KAKO UNIŠTITI JUGOSLOVENE

PRVOBORCI SLOVENAČKE DEMOKRATIJE

ILI KAKO UNIŠTITI JUGOSLOVENE

Intervju Dimitra Anakieva za Primorske novice, intervju vodio Roberto Šabec.

Dimitar Anakiev (1960) već poduže deluje kao nezavisni režiser, pisac i pesnik. Godine 1986 je diplomirao na Medicinskom fakultetu u Nišu i nakon toga sedam godina radio kao lekar. U Sloveniju se doselio 1987 gde je sve vreme živeo u Tolminu i bio 26. februara 1992 izbrisan iz registra stalnog borovka. Izgubio je licencu za rad u medicini, bio prisiljen da živi bez ličnih dokumenata i tada se je posvetio umetnosti pomoću koje prikazuje život izbrisanih stanovnika Slovenije. Od prošle godine deluje i kao predsednik Saveza izbrisanih Slovenije.

RŠ: Ove godine dočekujemo 21 godišnjicu od brisanja iz registra stalnog boravka. Zahvaljujući presudi Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) Slovenija nakon 21 godine ne može više da se izmiče odgovornosti za patnje i materijalnu štetu, koju je pouzrokovala izbrisanima. Šta se ja sa tom presudom zaista promenilo?

DA: Dozvolite mi da prvo kažem, da Izbrisani ne bi nikada stigli do evropskog suda da na scenu nisu stupili italijanski komunisti: Roberto Pinjoni (Roberto Pignoni) i Mauricio Grasi (Maurizio Grassi), koji su bili članovi tadašnje Partije reformisanih komunista (Partito della Rifondazione Comunista). Pinjoni, aktivista za ljudska prava, je prvi otkrio da se u Sloveniji dogadja nešto neobično, Grasi, tadašnji evropski poslanik, je 29. novembra 2007 organizovao prijem izbrisanih u Evropskom parlamentu. Tako je došlo do angažovanja rimskih advokata Lane i Sakućija (Lana i Saccucci), koji su posle vodili proces na ESLJP i pobedili. U Sloveniji nije bilo političke stranke ili advokatske kancelarije koja bi pomagala Izbrisanima. To neverovatno dejstvo bih voleo da istaknem i da se po prvi put javno zahvalim italijanskim drugovima. Šta se je dakle promenilo odlukom evropskog suda? U prvom redu to, što se je konačno ustanovilo ko je u tom Hičkokovom trileru zlikovac a ko pozitivac. Pre toga su zlikovci tvrdili da su oni dobri a da su izbrisani zli. Pokazalo se je da je istina tačno obrnuta. Ta konstatacija ima ozbiljne političke i sve druge posledice, jer je demaskirala i pokazala obraz političke opcije koja je na račun laži i montiranog procesa više od dve decenije vladala Slovenijom.

RŠ: Zagovornici brisanja Jugoslovena su mišljenja da su Izbrisani sami krivi za probleme, zato što nisu prihvatili ponudjeno državljanstvo. Da li je ta “mantra” još uvek aktuelna.

DA: Glavna laž u toj “mantri” je bilo povezati brisanje sa državljanstvom. Uistinu brisanje nema veze sa državljanstvom jer su izbrisali samo pripadnike autohtonog, multikulturnog naroda Jugoslovena (u Sloveniji je živelo i još uvek živi oko 25.000 pripadnika jugoslovenske nacionalnosti a u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji bilo nas je oko milion ipo. To su ljudi iz mešovitih brakova koje je SFRJ zvanično priznala kao naciju), medjutim Nemce, Italijane i Madjare, na primer, nisu uznemiravali. Ako laž ponavljate dvadeset godina onda nekima zazvuči kao istina. Pogledate li slovenačku Wikipediju naćićete iste dezinformacije. Do juče su te iste dezinformacije bile zapisane i na portalu RTV Slovenija i tek po nedavnom protestu Saveza izbrisanih Slovenije su sklonili manipulativni video i lažne podatke... Medjutim nisu hteli objaviti popravku, iako ih zakon o medijima obavezuje da to urade.

RŠ: Poslednjih godina Republika Slovenija je vratila nezakonito oduzet status 10.000 izbrisanih ljudi, Šta se dogadja sa preostalih 15.000 izbrisanih?

DA: Slovenačkoj javnosti je ostalo sakriveno da su se po celoj Sloveniji dogadjale nezakonite deportacije zakonitih stanovnika (deportacije bez sudske odluke). Slovenačka policija je imala ovlašćenja da sama, po svojoj slobodnoj proceni, sprovodi deportacije. Slično kao u Čileu za vreme hunte. Pojedinci su praktično bili kidnapovani, oteti iz porodica i poslati u različite države. Mariborčana Alija Berišu su avionom deportovali u Albaniju, zatim, kada mu je uspelo da se vrati, bio je deportovan u Nemačku. Druge su slali u Madjarsku, Češku i Slovačku, treće u Bosnu, takodje u vreme rata, ili u Hrvatsku... Samo šačici izbrisanih je uspeo povratak. Policija je zatim izbrisala spiskove deportovanih ljudi, tako da su tragovi nezakonitog delovanja nestali. Ostala su svedočenja tih retkih pojedinaca koji su uspeli da se vrate svojoj kući, svojoj porodici.

RŠ: I Vaša priča je slična?

DA: Deportovali su me 1992 bez sudske odluke iz mojeg stana u Tolminu; uspelo mi je da se vratim tek 1995 zahvaljujući porodici i pomoći prijatelja. Većina deportovanih je izgubljena u labirintima dvadesetogodišnjeg izgnanstva. Vidite, Velimir Dabetić još uvek živi u Italiji, negde kod Ankone, bez bilo kakvih papira. Živi kao apatrid. Njegov otac Drago Dabetić, iz Kopra, nekadašnji železnićar, danas pokojni, bio je takodje izbrisan. Cela porodica Dabetić je bila razbijena i uništena. Situacija je strašna, ali se prikriva maglicom politikanske demagogije i neprijateljske propagande.

RŠ: Da li su danas najveći realni problem zahtevi za odštetom?

DA: Na takav način pitanje postavlja slovenačka politika, medjutim, ako želite da shvatite “realni problem” morate prvo da otkrijte “realnu situaciju”–što nije u interesu politike, barem ne one politike koje se je okoristila. U pitanju je pažljivo čuvana tajna da su izbrisane osobe bile isključene iz sukcesijskog sporazuma SFRJ. Danas, kada vidimo kako se odlučno Slovenija naslanja na sukcesijski sporazum kada su u pitanju štediše (N)LB iz drugih republika nekadašnje SFRJ, treba se setiti da je R Slovenija 25.671 svojih zakonitih stanovnika izključila iz stanarskih i drugih prava. Aneks “G” sukcesijskog sporazuma SFRJ izričito propisuje da državljani republika bivše SFRJ pri regulaciji imovinskih pitanja ne smeju biti tretirani kao stranci. To je tačno suprotno praksi privatizacije stanova koja je sprovedena po tzv. “Jazbinšekovom zakonu” za otkup stanova iz kojega su izbrisani bili isključeni. Mi danas ne znamo koliko stanova su otudjili izbrisanima; predvidjamo da je u pitanju broj izmedju 1.000 i 5.000. Država taj podatak još uvek ne želi da otkrije. Zamislite da vama ili vašoj ženi, ocu, stricu, bratu, neko u trenutku oduzme svu imovinu i pridobijena prava: stan, penziju, socijalno itd. Sve za šta ste 30-40 godina radili. Strašno, zar ne? Izbrisani Jugosloveni su samo preko vrednosti stanova prisilno dotirali slovenačkoj blagajni verovatno izmedju 100 i 500 miliona evra. Sudbina toga novca je nepoznata i to je realni problem. To znači krivična odgovornost je realni problem. Jer ako je realni problem samo vraćanje protivpravno stečene imovine i odšteta, onda to znači da je problem pravna država. Osamostaljenje Slovenije se je dogadjalo baš u ime pravne države. Znači u pitanju je ponovo politička odluka gradjana u kakvoj državi žele živeti, jer sutra su možda oni na redu, ili njihova deca.

RŠ:U isto vreme izbrisani se predstavljaju kao nužno zlo, nešto što dodatno osiromašuje već siromašnu državnu blagajnu.

DA: Ključna manipulacija desnice je bila prikazati brisanje Jugoslovena kao državotvorni akt, znači kao “zločin osamostaljenja” tj. ako citiram Vendi Braun (Wendy Brown), američkog političkog filozofa, brisanje je predstavljeno kao “founding crime” (“zločin utemeljenja”), jer, ona tvrdi da državu nije moguće ustanoviti bez zločina. Znači, zločin je nužnost, “nema države bez zločina”.

RŠ: To bi značila da Slovenija plaća svoj “founding crime”?

DA: Problem je u tome što brisanje Jugoslovena nije bilo nikakav “founding crime”. Na dan kada je izvršeno brisanje, 26. februara 1992, republika Slovenija je već bila samostalna in čak je bila i medjunarodno priznata. Dakle, nije istina da je brisanje bilo povezano sa aktom osamostaljenja. To je manipulacija. Brisanje Jugoslovena je na svaki način, objektivno, bilo nepotrebno državi Sloveniji i ne samo da nije bilo državotvorno već je to bilo za državu štetno delovanje, što je danas očigledno. Medjutim, istina je da su se neki okoristili. I takodje je istina da se je desnica pomoću brisanja Jugoslovena postavila u centar političnog života Slovenije. Naime, problem slovenačke desnice je u tome što nema svoju državotvornu mitologiju, svoj mitos. A bez mita nema ni postojanja...

Tada, kada se je prelivala krv za državu Sloveniju–kada se je uistinu, uslovno rečeno, dogadjao pravi “founding crime”–pobijanje okupatora, tokom NOB-a, desnica je služila okupatoru i bila protiv svojeg naroda. Brisanje Jugoslovena je zato bio pokušaj desnice da stvori svoj lažni državotvorni mit.

RŠ: Poredjenje sa dogadjajima iz drugog svetskog rata se izgleda nude sama?

DA: Naravno, brisanje Jugoslovena je pokušaj revanšizma desnice koja je u drugom svetskom ratu služila tudjim interesima, isto kao što to radi danas. Veoma sam ponosan što smo izbrisani smogli snage i znanje da se odupremo tom sramotnom činu, i ponosan sam što smo se jednako kao 1941 ponovo našli na strani naroda.

Z druge strane, verujem da je poglavarima desnice, lažnim osamosvojiteljima, neprijatno sedeti u recimo američkoj ambasadi i priznati, da se je osamostaljenje Slovenije desilo po lenjinističnom načelu “prava naroda na osamostaljenje”, koje je bilo zapisano takodje u ustavu SFRJ a ne samo u ustavu Sovjetskog saveza. Načelo “prava na osamostaljenje” ne postoji nigde u “realnom svetu”, što verovatno dobro znaju Baski i Katalonci.

RŠ: Nedavno ste brisanje Jugoslovena kvalifikovali kao “ekonomsko-politični zločin”. Nisu li to preblage reči za nešto što bi neko možda nazvao etničkim čišćenjem?

DA: Glasno razmišljanje o brisanju Jugoslovena je u slovenačkom javnom prostoru ugušeno–još uvek je tabu. Da vas podsetim, da je moj film Slovenija moja dežela, koji tematizuje brisanje, prošle godine cenzurisan, odnosno odbijen za prikazivanje na 15. Festivalu slovenačkog filma u Portorožu i to uprkos dejstvu da sam dobitnik nacionalne nagrade Vesna za najbolji slovenački dokumentarni film i da je film kofinasirala država. U glavnim medijima se takodje teško čuje reč izbrisanih. Sve to vam govari da su klasifikacije brisanja Jugoslovena pažljivo nadzirane, još i danas, bez obzira na odluku ESLJP in bez obzira na to što su najveći slovenački autoriteti za ljudska prava, kao što je dr. Ljubo Bovcon, jasno kvalifikovali i opredelili brisanje Jugoslovena kao “rasizam, anti-jugoslovenski šovinizam i revanšizam za poraz u drugom svetskom ratu”. Istina očito ugrožava interese nekih političara, možda i nekih tajkuna. Nema sumnje da su izbrisani bili opljačkani i nema sumnje da su slovenački političari jednog doba pokušali da unište multikulturni narod Jugoslovena. Kada ćemo moći da to adekvatnim rečima saopštimo široj slovenačkoj javnosti je drugo pitanje. Izbrisani se borimo za demokratičnu Sloveniju već 21 godinu, mi smo prvoborci slovenačke demokratije.

RŠ: Budimo konkretni. Činjenica je da je akciju brisanja izvela 1992 vlada L. Peterleta, gde su ministri za odbranu i unutrašnje poslove bili J.Janša i I.Bavčar, dok je predsednik Slovenije bio Milan Kučan. Šta se dogadja na području odgovornosti?

DA: Naravno da se na području odgovornosti ne dogadja ništa i to je glavni problem. Spomenili ste one koji su najdirektnije odgovorni i koje bi morali pozvati na odgovornost. Medjutim, od dr. Bovcona znamo da su brisanje Jugoslovena pomagali mnogi drugi: dr. Drnovšek na primer. Verovatno se sećate, da su se 2004, u vreme sprovodjenja referenduma o “Tehničkom zakonu o izbrisanima”, neki političari levice sklonili u skupštinski klozet pet minuta pred istekom roka za prigovor, zato da ne bi slučajno sprečili taj sramotni referendum. Drugi su na dan referendoma otišli na rekreciju u planine umesto da bi glasali protiv Janše i njegovim mentorima. Možda se takodje sećate peticije protiv izbrisanih koju su potpisali 57 elitnih slovenačkih intelektualaca. U normalnim državama takve peticije potpisuju se u korist žrtava, kod nas intelektualci podržavaju nezakonito nasilje države, a to znači da brinu samo o svom džepu. Kada vidite sve to razumete stvarnu težinu problema. U pitanju je dakle vrsta kolektivnog političkog zločina, odnosno atavistično tribalno iživljavanje na šačici (1,5% populacije) nemoćnih ljudi. Te orgije traju 21 godinu.

RŠ: Dali je iko od pomenutih pokazao bilo kakvo kajanje?

DA: Šta znači pokajati se? To znači uložiti napore da se otkrije pozadina ekonomskog i političkog zločina nad nacijom Jugoslovena, to znači aktivnu saradnju na obaveštavanju gradjana o izbrisanim, to znači ukinuti cenzuru, znači takodje vratiti ljudima kriminalno oduzete stanove... Niti približno se ništa od toga nije desilo.

RŠ: Niko dakle ne preuzima svoj deo krivice na sebe?

DA: Ne, koliko ja znam.

RŠ: Da li je protiv ikoga pokrenut kazneni postupak?

DA: Spomenuti slovenački vlastodrščci su ukrojili slovenačke zakone tako da su njihova kriminalna dela zastarela, sem, naravno, ako nije u pitanju genocid ili etničko čišćenje nacije Jugoslovena–zato što zločini protiv čovečnosti nikad ne zastarevaju. Upravo zbog toga je uvedena cenzura i kontrola javne reči, zato je pravi razgovor na temu izbrisanih nemoguć.

RŠ: Vlada je nedavno dopunila akcijski plan za ispunjenje presude ESLJP o izbrisanima, po kojem bi je rok za realizaciju presude 26. jun. Vlada želi da zamoli ESLJP za jednogodišnje produženje roka. Šta to produženje znači za izbrisane?

DA: Podvukao bih da se vlada o svojim namerama nije konsultovala sa izbrisanima. Za vladu znači izbrisani i dalje ne postoje–a i kada bi postojali–očito nismo smatrani subjektom vrednim razgovora. Za izbrisane je odluka vlade teška, predstavlja daljnje odugovlačenje, koje bi bilo nepreijatno i tada kada bi svi parametri bili poznati a nisu. Recimo, opet se u nekoj varijanti spominje referendum... To znači da vlada moli da joj se produži rok a da pritom ne može obećati da će u novom roku uopšte nešto napraviti. Vlada, to znači i ova nova vlada, želi da nastavi utakmicu u play-off-u u kojem menja pravila po svojoj želji i bez obzira na našu krajnju iscrpljenost i što ne možemo živeti bez novca, bez imovine i svega drugog. Nadamo se je Ministarski savet EU, koji nadzire izvršenje odluke ESLJP, ozbiljnija ustanova od dosadašnjih slovenačkih vlada.

RŠ: Verovatno su najteži primeri izbrisanih ljudi koji su bili deportovani iz Slovenije u vreme kada je u bivšoj Jugoslaviji besneo rat. Ako se ne varam na tu temu pripremate sledeći dokumentarni film?

DA: Film o deportacijama sam počeo da radim na primeru četvorice izbrisanih i njihovih porodica medjutim finansiranje takvog filma nije jednostavno. Trenutno projekat stoji dok se ne pronadje novac.

RŠ: Možemo li reći da se istorija ponavlja i da se danas sa smanjivanjem socijalnih i ostalih prava dogadja svojevrsno ponavljanje brisanja sve većeg broja ljudi u Republici Sloveniji.

DA: Ta metafora je danas popularna ali nisam siguran da je tačna. Današnja smanjivanja socijalnih prava se dogadja unutar zakonskih okvira, naočigled javnosti, i moguće se je formalno i neformalno boriti se za svoja prava jer su subjekti i dalje ostali– subjekti. U slučaju izbrisanih je došlo do potpunog i iznenadnog gubika društvenog subjektiviteta, u momentu, bez javnosti i bez mogućnosti borbe. “Desubjektivizacija” je trajala 20 godina i još i danas izbrisani nismo subjekti. Analogija možda postoji sa nedavnom (ustanovilo se: takodje nezakonitom) odlukom Janšine vlade da smanji penzije osobama koje su radile izvan Slovenije na teritoriji nekadašnje SFRJ. Taj primer pokazuje o čemu se u suštini radi: za brisanje istorije. Jer ako ste radili u drugim Jugoslovenskim republikama imaćete manju penziju samo zato što Ivan Janša, Pučnik i društvo ne priznaju da je Jugoslavija uopšte postojala. Nije u pitanju nekakvo razmimoilaženje u tumačenju istorije... Radi se o potpunoj negaciji istorije kao takve. Glumata se da je država Slovenija pala s Marsa, da je bez korena. Oni bi želeli da je Sloveniju ustanovio nekakav bavarski ili hasburški princ a ne komandant Stane i drugovi. Želeli bi da nacrtaju svoju istoriju i u nju umestili Sloveniju a sve što im smeta bi izbrisali. Odnos koji se graniči sa ludošću, pokazuje njihovu patološku opterećenost s prošlošću. To je mehanizam beisanja.

Objavljeno na slovenačkom u dnevniku Primorske novice, 12. aprila 2013: http://www.primorske.si/Priloge/7--Val/Mi-smo-prvoborci-slovenske-demokracije.aspxhttp://www.primorske.si/Priloge/7--Val/Mi-smo-prvoborci-slovenske-demokracije.aspx

na srpski preveo autor.