BALADA O PETERU HANDKEU

 

Dimitar Anakiev

BALADA O PETERU HANDKEU

Idealizam je jedini mogući realizam.

Andrej Tarkovski

Kako samo malo treba nada da isklija!

Još juče, behu svi vrli brodovi potopljeni

već danas, ponovo rođena Jugoslavija!

Uzdiže je Peter Handke, nikad utopljeni;

njegov Nobel, bez straha, naša je amajlija!

Kritičari, pljuvači, hajkači okupljeni,

ljudi bez dubine, oduvek tankih ganglija,

neprijatelja prijatelji, od njih kupljeni,

evo ih gde danima viču ko dečurlija -

sve tajne molitve uslišane, Bog hvaljeni!

U svom boju intimnom, Peter prođe ratištem

Jugoslavije cele, nepotkupljiv, načelan,

sledeći samo srcu, mišlju, svojim gledištem;

a šta bi pisac dobar drugo da radi? Elan

od reke do reke, od svoda do svoda-ištem

otiske u prahu što ostavi Peterov dlan

kad izabra Jugoslaviju svojim stecištem

i od ružne, najružnije jave napravi san.

Sanjači, učiniše ga svojim pristaništem

da od najcrnje duge noći zasija novi dan.

Na drugome bregu oni što bez snova stoje:

za njih snovi ničemu ne služe, iluzije

političke zloupotrebe što novce broje -

umovi jasni, racionalni soj, erozije,

ne mogu pisca snova rečju da udostoje.

Za njih su trendovi bitni, snovi-konfuzije.

mondenost površna, svet celi za kauboje,

pre svega nedostatak bilo kakve vizije.

Peter, hodajući, od snova čini perivoje.

usput, nehotice, svet ruši, hipokrizije.

Boj materijalista protiv idealista.

Na strani idealista naš Handke Peter,

upravo on glavni Nobelov finalista,

iz ovog današnjeg sveta moralni dezerter.

Možda, ipak, jedini mogući realista?