sa kamiondžijama o prevozu stoke za Sarajevo, opet, nisu dali izjave – a veliki su ljubitelji državne kontrole - zašto se ne poštuje važeći Zakon o zdravstvenoj zaštiti FBiH koji integiše zdravstveno zbrinjavanje migranata i izbeglica u lokalni zdravstveni sistem? Po tom zakonu se je postupalo do juna 2018 pre nego što su šejtanovi pomoćnici preuzeli na sebe odgovornu dužnost da baš oni moraju brinuti o izbeglicama. Trebalo im je pola godine da se zagreju i počnu a sad veoma rade, najviše sa motornim sankama. Lekare doduše imaju ali ih retko upotrebljavaju. U IOM-ovoj režiji lekari su više nekakva mirođija, ornament u humanitarnom spektaklu strave i užasa koji košta 10 (deset) miliona eura. Mašala. Zanimljivo bi bilo čuti nekog od tih lekara šta oni kažu i da li ih IOM dosta plaća? A zanimljivo bi bilo čuti i ko je ukinuo onaj federalni zakon o zdravstvenom zbrinjavanju: šejtan lično ili neki od pomoćnika?

Očigledno, ponovimo to nebrojeno puta, evropski je rasizam potpuno ovladao Bosnom. Oni koji su do juče bili njegove žrtve (prisetimo se pokolja u Srebrnici koju je štitio, kakve li slučajnosti, zemljak našeg vozača motarnih sanki, Thomas Jakob Peter Karremans zvani Thom i njegov bataljon) sada su saradnici na istom rasisističkom zadatku. Rasizam očito ne poznaje etničke i religiozne granice. Uvek se nađu oni koji će sarađivati. Za novac naravno. Možda, međutim, treba sačekati da se naš vozač motornih sanki zasiti svoje igračke, ili da sneg na Jahorini okopni. Pukovnik Karremans (u to vreme potpukovnik, unapređen je kasnije, nakon misije) tvrdio je da poverene mu Srebreničane nije mogao zaštititi zato jer mu veze nisu radile. Našem administratoru kome nedostaje državna kontrola, međutim, veze rade odlično. Na njegovom twitteru može se pronaći twitt sa kojim se Peter van der Auwerart diči. Tamo je napisao kako ga je pohvalio Tomas Bocek (van der Yuppie), predstavnik Evropske komisije koji ga je posetio i ustanovio kako se situacija sa izbeglicama u Bosni dosta popravila. Mašala. Gospodin Van der Yuppie možda još nije čuo vest o prevozu stoke za Sarajevo a možda je jednostavno bio zadovoljan vremenskim uslovima za upotrebu poklonjenih motornih sanki? Za sada se još čeka kada će se na twitteru EU birokrata pojaviti Hamidova slika. Maloletni Pakistanac, koga je ubila nelečena pneumonija, otišao je iz Bosne, i sa ovog sveta, bez imena i prezimena, čak i bez inicijala. Pokosila ga je bakterija, ali su ga sa liste ljudi izbrisali evropski birokrati i njihovi pomoćnici.

Na slici: Peter van der Auwerart i pokojni Hamid

In Memoriam ŽIVKO JUROŠ (1942-2018)

In Memoriam ŽIVKO JUROŠ (1942-2018)

U ponedeljak 11.9., na dan sahrane, došla je do mene vest o smrti poslednjeg komandanta 345. planinske brigade, pukovnika Živka Juroša. Živko je bio ne samo moj prvi komandant, već i strastveni šahovski partner i smem reći i prijatelj. Bio je srdačan i otvoren čovek, pravi vojnik, od glave do pete. Zapamtio sam svoj prvi “kapetanski sastanak” (sastanak na kojem su kapetanima dodeljivani podoficiri) koji je on vodio i odgovarao na primedbe pojedinih komandira četa nezadovoljnih podoficirima koji su im bili dodeljeni. Živko bi graknuo “Kad bi ja svima vama dao najbolje podoficire, takve jedinice mogla bi da vodi i moja baba, ali vi ste starešine a to znači da možete i umete da radite sa kadrom kakvog imate; to znači biti vojnik, a ne priplakivanje!” Na mojoj prvoj brigadnoj vežbi na Počeku, usred zime i na temperaturi koja je noću dosezala -20, prišao je do mog pinzgauera i pitao me “Doktore, imaš li šah?” Ja sam zapanjeno ispod podkape progovorio smrznutim glasom “Ne” a Živko: “Kakav si ti doktor kad u sanitetskom kompletu nemaš šahovsku garnituru? Nemoj više da ti se događaju takvi propusti”. I nisu, zapamtio sam lekciju.

Živkov čvrst vojnički karakter i sklonost ka strateškom razmišljanju najbolje se je videla 1991. kada je odbio da učestvuje u rušenju Jugoslavije, zemlje kojoj je dao vojničku zakletvu. (Na ovom mestu treba se prisetiti da je Ustav SFRJ zabranjivio upotrebu armije u međuetničkim unutrašnjim sukobima, zašta je kasnije bila zloupotrebljena). Pukovnik Živko Juroš je bio jedan od retkih karijernih oficira JNA koji nije želeo da učestvuje u bratoubilačkom ratu. To ga je koštalo generalskog čina ali su time spašeni mnogobrojni mladi životi. Bio je Hrvat ali nije želeo da se priključi Tuđmanovoj vojsci niti da se prikloni nacionalizmu, novoj totalitarnoj ideologiji koja je zavlada Balkanom. Time što je odbio protivustavnu upotrebu 345. planinske brigade u građanskom ratu koga su iscenirali nacionalisti na čelu sa Miloševićem, sačuvao je njenu čast i dobro ime. Zato danas njeni bivši vojnici raznih nacionalnosti slave ime 345. planinske brigade. Neka mu je večna SLAVA I HVALA!

Dimitar Anakiev

PS. Na slici desno: mladi kapetan Živko Juroš, 1973, prilikom planinarske ekspedicije na Kilimandžaro!