Monday, September 24, 2012

KVAZI TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj “Radničkoj borbi”



KVAZI TROCKISTI PROTIV PAVLUŠKA IMŠIROVIĆA – Prepiska na hrvatskoj “Radničkoj borbi”

Današnja uzurpacija i reciklaža marksističkih ideja, koncepata i termina je tolika, da su falsifikati čini se jedina naša stvarnost. O ovom problemu sam iz ugla slovenačkih Izbrisanih pisao u tekstu ovog bloga: “LEVICA KAO TROJANSKI KONJ - Pismo slovenačkoj levici”. Medjutim slična su dešavanja na levici i u  Hrvatskoj gde se uzurpirano ime “Radničke borbe” koristi za širenje platformi stranih marksizmu  i tako se zavodi zagrebačka mladež na stranputicu i nerazumevanje. Slovenačko iskustvo govori mi da to rade plaćeni ljudi... Konfrontacije hrvatske "Radničke borbe" sa Pavluškom Imširovićem  članom sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, članom Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i članom izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji, čije komentare ovde objavljujem, može se u celini videti na e-adresi
http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/comment-page-1/#comment-43160



Uz pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića
Ma koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom” cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću “priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima. Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine kasnije.
Ta Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika – razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog, hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma, preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične istine” njihovih marionetskih režima.
Međutim, itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje – jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije 5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare” Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.
Ograničen na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”, a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji – otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula 1989.
Pavlović o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.
Mnogo više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe. Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.
A iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna” – predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema alternativu”.
Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata. Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim” (zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne kompradorske marionetske torove.
Kada Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj. i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.
Tih dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i “dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom: “Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme” čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem” rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost. Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu “demokratsku” opoziciju.
Ovde je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991. bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije – pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore, spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji. Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika, žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.
Ta 9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993) znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne” bantustane.
Ako neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.
Međutim, samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku, a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad ludilom svoje sabraće.
Pavlovićevo potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne njegovi moćni imperijalistički porobljivači.
Pavlovićevi predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.
Nelegitimno i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje, roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima. Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i “raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’ biznis je biznis – zar ne?
P.S: Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na adresihttp://www.pavlusko.wordpress.com .
Na anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću odgovarati niti se obazirati.
P.P.S. Upravo vidim da se naš mali kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog naroda”…
i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
P.P.S.: Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
Pavluško Imširović

Nedostojno je za svaku civilizovanu načelnu diskusiju da se u njoj iznose samo “utisci” proizvedeni želucem i anusom kao “alternativnim seksualnim organom”, a da se ne iznose, guše ili prećutkuju principijelni politički stavovi i analize podkrepljeni teorijskim argumentima i činjenicama. Sami po sebi, smušeni žutokljunci koji se tim bave nisu vredni baš nikakve pažnje, ali to itekako jeste činjenica da im se za njihove gluposti i spletkaroške gadosti daje prostor na sajtu koji sebi naziva “RADNIČKA borba” – dok se meni odjednom uvodi predmoderacija mojih postova koji sada moraju da čekaju da ih najpre pročita i odobri ili ne odobri administrator sajta. Vrlo je indikativno to da se administracija ovog sajta do sada jedino na taj predhodno cenzorski način očitovala u ovoj diskusiji sa kojom očito ne zna šta da radi – jednako kao što još ne zna ni šta da radi sa Pavlovićevom bezočnom krađom mojih prevoda. Varaju se ako misle da prećutkivanjem to mogu gurnuti pod tepih.
Ružna koještarija o “ekipi komentatora koja uleće iz Srbije” nije samo banalna prljava laž nego je njeno tolerisanje upravo izraz kapitulantskog tolerantnog odnosa administracije “RADNIČKE borbe” prema rđavo prikrivenoj propagandi kontrarevolucionarnog šovinizma. Šovinizma, a ne “nacionalizma”, ali ta suštinska razlika dva posebna politička fenomena i pojma naprosto izmiče i ostaje nepoznata i većini učesnika ove diskusije. Proleterski internacionalizam je bezuslovni antišovinizam a nije nikakav “antinacionalizam” i na to ukazuje već i sama semantika, morfologija i etimologija ta dva različita pojma. Izraz nacionalizam nastaje u vreme Velike francuske revolucije koja postavlja i eksplicira veličanstveni demokratski princip da je suveren nacija, a ne nikakav “bogom dani” monarh. Internacionalizam doslovno na srpsko-hrvatskom jeziku znači “međunarodnost”, a nikako ne “protivnarodnost”. Zato je marksizam odlučni zastupnik internacionalističkog i nacionalističkog principa prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenja.
Pogledajte malo Marksove, Engelsove, Lenjinove i Trockijeve tekstove o tom pitanju umesto da papagajski nasedate šovinizmu koji se podmuklo maskira i lažno predstavlja kao “nacionalizam”. Izraz “šovinizam” nastao je znatno kasnije i izveden je iz imena Nicolasa Chauvena, legendarnog karikaturalnog književnog junaka komedije “Trobojna kokarda” (La cocarde tricolore) koju su napisali braća Cogniard 1831. godine.
Dok je svetskom diplomatijom dominirao francuski jezik, u kome su rođena oba ta izraza, oni nisu brkani i izraz “nacionalizam” nije sa sobom nosio nikakve negativne vrednosne konotacije – one su bile rezervisane za šovinizam. Tek sa prevlašću engleskog jezika u svetskoj diplomatiji, odnosno sa prevlašću šovinističkog anglosaksonskog imperijalizma na svetskoj političkoj areni, i sa staljinizmom počinje masovno medijsko-propagandno falsifikatorsko brisanje te pojmovne razlike i perfidno izjednačavanje nacionalizma i svake nacionalno-oslobodilačke borbe sa šovinizmom. Nasedati tom perfidnom ideološko-političkom-lingvističkom propagandnom triku imperijalizma znači zapravo ići na ruku šovinizmu, najreakcionarnom segmentu buržoaske ideologije i politike. Dakle, zapitajte se malo ozbiljnije o pravom i izvornom značenju izraza koje koristite. Onda možda i shvatite da Milošević, Tuđman, Alija Izetbegović i njihovi mafiozirani birokratski aparati nisu bili nikakvi “nacionalisti” nego su bili kompradorski šovinisti koji su se izdavali za nacionaliste i koje njihovi naslednici i danas tako lažno predstavljaju.
P.S. Nisam zaboravio Josipu dato obećanje da ću napisati bar okvirni opšti pregled razvoja jugoslovenskog trockizma od kraja 60-tih godina do danas i koliko god mogu ubrzavam rad na tom tekstu. Da li ću ga prvo objaviti ovde ili negde drugde – ne zavisi samo od mene. U svakom slučaju, nadam se da ću ga privesti kraju za desetak dana. Zbog problema sa zdravljem podvrgnut sam jednoj dužoj žestokoj farmakoterapiji koja mi znatno umanjuje sposobnost za bilo kakav rad. To je verovatno dobra vest za mnoge moje protivnike, pa hajde da ih sirote bar nečim obradujem.  No, to je i razlog zašto švrljam po intnernetu više nego obično.
Inače, lično sam veoma zadovoljan što mi je jedan moj lični prijatelj i politički protivnik iz Grant-Woodsovske “Crvene kritike” skrenuo pažnju na ova halucinantna pisanija zloslavnog Radeta Pavlovića ovde. Činjenica da je hrvatska “Radnička borba” nekritički prihvatila ta njegova groteskna pisanija govori o njenoj zaista nesrećnoj teorijskoj i političkoj nedoraslosti osnovnim pitanjima marksizma, odnosno savremene svetske klasne borbe i njenih formi u Hrvatskoj, bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči i muk na koji je naišlo moje test pitanje o “prijevodima” između srpske i hrvatske inačice hrvatsko-srpskog jezika. Možda to pitanje nije razumljeno zato što nije prevedeno na hrvatski? Aman-jarabi, tobe-jarabi!


Marksova i Trockijeva teorija permanentne revolucije zasnivaju se na zakonu neravnomernog razvitka kapitalizma, razvitka koji zaostalim zemljama onemogućava da prođu istim istorijskim putem formiranja kapitalizma i buržoaske demokratske revolucije do proleterske socijalističke revolucije, a proletarijat tih zemalja prinuđuje da rešava i zadatke koje je u razvijenim zemljama rešila buržoaska revolucija – a među tim zadacima svakako je i zadatak nacionalnog oslobođenja i nacionalnog konstituisanja porobljenih i potlačenih naroda.
Upravo razumevanje te ključne činjenice neravnomernog istorijskog razvitka dovode do Lenjinovog i Trockijevog odlučne opredeljenosti za marksistički internacionalistički i nacionalistički princip prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenje i do zajedničke uverenosti da je pobeda proleterske revolucije u Rusiji – kao “najslabijoj karici u lancu svetskog imperijalizma” – moguća i pre pobede revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama i da svetska revolucija može početi upravo sa osvajanjem vlasti od strane proletarijata u Rusiji. Zbog toga boljševici uspevaju da svojom nacionalnom politikom, tj.priznavanjem prava na samoopredeljenje do odcepljenje, pridobiju nacionalno potlačene narode carske Rusije i da s njima izgrade Sovjetski savez u granicama širim od granica bivše carske Rusije. Mnoštvo malih potlačenih naroda carske Rusije nacionalno se emancipuju i konstituišu se kao nacije tek sa Sovjetskim savezom i u njemu. Nešto slično smo mogli videti i jugoslovenskoj revoluciji sa delimičnim nacionalnim oslobađanjem i konstituisanjem makedonske nacije. Uprkos svim staljinističkim degeneracijama KPJ i njenog Titovog staljinističkog vođstva, u jugoslovenskim radničkim, seljačkim i omladinskim masama još su bile žive snažne revolucionarne tradicije borbe za pravo naroda na samoopredeljenja i borbe za balkansku socijalističku federaciju kao demokratsku zajednicu ravnopravnih i slobodnih nacija pod vođstvom radničke klase. To su ključne istorijske činjenice koje treba umeti sagledati i razumeti da bi se shvatila marksistička nacionalna politika nasuprot ispraznom parolaškom ultralevom “internacionalizmu” kao lepom moralističkom principu svojstvenom samo vrlo lepim moralističkim dušicama koje zapravo nemaju nikakve realne predstave o tome šta je to živa klasna borba i po kojim sopstvenim unutarnjim zakonitostima se ona razvija. Za te “lepe dušice” klasna borba je nekakva apstraktna ideološka i moralna norma a ne živa realnost sa bezbroj pojavnih formi. Njih bi verovatno skandalizovalo da slučajno saznaju da se Trocki odlučno zalagao za priznavanje posebne crnačke nacije u Sjedinjenim američkim državama i za izgradnju nezavisne crnačke političke partije unutar američkog radničkog pokreta. Zato oni veoma brižljivo i uspešno izbegavaju opasnost da išta saznaju i zato ostaju večite neznalice.
Hegemonija proletarijata u klasnoj borbi za marksiste je pre svega hegemonija proletarijata u borbi svih potlačenih klasa i grupa unutar svake nacije, a internacionalističko ujedinjavanje proletarijata za njih nije stvaranje nikakve nadnacionalne i anacionalne unitarne proleterske superdržave nego je ujedinjavanje ravnopravnih i slobodnih velikih i malih nacionalnih radničkih država u regionalne, kontinentalne i na kraju u svetsku federaciju socijalističkih republika. Onaj kome to nije jasno – taj ne razume baš ništa od marksističke nacionalne politike, a posebno od marksističke nacionalne politike u epohi imperijalizma. Tome će zauvek ostati nedokučiv smisao Marksovih reči da je klasna borba nacionalna po formi a internacionalna po sadržaju. Tome će isto tako zauvek ostati nedokučiv smisao Trockijeve definicije svetske revolucije kao lanca nacionalnih proleterskih revolucija a ne kao nekakvog jednokratnog istovremenog ustanka u svim zemljama. Takvi tobože hoće sve odjednom, a zapravo neće ništa osim da isprazno brbljaju i lažu.
Treba zaista mnogo gluposti, zlonamernosti i lažljivosti da bi se tvrdilo da ovde iko “za sve optužuje CIA i KGB”. Ko to i gde “za sve optužuje CIA i KGB”? Opet baš masno laže i izmišlja naš mali “crveni” žutokljunac. Ovde se konkretnim činjenicama razobličava samo jedan dvostruki agent CIA i KGB – Balaš Nađ – i samo jedan sitni jajarski doušničić Udbe, Radoslav Pavlović, koji je uz to još i neuki potrčko i trabant Balaša Nađa. Možda oni jesu “sve i svja” za naše ultraleve šovinističke “antinacionaliste” koji ne umeju da sroče ni dve rečenice a da u njima ne naprave bar tri jezičke i pet logičkih greški. No, to je već njihov problem.
Isto toliko drske gluposti, zlonamernosti i bezočne lažljivosti neophodno je da bi se Pavluško Imširović uopšte nazvao Srbinom, a kamoli još i srpskim nacionalistom. Po svom mešovitom evro-azijskom etničkom poreklu Pavluško Imširović može biti samo Balkanac, a po svom političkom opredeljenju u nacionalnom pitanju – balkanski internacionalista i nacionalista. No, za sve šoviniste dobrovoljno pristajem da budem ono što oni najviše mrze, pa sam tako i za našeg šovinističkog malog “crvenog” žutokljunca spreman da dobrovoljno budem i Srbin. Bujrum, šovinistički ljudožderi. Ili ćete i bez prijevoda bolje razumeti ako vam podviknem “ćibe!”? :)
















Slepima pokazivati i gluvima govoriti je oduvek besmisleno. A nema težih slepaca od onih koji i ne mogu i ne žele ni da vide ni da čuju nego nasilno ukalupljuju svet u Prokrustovu postelju svog slepila i svoje gluposti. S takvima je besmisleno diskutovati, ali itekako ima smisla raskrivati njihove mistifikacije i šovinističke mimikrije da bi se drugima pomoglo da ih lakše prozru i zasluženo prezru.
Nacionalizam je ideologija revolucionarne buržoazije, ideologija herojske faze formiranja buržoazije kao klase i ostvarenja njene progresivne istorijske misije oslobađanja proizvodnih snaga i svih staleža od reakcionarnih stega feudalizma. Marksizam nikada nije odricao ili odbacivao taj progresivni i revolucionarni doprinos buržoazije razvoju čovečanstva i otuda i Marksove polemike sa Lasalom o tome da li sve socijalne i političke snage van radničkog pokreta čine “jedinstvenu reakcionarnu masu”, otuda Lenjinovo i Trockijevo insistiranje na nužnosti saveza proletarijata sa seljaštvom (sitnoburžoaskom klasom par excelence), otuda boljševička podrška Kemalu Ataturku i mladoj turskoj buržoaziji ili Sun Jat Senu i mladoj kineskoj buržoaziji, otuda Trockijevo insistiranje na priznavanju crnačke nacije i crnačke partije u SAD, pa još i apsolutno izričit stav o tome da bi u ratnom sukobu između, npr, brazilskog fašizma i “demokratskog” imperijalizma – marksizam i proletarijat morali odlučno biti na strani brazilskog fašizma, a protiv “demokratskog” imperijalizma. Lenjin i Trocki kritikuju Drugu internacionalu zbog toga što se njena birokratija i radnička aristokratija izdajnički stavljaju u službu svojih nacionalnih imperijalizama pod zastavom upravo šovinizma – zbog toga oni tu birokratiju stigmatizuju kao “socijalšovinističku” i “socijalpatriotsku”, a nikako i nigde ne kao “socijalnacionalističku”.
Imperijalizam i imperijalistička buržoazija, pak, nemaju apsolutno nikakve progresivne istorijske uloge i znače “reakciju na svim linijama”, tj, istorijsku stagnaciju, masovno razaranje i i truljenje proizvodnih, nazadak u svim oblastima društvenog života i degeneraciju svih progresivnih dostignuća buržoazije iz njenog herojskog perioda. Imperijalizam nacionalizam zamenjuje šovinizmom i znači širenje i jačanje nacionalnog ugnjetavanja na celoj planeti i zato mladim buržoazijama zakasnelih nacija naprosto nije dato ni da izvrše svoju istorijsku misiju nacionalne demokratske revolucije i da tek potom prerastu u imerijalističke buržoazije. Te zadatke je prinuđen da na sebe preuzme proletarijat tih nacija i zato on u svoje ruke preuzima i oslobodilačku antimperijalističku nacionalističku zastavu. Neko tu azbuku marksizma može da pojmi, a neko neće i ne može i nikada neće ni hteti ni moći pa ma koliko da je “mlad i perspektivan”. Mladost nije vrlina tamo gde je jedina i poslednja vrlina.
Onaj ko je iole obavešten o nastanku i razvoju komunističke opozicije titoizmu i trockizma u Jugoslaviji od kraja 60-tih i početka 70 tih godina zna i to da se Pavluško Imširović uvek javno borio protiv svake vrste šovinističkog nacionalnog ugnjetavanja i da je bio prvi koji je, već krajem 60-tih godina, oslanjajući se na Dimitrija Tucovića i revolucionarni program balkanske socijalističke federacije, javno istupio sa zahtevom za priznavanje prava jugoslovenskih Albanaca na samoopredeljenje do odcepljenja i žigosao hegemonističke težnje velikosrpskog šovinizma unutar Jugoslavije. To je naprosto nesporna i lako proveriva politička i istorijska činjenica, ali šta “crvene” šovinističke neznalačke budaletine briga za činjenice? Njima je od činjenica mnogo preče to da od razobličavanja zaštite sitnog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića koji im se baš dopada zato što ogavno laže da je srpski narod listom šovinistički stao iza šoviniste Slobodana Miloševića. A izmišljeni “svenarodni srpski šovinizam” im treba za to da bi opravdali sopstveno koketiranje sa kukavnim hrvatskim šovinizmom – koketiranjem koje se očituje i u “prijevodima” između različitih inačica hrvatsko-srpskog jezika i o kome ta “marksistička i trockistička” gospoda ovde uporno ćute uprkos mom izričitom pitanju zašto to rade i čime to pravdaju. Maca im pojela jezik? :D

















Prvo, pitanje o razlozima neke konkretne jezičke politike nikako nije i pokušaj da se ikome drugome odredi njegova jezička politika, ali to je očito preteško za nadobudnu glavicu ovog nesrećnog crveno našminkanog šoviniste koji ne ume da sroči ni jednu rečenicu bez grubih jezičkih i logičkih grešaka, te nije nikakvo čudo da ne ume da razlikuje ni između pitanja, kritike, određivanja, nametanja i zabranjivanja.
Drugo, današnja hrvatska “tranziciona država” nije bilo kakva “druga zemlja”, nego je, kao i sve ostale bivše jugoslovenske republike, samo još jedna nakazna satelitska i marionetska šovinistička tvorevina imperijalizma pod upravom lokalne mafijaške kompradorske nomenklature stvorena zločinačkim razbijanjem Jugoslavije. Treba li posebno objašnjavati ko ima interesa da brani takve šovinističke marionetske nakaze kao bilo koje “druge zemlje”?
Treće, takvo šovinističko svođenje “internacionalizma” na nešto što važi samo u okvirima autarhije “jedne zasebne zemlje” je najdirektniji nastavak kontrarevolucionarne staljinističke teorije i prakse “socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” i “miroljubive koegzistencije” kao formule kontrarevolucionarnog pakta sa imperijalizmom. Ja uopšte ne sumnjam u to da ni ovaj smešni anonimni žutokljuni “crvendać” niti hrvatska “Radnička borba” uopšte ne žele da kažu tako nešto, ali nikako ne mogu sumnjati ni u to da oni uopšte nisu svesni šovinističkog značenja svojih reči i svojih postupaka koji su, nažalost, očigledni.
Četvrto, hoće li administracija hrvatske “Radničke borbe” i dalje puštati da na pitanja o njenoj jezičkoj politici umesto nje odgovaraju ovakvi “crveni” anonimusi? Hoće li se i dalje praviti da ne primećuje da je javno i dokumentovano opomenuta na drsku Pavlovićevu krađu mog prevoda Trockog na njenim stranicama i da svako daljnje tolerisanje te Pavlovićeve krađe na ovom sajtu znači svesno saučestvovanje same redakcije u toj krađi?


Uvažena hrvatska “Radnička borbo”(RB),
pošto vi u vašem odgovoru govorite u ime i “organizacije” i “Izvršnog komiteta Radničke borbe” i RB-a, a potpisujete se sa “Uredništvo web stranice Radničke borbe”, zaključio sam da se u biti radi o jednom jedinstvenom subjektu sa više imena, pa to pojednostavljujem i oslovljavam vas samo kao u naslovu i sa skraćenicom RB. Nadam se da vam to moje pojednostavljenje neće smetati i da ne grešim kada tako razumem vašu upotrebu ta tri imena i jedne kratice. Ako grešim, vi ćete me svakako ispraviti i precizirati da li se radi o jednom troimenom subjektu sa jednom zajedničkom kraticom ili, pak, o tri različita subjekta u čije ime govori samo jedan od njih – onaj iz potpisa.
Redom ću odgovoriti na sva tri pasusa vašeg vrlo neobičnog odgovora.
Prvo, pitanje hrvatsko-srpskog jezika i “hrvatskog novogovora”, kao i pitanje “prevođenja” i “prilagodbi” među različitim dijalektskim inačicama srpsko-hrvatskog jezika nikako nije niti može biti tek nekakvo “čisto tehničko pitanje” “vezano uz uređivačku politiku”, nego je par excelence političko pitanje. Politika je javna stvar i o njenim pitanjima revolucionari i demokrati raspravljaju javno, a ne birokratski tajno i skriveno od javnosti. Vaše tretiranje pitanja jezika kao “čisto tehničkog pitanja” dostojno je šovinista sa HRT-a koji groteskno titluju filmove u kojima se govori ekavskom inačicom hrvatsko-srpskog jezika. Tim odgovorom vi samo još jednom pokazujete vašu političku i teorijsku nezrelost koju uvređeno pokušavate da zaniječete i čije i samo pominjanje vam tako smeta. Razmislite o tome još jednom.
Drugo, pitanje autorstva bilo kog teksta se sasvim lako rešava uvidom u dokaze koje sam vam dao - jednostavnim poređenjem autorskog originala i plagijatorske kopije tog teksta. Za to je neophodno samo umeti čitati. Ja sam vam JAVNO podastro sasvim jasan JAVNI dokaz JAVNE Pavlovićeve lupeške krađe autorstva mog prevoda – linkom na isti taj prevod objavljen na mom blogu znatno pre nego na vašem sajtu i u vašoj “prilagodbi”. Ovim linkom:
Radoslav Pavlović je već nevoljko, ali dovoljno jasno i JAVNO, na stranicama ovog sajta, priznao da je to ipak moj prevod (bezočnom lažju da je on taj i još “pregršt” mojih prevoda Trockog sa ruskog originala nekad davno kupio za “nekoliko hiljada franaka”) i saglasio se sa tim da obrišete njegovo ime na mestu imena prevodioca, ali vi zbog nečega ipak insistirate na nekakvim naknadnim tajnim kontaktima i konsultacijama i s njim i sa mnom. Ja odbijam sve tajne kontakte i konsultacije, a samo vaša je stvar kako i koliko ćete kontaktirati i konsultovati se sa njim. Mene to baš nimalo ne zanima.
U konkretnom pitanju autorstva prevoda, od vas zahtevam samo to da izbrišete Pavlovićev potpis kao prevodioca i ništa više. Ne želim moj potpis ispod vaše “prilagodbe” tog prevoda i zadovoljiću se time da to ostane potpisano kao samo vaš prijevod. Zato i nemam zahteva u pogledu druga dva moja prevoda (“Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) koje Pavlović nije potpisao kao prevodilac, a vama na čast i savest ostavljam to što ste ga izabrali za nekakvog “uvodničara” tih Trockijevih tekstova. Idemo dalje.
U trećem pasusu vašeg odgovora, vi najpre utvrđujete da nemate ni vremena ni mogućnosti da sudelujete u javnim diskusijama tekstova koje objavljujete na sajtu, da to i ne smatrate “politički ozbiljnim”, ali da imate vremena da odgovarate na pojedinačne mailove na “službenu adresu” i da smatrate “normalnom” samo diskusiju putem nejavnih “službenih kanala”. Već samim objavljivanjem tog vašeg odgovora vi ste demantovali te svoje tvrdnje o nemanju “vremena i mogućnosti” i odstupili ste od toga vašeg naopakog i politički nezrelog “kanalizacijski službenog” poimanja “političke ozbiljnosti” i “normalnosti”.
To vaše odstupanje mogu samo pohvaliti i pozdraviti i želim vam da uspete da u njemu istrajete – upravo u duhu tradicija i živih principa IV Internacionale i demokratskog radničkog pokreta u celini koje očito još niste uspeli da asimilirate i shvatite pa ih brkate sa nekakvim “službenim kanalima”. Revolucionarne radničke organizacije nemaju ni službi ni službenika ni službenosti ni službenih kanala. To imaju birokratije koje su strane revolucionarnom radničkom pokretu i marksizmu, a koje vi samo komično imitirate sa vašim “službenim kanalima”.
Ne znam šta vam znači to da neko “definira sebe kao pripadnika neke tradicije”. Ja sebe smatram nastavljačem i braniocem revolucionarnog istorijskog kontinuiteta boljševizma i trockizma, borcem za izgradnju svetske partije socijalističke revolucije i njenih nacionalnih sekcija. Zato za mene nema opreke između proleterskog internacionalizma i oslobodilačkog nacionalizma ugnjetenih naroda. Fabrikovanje takve opreke u interesu je samo imperijalizma i njegove svetske kontrarevolucije.
Notorni sitni policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović zatečen je na stranicama hrvatske “Radničke borbe” u drskoj i bezočnoj JAVNOJ krađi autorstva i u mračnoj JAVNOJ propagandi svemoći šoviniste Slobodana Miloševića kao “zlog vožda zlog naroda”, propagandi koja prljavo kleveće srpske radnike i ceo srpski narod da su tobože listom stali iza Miloševićevog šovinizma i tako tobože “nacionalni homogenizovani” ne samo da nisu pružali nikakav otpor tom šovinizmu, nego su ga još tobože i listom podržavali gušeći svaki glas koji se dizao protiv njega. Takvu klevetničku i šovinističku propagandu i srpski i hrvatski šovinizam mogu samo poželeti i negovati.
Pogledajmo ovde još samo jedan Pavlovićev arhifalsifikat. On nekakvu nepostojeću jugoslovensku idilu iz 1989. godine dočarava sledećim poetski nadahnutim redovima:
Na tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu vrlo ljubazni i predusretljivi...”
Ovo Pavlovićevo (i ne samo njegovo) halucinantno “poetsko” bulažnjenje je puko gomilanje laži i izmišljotina kojima se prikrivaju realni jugoslovenski razvoj i klasne borbe u Jugoslaviji u periodu od Brozove smrti pa do pokretanja i nametanja razornog rata imperijalizma i domaćih mafijaških “nacionalnih” birokratija protiv svih radnika i svih naroda Jugoslavije. To je period u kome jugoslovenska birokratija konačno postaje kompradorska agentura svetskog kapitala i pokorno provodi “šok terapiju” MMF-a radi otplate 20 milijardi dolara spoljnjeg duga nasleđenog iz Titovog period i napravljenog uglavnom u periodu 1973-1980.
Ta MMF-ova šok terapija značila je žestok napad na standard stanovništva i na radnička prava i tekovine a njen rezultat je bio samo povećanje kolonijalne zavisnosti Jugoslavije od svetskog imperijalizma. U periodu 1980-1987. Jugoslavija je na ime otplate tog spoljnjeg duga isplatila 86,5 milijardi dolara (skoro dva cela bruto godišnja proizvodnja ili više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji stanovništva) a spoljnji dug ne samo da nije smanjen nego je povećan na 22 milijarde dolara. Na taj nasrtaj na sebe i svoje tekovine jugoslovenska radnička klasa odgovorila je širokom i masovnom štrajkačkom mobilizacijom čiji razvoj ka generalnom štrajku i revolucionarnoj krizi je zaustavljen tek dogovorenim ratom protiv svih radnika i naroda bivše Jugoslavije. Nesporno je da je u samoj Jugoslaviji za taj rat najkrivlji velikosrpski šovinizam sa Slobodanom Miloševićem na čelu, ali oni sami nikako ne bi mogli izazvati rat bez aktivne pomoći imperijalizma i drugih jugoslovenskih šovinizama.
Pričati sulude bajke o tome da je u Jugoslaviji vladala nekakva “socijalistička idila” koju je iz čiste šovinističke obesti uništio svemoćni “zli vožd zlog naroda”, Slobodan Milošević, znači zapravo krčmiti najcrnju promiloševićevsku i antisrpsku i antijugoslovensku šovinističku propagandu. Preneti taj i takav Pavlovićev lažljivi tekst bez ijedne jedine reči kritičkog komentaa može samo neko ko je u – u NAJBOLJEM slučaju – totalno politički i teorijski nezreo i ko ne zna baš ništa o skorijoj istoriji društva u kome živi. Naglašavam još jednom: u NAJBOLJEM slučaju.
Tradicije i principi IV Internacionale i radničke demokratije uopšte zahtevaju da se na takve JAVNE prljavštine i provokacije reaguje isključivo JAVNO, a nikako ne tajno i skriveno od javnosti u nekakvim “službenim kanalima”, kako to ovde “kanalizacijski službeno” zagovara Uredništvo hrvatske “Radničke borbe”, pa još i kao nešto “normalno, otvoreno i drugarski”. Ja u celoj ovoj javnoj priči nemam šta da krijem od javnosti, a onaj ko ima - neka izvoli da se bez mene krije u bilo kakvim birokratskim “službenim kanalima”. Potpuno je razumljivo da policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović itekako ima razloga da beži i krije se od javne rasprave, ali je gore nego skandalozno to da te njegove razloge sada nekako deli i Uredništvo ovog sajta.
Čitateljstvu ovog sajta se izvinjavam što ovaj moj odgovor na odgovor RB nisam napisao i poslao odmah po objavljivanju njihovog odgovora. Ja nisam nikakav penzioner nego živim od svog rada koji mi ne daje slobodno vreme uvek baš onda kada bih ja to želeo i kada je to potrebno, a uz to imam i ozbiljnih problema sa zdravljem koji mi često onemogućavaju bilo kakav rad. Zdravlje mi je uništeno u Titovim kazamatima u kojima sam ne retko morao štrajkati glađu iz razloga surove političke borbe. Revolucionari u Titovom režimu nisu imali nimalo lagodan život, nisu imali pasoše i nisu se mogli šetkati preko granice kad god im je to bilo potrebno. Ja sam to mogao i morao činiti sa lažnim pasošom i uz najdublju konspiraciju sa svim rizicima koji idu uz to.
Naravno da ću rado odgovoriti na sva pitanja o svemu što sam izneo i na sve javne prigovore koji se tome upute. S poštovanjem

Pavluško Imširović, član sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, član Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i član izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji.
P.S. “Drugu” koji “niti najmanje ne razumije” da ovde nije reč ni o kakvim ličnim i privatnim sukobima i rasprama teško da u i najmanjem razumijevanju može pomoći i sam gospod bog, a kamoli ja, pa ga zato bez daljeg komentara ostavljam u njegovom blaženom nerazumevanju. :)
P.P.S. Je li mi to ovaj moj post obrisan kada sam ga poslao prvi put ili je reč o nekoj tehničkoj greški?

1 comment: