Dimitar Anakiev
MISTERIJA RASPADA
JUGOSLAVIJE
Tomi
Markoviću
Bejaše to kao u nekom
Holivudskom filmu
jedan policajac „dobar“,
drugi policajac „loš“
jedan nudi cigaru (i odmah
je pripaljuje), sipa kafu,
(uz pitatanje „sa ili
bez šećera“?), poštuje rodnu
ravnopravnost i LGTB, a
bogami i izbeglice voli
i odmah ih u košulje
oblači,
drugi šamare udara jake
kao Srebrenica
već je šakom prosuo
barem 8372 zdravih zuba
(one sa plombama i
okrnjene niko nije prebrojao)
i sve ih pažljivo
prikupio u ogrlicu da se iz daleka vide
i to sve, naravno, odmah
uočiše brojni novinari
počeše da hvale ovog
policajca što kafu
sipa i cigaru nudi a ovog
što šamara
i prosipa zube i od njih
ogrlice pravi
ocrniše pošteno (ko bi
voleo ovoga što bije?)
A tu se nađe neki pisac,
kažu iz Austrije,
gledaše sve pažljivo kao
što dobri pisci rade
i odmah napisa knjigu koju
nazva
„Pravda za
policajca što bije“
ali ovi novinari što već
popiše kafu,
i što im je cigareta
prijala
napadoše odmah pisca koji
ne beše pušač
a izgleda ni kafu ne pije.
Napadoše ga bogami
strašno: jedni psovkama
a drugi malo finije,
rekoše: taj je isti kao oni
pisci iz istorije što su
moćnicima glačali batinu.
I rekoše još uglas: on
negira zube izbijene!
A onda taj pisac, kažu da
je iz Austrije,
ode i popi kafu sa
policajcem što bije,
na silu, jer kafu ne pije
a zbog pravde
i još više zbog istine
(jer istina je melem za
sve zube izbijene, one
zdrave ali i za one sa plombom
i okrnjene)
I tek tu ga dohvatiše
novinari, duvajući mu
dim u lice, od cigareta
koje deliše
širokim osmehom „dobri“
policajac -
toliko dima je bilo, jer i
cigareta bejaše dosta,
da se je dimilo kao da
kuća gori – i goreše
da osta samo zgarište i
dve stolice:
jedna, za policajca
„dobrog“, i druga, za toga što bije.
U tom filmu mi smo
statisti i po scenariju ne ostaje nam drugo
nego da izabiramo između
policajca „dobrog“ i onog što bije.
(Sutra, po scenariju, bije
ovaj što danas sipa kafu, a kafu sipa
ovaj što danas bije)
No comments:
Post a Comment