BESKOMPROMISNA ZAVEZANOST ISTINI

BESKOMPROMISNA ZAVEZANOST ISTINI

Razgovor Srećka Puliga, novinara zagrebačkih Novosti, sa Dimitrom Anakievim, predsednikom Združenja izbrisanih delavcev (ZID)

SREĆKO PULIG: Naši čitaoci znaju za slovenski fenomen izbrisanih, no molim vas da ukratko ponovimo kako se odvio događaj nastanka izbrisanih.

DIMITAR ANAKIEV: Dozvolite mi prvo da se zahvalim Vama i čitaocima Novosti za zainteresovanost za fenomen i pokret izbrisanih. Uz zahvalu odmah dodajem i preambulu mog odgovora, a to je da je pitanje interpretacije dogadjaja ključno i oko interpretacije se vode teške borbe već više od deceniju. Reč je o pokušaju da se sakrije klasni karakter brisanja. Vidite: 26.02.1992, osam meseci nakon razglašenja samostalnosti, slovenačka vlada tajnom akcijom izbriše iz zvaničnih knjiga 25.671 ljudi koji su poreklom iz drugih delova Jugoslavije. Od tog broja nešto više od 6.000 odpada na decu rođenu u Sloveniji a i mnogi drugi izbrisani rodjeni su u Sloveniji. Svima njima je uskraćeno pridobijeno pravo na stalni boravak u Sloveniji. Sa tim pravom izgubili su u trenutku i sva druga prava i kao takvi, ljudi bez dokumenata, bez identiteta, bez ulica i broja, bez istorije i bez budućnosti, nisu mogli biti delom sukcescijskog sporazuma zemalja naslednica Jugoslavije, a to znači da su bili opljačkani, uskraćeni za svoje stanove koje nisu mogli otkupiti, za svoje penzije, socijalna prava, prava na školovanje i slično. Sledile su deložacije i deportacije. U Sloveniji je opstalo manje od polovine izbrisanih, uglavnom ljudi iz mešovitih brakova, kojima je trebalo deset godina da shvate da su žrtve smišljene državne kriminalne akcije i da počnu samoorganizovanje i borbu. Sve slovenačke vlade, leve i desne, od početka do danas, imaju gotovo identičan odnos prema izbrisanima.

SREĆKO PULIG:. Vrlo brzo fenomen je smješten u logiku i sektor civilnog društva, nastale su organizacije, koje se bave pravima izbrisanih kao građanskim pravima.

DIMITAR ANAKIEV: Tako je, ali još pre nego što nas je dohvatila industrija civilnog društva i pokušala reciklirati i kompostirati u nepolitički problem desila se je infiltracija ljudi koji rade za državne organe u organizacije izbrisanih. Oni su bili tu zvanično da “pomognu” ali njihov zadatak bio je političko podredjivanje pokreta izbrisanih, preusmeravanje i kanalisanje energije pokreta u neškodljivim pravcima i stvaranje dimne zavase od koje se nije mogla nazreti suština problema. Ovaj proces nazivam “zombizacija” pokreta, jer su aktivisti izbrisanih pretvarani jedni za drugim u zombije. Ljudi koji ne znaju šta rade ali rade, “oslobadjaju”, “učestvuju”, daju izjave kontrolisani od strane tih ljudi. Ako ih pitate “a sa kojim se to programom bore”? nemaju pojma, pokažu na pivo u ruci ili ti dunu dim cigarate u lice. Posle faze zombizacije, došla je faza reciklaže, kako pokreta, tako i samog fenomena izbrisanih. Reciklažu je vršila industrija civilnog sektora. Na ovu fazu nadovezuju se intelektualci (leve provinijence) koji stvaraju terminologiju neophodnu za uspešno kompostiranje problema, tako da postajemo ekološki čisti i mirišljavi, urasli u bršljen i mahovinu, spremni za uživanja u tekovinama kapitalističke demokratije. Moram priznati, da su neki slovenački levičari bili maštoviti u izmišljanju terminologije. Tako se moglo čuti da su izbrisani problem “profanog državljanstva”, za neke druge to je bio problem “laterarnog državljanstva”. Oni manje maštoviti zajahali su mainstramovski vetar i gurali nas u stereotipe poput “evropske migracije”, u isti koš sa Lampeduzom i Romima u Slovačkoj i Rumuniji i slično.

SREĆKO PULIG: U svojoj izjavi za javnost opisali ste nastanak Udruženja izbrisanih radnika (ZID) iz dotadašnjeg Saveza izbrisanih Slovenije, kao rezultat ideološkog i političkog razlaza među ljudima na toj sceni.

DIMITAR ANAKIEV: Nastanak Udruženja ZID rezultat je političke zrelosti značajne grupe aktivista izbrisanih. Morate znati da mi za sobom imamo iskustvo od 20 godina života izvan zakona, na rubu društva ili pod rubom društva, deportacije, deložacije, pretnje i razna poniženja, i više od 10 godina političkog aktivizma, političkih konfrontacija. Sekretar ZID-a je recimo žena, aktivista, nekadašnja radnica u agro-industriji, samohrana majka 4 dece, koja je uspela da izvede decu na put iako sama i bez dokumenata–paralelno se je politički borila. Ja sam, takodje za primer, na svojoj koži osetio deportaciju. A ima medju našim članovima još drastičnijih slučajeva. Možete zaključiti da iz takvog iskustva blef nije moguć, naša politička filozofija je direkno povezana sa egzistencijom, a naše iskustvo borbe istorijsko i neprocenjivo važno–to iskustvo učinilo nas je politički zrelim. Nismo tek voluntaristička grupa koja uzima marksizam za svatbarski ukras. Zaključili smo da igramo lažiranu utakmicu u kojoj sudije menjaju pravila tokom igre i poželeli da stvorimo uslove za stvarnu političku borbu koja bi opravdala užasnu životnu stranputicu u kojoj smo se snašli. A stvarna politička borba, to je glavna pouka našeg “izbrisanskog” staža, nije moguća bez marksizma– jedino klasna borba je stvarna. Uvideli smo da nove terminologije stvorene oko nas imaju za cilj onemogućavanje socioloških i marksističkih analiza. Konačno, shvatili smo da je brisanje jugoslovenskih radnika u Sloveniji ekskluzivni akt kontrarevolucije. Radničku klasu u Sloveniji, baš kao i na celom Balkanu i Istočnoj Evropi, trebalo je nacionalno podeliti da bi je opljačkali i lišili prava. U okolnostima bratstva i jedinstva, mafijska privatizacija ne bi bila moguća, niti kontra-revolucija i kontra-reforme u celini. Bilo je dakle lako shvatiti kojim putem treba ići. Alternativa je zombizacija i reciklaža sa kompostiranjem.

SREĆKO PULIG: Vrlo je zanimljiv ovaj prilaz da se do jučerašnje građanske žrtve jednog sistema, onog slovenske države, prepoznaju kao obespravljeni radnici nekada zajedničke države Jugoslavije. Zašto to slovenski intelektualci nikada nisu tako koncipirali?

DIMITAR ANAKIEV: U Sloveniji nije lako biti nezavisni intelektualac, jer je država mala i sve kontroliše. Ako imate državnu službu, radite na državnom univerzitetu, ne možete biti nezavisni. Na sunčanoj strani Alpa deluje možda najveći akademski centar u Istočnoj Evropi za reciklažu i kompostiranje marksizma. Ne znam zapravo da li je razvijeniji levi ili desni revizionizam. Obe revizije marksizma, leva i desna, u Sloveniji su uzdignute na nivo nacionalnog sporta, koji ide rame uz rame sa skijanjem, a možda je čak i značajniji od skijanja. Verujem da je upravo to uloga koju su slovenački intelektualci dobili od EU napustivši socijalizam. Perverzna uloga ali adekvatna jer slovenačka država stvorena je tokom NOB i socijalističke revolucije. Ko je dakle pozvaniji da teoretski diskredituje marksizam od slovenačkih intelektualaca? Imperijalisti EU umeju da raspodele uloge svojim vazalima. Jasno je da u takvoj klimi niko neće da potegne iz rukava marksistički argument, ma koliko on bio očit i neophodan–ili baš zbog toga.

SREĆKO PULIG: Mainstream mediji sve svode na problem odštete koju će Slovenija oštećenima morati pod pritiskom EU isplatiti, kao da se radi o još jednom za sada neriješenom sukcesijskom pitanju?

DIMITAR ANAKIEV: Slučaj izbrisanih se je nesrećnim slučajem našao pred Evropskim sudom za čovekova prava. Mi smo već bili živi sahranjeni i opevani jer u Sloveniji, a i u EU, ni jedna politička opcija nije bila zainteresovana za stvarno rešenje ovog pitanja. Naprotiv, videlo se, da mora tako biti iz razloga odbrane ideologije novog svetskog poretka. Onda su se tu slučajno našli neki italijanski komunisti iz tadašnje Partito della Rifondazione Comunista, pre svih Roberto Pignoni, rodbinski povezan sa Slovenijom, i oni su našli u Rimu specijalizovanu advokatsku kancelariju koja je pedantno i profesionalno uradila svoj posao. Posle pritužbe države na Velikom senatu ovog suda, koju je organizovala “leva” vlada Boruta Pahora, dva italijana, Lana i Saccucci samleli su i u javnom nadmetanju do nogu potukli tim od devet (9) slovenačkih vladinih advokata. Pahorova vlada se je bila spremila da do zadnje kapi krvi brani svoje “pravo” da uništava “južnjake” u Sloveniji ali nisu uspeli. Slovenačka politika našla se je uhvaćena u prljavom poslu, i to je najveći značaj presude Evropskog suda jer je ukazala ko je u toj priči negativac: kompradorska vlast Slovenije, sve njene vlade. Do tada je država Slovenija izbrisane neprestano promovisala negativno, kao državne neprijatelje i bandite. To se je moralo promeniti. Medjutim, presuda Evropskog suda ukazuje samo na par najtemeljitijih kršenja ljudskog prava a ne i na problem u celini. Ideologija šovinizma nije problematizovana. Rečeno medicinskim rečnikom reč je o simptomatskoj terapiji. Suzbija se temperatura ali antibiotici nisu prepisani. Zato je, vlada nastavila da i dalje kompostira problem i prikazuje ga kao nešto drugo. To je stalna tendencija protiv koje se neravnopravno borimo. Takozvana politika “odštete” izbrisanima nastavlja segrgaciju na nacionalnoj osnovi. Neverujem da će se u tom smislu nešto promeniti, bar ne dok EU gospodari Evropom i dok je Slovenija njena članica. Jer šovinizam nije nekakvo prirodno emocionalno stanje već poznata imperijalna strategija.

SREĆKO PULIG: Kakvo je trenutno stanje u Vašem udruženju i što ono misli poduzimati u budućnosti?

DIMITAR ANAKIEV: Susrećemo se sa kompleksnim problemima ali je kvalitet naše borbene grupe zaista izuzetan, ponosan sam na te ljude koji žive u uništavajućem ratu niskog intenziteta 20 godina i dalje se bore punom snagom, vitalno i razborito. Pripadnost ovoj izuzetnoj grupi ljudi je za mene jedno od najlepših i najvažnijih životnih iskustava koje se ne može uporediti ni sa čim. Susrećemo se sa stalnom opstrukcijom od strane države, koja nas pri svakom koraku sapliće i za svaki, čak i najmanji koračić moramo uložiti ogromnu energiju–iscrpljuju nas bez prestanka 20 godina, na nama su se izmenile generacije državnih profesionalaca koji su plaćeni da nas sapliću, a mi borbu odvajamo od usta, od naše dece i porodica. Susrećemo se takodje sa izvan sudskim presudama (putem tajnih službi i njihovih saradnika u civilnom sektoru) nekim od naših članova, tako da su pojedinci sprečeni da dobijaju penzije i da traže pravdu na višim istancama. Medjutim, pred sobom imamo jasan i striktan program marksistične borbe, klasičan po karakteru, koji nam pomaže da jasno vidimo stvari i lako prepoznajemo ciljeve. A u borbi je najvažnije imati jasne ciljeve. Pored toga da publikujemo naš interni bilten, uskoro počinjemo i sa periodičnim e-zinom pod nazivom “Istina” jer obrazovni rad smatramo važnim ako ne najvažnijim. Toj svrsi služe i filmovi. Naši prioreti za budućnost su povezivanja sa drugovima u Sloveniji (sindikati) i sa aktivistima iz radničkog pokreta koji se bore protiv neokolonijalne okupacije na Balkanu, Evropi i svetu. Učestvijemo, dakle, u stvaranje zajedničkog klasnog fronta. Ja sam, kao predsenik ZID-a, koorganizator Evropske konferenciji radnika u Parizu koja će se održati marta ove godine, a u radu će učestvovati naši radnici iz Slovenije, delegacija ZID-a. Upoznaćemo drugove iz Evrope sa situacijom na Balkanu i Sloveniji i izmeniti saznanja i borbena iskustva.

SREĆKO PULIG: Po obrazovanju liječnik, bavili ste se poezijom, a onda, stjecajem okolnosti da ste bili nezaposleni, ali i da je to digitalna tehnika omogućavala, samostalnim filmskim radom. Kako je konkretno do toga došlo?

DIMITAR ANAKIEV: Film mi je omogućio da se borim i zaradjujem izvan nacionalnog sistema koji je, ničim izazvan, poveo rat protiv mene i protiv mnogih drugih ljudi ovog prostora. Taj ispit istorije nisu mogli da prodju medicina i poezija. Medicina zato što ne omogućava borbu, a poezija zbog nacionalnog karaktera njenog jezika–jezik filma je univerzalan, to je jezik samog života i stvarnosti. Film mi je takodje omogućio duboko sagledavanje problema sveta koji me okružuje.

SREĆKO PULIG: Postoji veza između vaše organizacije izbrisanih i vašeg filmskog aktivizma?

DIMITAR ANAKIEV: Političko organizovanje i delovanje i moj filmski rad su najdirektnije povezani, oni su deo iste težnje za vlastitom emancipacijom i oslobodjenjem i kao takvi su komplementarni, služe jedno drugom a zajedno služe ciljevima koje vidim pred sobom.

SREĆKO PULIG: Čime se kao umjetnik namjeravate u budućnosti baviti?

DIMITAR ANAKIEV: Umetnik, režiser, autor, nije ništa drugo nego filozof u posebnom jeziku (jeziku umetnosti, ovde filmskom jeziku). Moj razvojni put kao režisera tekao je od filozofije anarhistične pobune u mojim prvim filmovima do filmova sa tačnom i preciznom marksističnom analizom, kao što je slučaj sa filmom “Slovenija moja dežela”, koji je, usput budi rečeno, bio uklonjen sa festivala slovenačkog filma a i u Evropi ga nerado puštuju. Kroz moju zrelu umetnost dakle govori marksizam. Vaše pitanje se može reformulisati ovako: “Koje filmove nameravate u budućnosti napraviti kao marksista?” Odgovor: “Sve one koji su neophodni našoj borbi”.

SREĆKO PULIG: Što može jugoslavenska radnička klasa još uvijek ili ponovo napraviti zajednički na stvari svoga samo-oslobođenja?

DIMITAR ANAKIEV: Jugoslovenska radnička klasa je jednom već donela istorijsku perspektivu i značaj jugoslovenskim narodima koji danas istu nemaju jer su opet postali sluge tudjinu. Reč je dakle o ponovnom stupanju na istorijsku scenu koje može svojim narodima ostvariti samo radnička klasa. Vreme prvog istorijskog ustajanja jugoslovenske radničke klase je vreme staljinizma koji je zavladao radničkim pokretom u celom svetu. Danas je staljinizam mrtav ali i Sovjetski Savez bez čijeg uticaja bi oslobodilačka borba jugoslovenskih naroda bila osudjena na neuspeh. Ovo odsustvo stvarne svetske sile koja bi podupirala izlazak jugoslovenskih naroda na istorijsku scenu može se nadoknaditi jedino najširim frontom povezivanja radničke klase.

To je naša jedina perspektiva, ujedinjenje proleterijata bar do stepena do kojega je svetski kapital ujedinjen. I drugo, u vreme staljinizma jugoslovenski radnički pokret nije imao vremena da se bavi elementarnim istinama jer je odmah bio gurnut u borbu. Sada je vreme za to, za otkrivanje zaista izvornog marksizma. Istorijska zrelost jugoslovenske radničke klase ogledaće se u prvom redu u nemilosrdnoj zavezanosti društveno-političkoj istini. A to znači pomak iz provincijalnosti u avangardu. Sovjeti su počeli revoluciju sa “Pravdom” (Istina) a mi smo počeli revoluciju par decenije kasnije sa “Borbom”. Preskočili smo vrlo važnu fazu dijalektičkog utemeljenja na bazičnim principima, koju kasnije staljinizam nije ni dozvoljavao. U pitanju je baš demokratični izvor marksizma, njegov dialoški karakter  Ne čudi da mnoge važne stvari iz marksizma uopšte ne znamo, čak i kad se tiču samog Balkana. Ko je kod nas na primer čuo za najvećeg balkanskog marksistu i Engelsovog prijatelja Kristijana Rakovskog? Engels je neke svoje važne radove pisao koristeći tekstove Rakovskog, na primer studiju Rakovskog o carskoj Rusiji. Mi uopšte ne znamo za Rakovskog, a zato poznajemo i slavimo staljinistu Dimitrova. Nema sumnje, da je naša slika marksizma donekle iskrivljena. Dakle, sada je vreme da se okrenemo “pravdi”, istini, i počnemo temeljito sve iz početka, oplemenjeni svetlom sjajne borbene prošlosti jugoslovenske i svetske radničke klase.

Zagreb-Radovljica, 28.01. 2014