PROBLEM PETERA HANDKEA (Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Dimitar Anakiev

PROBLEM PETERA HANDKEA

(Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Handkea sam sreo dva puta, prvi put u leto početkom devedesetih, još u Jugoslaviji, na autobuskoj stanici u Tolminu dok je čekao autobus za susedni Kobarid. Bilo je to vreme njegovih pesničkih putovanja po Sloveniji, svojoj romantičnoj “devetoj deželi”, zemlji predaka jer njegova majka je Slovenka. Pored izuzetne literature moju pažnju je tada privukao jasnim a u to vreme ne tako čestim, jugoslovenskim stavom, jer to je bilo vreme urušavanja Jugoslavije, dok se je on izjašnjavao kao Jugosloven sa vrlo jasnom argumentacijom: “Jugoslavija je jedina zemlja na svetu nastala odozdo, voljom naroda, zemlja koju nisu stvorili kraljevi i kneževi, već obični ljudi, i zato je treba poštovati” pisao je u jednom od mnogih svojih u to vreme politički spornih tekstova. Jugoslovenstvo je bilo i ostalo največi greh Petera Handkea, neskladno sa politikom jugoslovenskih komunista koja je već od početka osamdesetih počela da zavija ka nacionalizmu i da priprema, sa kulturom kao prethodnicom, svoj krvavi pohod etničkog rasparčavanja.

Drugi put sam Handkea sreo u zimu 1996, u ljubljanskoj operi, gde je predstavljao svoju novu knjigu putopisa, ovaj put po Srbiji, i doživeo linč od strane slovenačkih intelektualaca koji su sledili liniju svoje (tada već raspuštene) partije komunista. To što sam doživeo tada u zgradi opere, bila je neviđena nacionalistička histerija koja se može uporediti sa najgorim vrstama navijačkih strasti na fudbalskim utakmica. Iz partera i sa balkona i loža opere ljudi su divljali, peli se na brokate baroknih loža i izvikivali psovke, urlali i zavijali i bacali predmete na odar na kojem je govorio Handke, malo na nemačkom, malo na slovenačkom. U jednom momentu, valjda da uplaši rulju, ili da je još više razjari, rekao je dubokim glasom na slovenačkom “moja duša je nemačka”. Hteo je verovatno i da isprovocira razmišljanje jer Slovenci su se zahvaljujući Jugoslaviji otrgli od ponemčivanja i uspostavili naciju koja je sada rušila, tako je to video Handke, ono što ju je stvorilo.

Novu “anti-Handkeovsku” histeriju u Sloveniji doživeli smo ovih dana povodom dodele Nobelove nagrade ovom piscu. Usijanje je bilo toliko da je novinar i urednik Portala plus, Dejan Steinbuch, ironično zapisao naslov “Hoće li Slovenci preživeti Nobelovu nahradu Handkeu?”. Nova-stara vlast nezavisne Slovenije obrušila se na Handkea i opalila iz svih (medijskih) oružja liberalne ideologije kapitalizma. Strah od aveti buđenja jugoslovenstva, koje očito simbolizira Handke, strah je zapravo od gubitka privilegija novih elita. Handke se deklarira kao Jugosloven, na isti način kako je to nekad radio Allen Ginsbeg. To simbolično jugoslovenstvo, pesničko jugoslovenstvo, naročito je opasno za današnju kolaboraciju sa svetskim poretkom, jer ima metafizički karakter, a to znači nemoguće ga je pobediti. Eto problema! A sad još i Nobel! Džabe su nacionalisti radili svoj krvavi posao kolaboracije kad jugoslovenstvo, čak i ako neuračunamo naciju od dva miliona Jugoslovena kojima se ne priznaju nikakva ljudska prava (gde su branioci ljudkih prava i liberalni intektualci po tom pitanju?) traje i ako je nosioc ovakvog stava nobelovac. Zato smo u Sloveniji bili svedoci ne samo staljinističkog etiketiranja Handkea, kao “apologeta Miloševića” već su se dvorski intelektualci novih elita – novinari ali i filozofi – obrušili i na instituciju Nobelove nagrade, pokušavajući da je po svaku cenu devalvirvaju, a pominjao se tu kao elemenat manipulacije javnosti i Julian Asange. U tom smislu ima pravo autor nekog teksta kada pominje “moralni idiotizam”. Šta označava ovaj hrabri pojam? Moralni idioti su oni intelektualci koji rade po diktaktu vlasti, u ovom slučaju za potrebe novih elita, za potrebe novodobne kolaboracije. Handke nikako ne može biti “moralni idiot” prosto zato jer nije aparatčik, ne nacionalističkog, ne liberalističkog kova. I moralni idioti nisu samo novinari Večernjih novosti, koje često spominju liberalni kolege, već i oni koji papagajski prenose fatwu o Handkeu kao “apologetu Miloševića” (ovu etiketu je prilepilo Delo) i još gore, zaista vrlo prljava manipulacija, o Handkeu koji “negira genocid u Srebrenici”.

Neko je takođe veoma lepo postavio pitanje pisanja i razmišljanja. A da ovaj poziv ka razmišljanju i pisanju ne bi bilo sama fraza u stilu “dršte lopova” hajde zaista da razmišljamo. Prvo, da li je Handke zaista apologet Miloševića? Ako želimo uistinu da razmišljamo i budemo analitični onda moramo da sudimo piscu po tome šta piše a ne sa kim se slika. Ako se dakle postavlja pitanje o “apologetstvu Miloševiću” mora se analizirati malo dublje od čulnih percepcija i propagandnih floskula. Handke se zalagao za očuvanje Jugoslavije, Miloševiš je nasuprot njemu – jašući na metli Memoranduma SANU – bio glavna poluga rasturanja Jugoslavije. Koja zdrava pamet može onda da govori o apologetstvu Handkea Miloševiću? Ova teza je moguća jedino ako se usvoji kao istinita Miloševićeva propagandna retorika da “da on čuva Jugoslaviju”. I baš to rade, zastupaju Miloševićevsku politiku rasturanja Jugoslavije kao politiku na istoj liniji sa drugim nacionalizama – od Slovenije pa dalje – oni koji govore da je Handke “apologet Miloševića”.

Još prljavija je, i u osnovi temeljna anti-jugoslovenska propaganda – tvrdnja o Handkeu koji “negira genocid u Srbrenici”. Kao dokaz daju se Handkeove fotografije pred ćiriličnom tablom “Srebrenica” i slika Handkea u kupaćim gaćama kako pliva u Drini, u kojoj su “do juče plivali leševi” (sic!). Nije stvar u negiranju genocida u Srebrenici, stvar je u tome da liberalni intelektualci svih vetrova skrivaju pred očima javnosti da je ovaj gnusni zločin zajednički zločinački projekat i sva krivica se prebacuje na stranu srpskog nacionalizma a uloga drugih nacionalizama i međunarodne zajednice se prikriva. Prikriva se dakle režirani karakter bratoubilačkog rata u BiH. Na taj način se rat nastavlja drugačijim sredstvima a Handke se postavlja u centar kulturnog boja, koji zamenjuje političku borbu porobljenih naroda koji moraju klečati, nema druge. Vojnici Ratka Mladića su najodgovorniji jer su bili egzekutori zločina, ali taj zločin ne bio moguć ako Alija Izbetbegović ne bi zapovedio Armiji BiH da napusti dobro utvrđenu Srebrenicu, koje Mladićeve snage nisu mogle da osvoje ni na koji način, iako su pokušavale najmanje dve godine ( od 1993. naovamo), i ako vojska međunarodnih snaga, zadužena dogovorom o povlačenju da čuva Srebrenicu nakon odlaska Armije BiH, ne bi ovu prepustrila Mladećevim egzekutorima zajedničkog dogovora. O svemu ovom postoje dostupni dokumenti. Jedan od najrečitijih i najdireknijih je knjiga osnivača Armije BiH i njenog prvog komandanta, gen. Sefera Halilovića “Zavjera ili Izdaja”. Njega su, nakon neuspelog pokušaja ubistva, greškom ubivši ženu i šuraka, morali da smene da bi se Srebrenica desila. Ova knjiga u izdanju Matice doživela je šest visoko tiražnih izdanja (prvo još za života Alije izetbegovića), pa je stoga čudno da je liberalni intelektualci, koji pljuju po Handkeu, nisu primetili.

Vučićeva štampa dakle ima pravo kada Handkea proglašava “prijateljem Srbije” a liberalni intelektualci manipulišu javnost kada Handkeovo prijateljstvo prema Srbiji razglašavaju za prijateljstvo srpskom nacionalizmu. Isto je i u Sloveniji – Handke je ne samo prijatelj Slovenije nego je zaljubljen u nju, ali od njega se zahteva da bude prijatelj slovenačkog nacionalizma a on to ne želi. Jednak problem imaju svi drugi Jugosloveni u Sloveniji. Zato je vlast morala da primeni ostrakizam, političko sredstvo starogrčke demokratije, koje su staljinisti veoma uzljubili, i izbriše 25.000 ljudi iz zvaničnih knjiga. Izbrisani su oni koji jednako kao Handke vole Sloveniju ali ne vole slovenački nacionalizam. Njima je, Jugoslovenima, ponuđeno da se priključe bilo kojem “prijateljskom” nacionalizmu, samo jugoslovenstvu, glavnoj prepreci kolonijalizma na Balkanu, ne.

Petar Handke tako postoje lakmus papir moralnog idiotizma, odnosno novodobne kolaboracije sa novim zavojevačima Balkana. Gnusni zločin u Srebrenici je svakako dobro planirani klin u zajedništvo Jugoslavena. Svi oni koji prikrivaju njegov pravi karakter i za njega optužuju samo jednu stranu nisu ništa drugo nego saučesnici, novodobni Kvislinzi. Svedoci smo liberalnog kvislinštva, novog fenomena saradnje sa okupatorom na tlu bivše Jugoslavije.