POEZIJU NAĐOH

Dimitar Anakiev

POEZIJU NAĐOH

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

takvu kakvu balkanski pesnicu pišu

oslobođeni stega, ne plativši kiriju

a sa puškom u ruci, dim vatre udišu

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

u nekom vozu od Niša do Ljubljane

prugom razorenom ugledah viziju

onu Drainca i Boteva, duše neokaljane

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

pod omčom tesnom Fransoa Vijona

pesnika i bandita što imaše fantaziju

iz daleke Galije dobrog kompanjona

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

onu što svetove ruši i svetove stvara,

onu što prezire osmeh lažni, kurtoaziju,

što se ne udvara za slavu i malo para

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

a poeziju naći usred sveta lako nije

od Njujorka do Tokija, videh iluziju

videh sluge, paževe, duše još bolnije

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

negde na sred puta, pokislu, napuštenu

a za misao vrelu spremnu i subverziju

poeziju nađoh, rekoh, još nekrštenu

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

putem kojim niko ne ide, u izmaglici,

na poprištu, sred lokve krvi, zapuštenu,

trebaše joj reč topla samo kao izbeglici

Ponovo rođeni ja pronađoh poeziju

i uzvolesmo se k'o strasni ljubavnici,

željni hrane za srce samo a ne apatiju

ne književnici, postasmo buntovnici

ŠTA TO BEŠE DIJALOG? (Novo pismo Tomi Markoviću)

Dragi Tomo,

evo, vratih se iz balkanskih planina i vidim Tvoje nove priloge o Handkeu, ovaj put zapisane sa mnogo više dostojanstva i sa pokušajem argumentacije.

doduše, ne mislim da je ta argumentacija uvek uspešna (iako izgleda da jeste) ali to je poseban problem, jer, potsetimo se, ja sam regovao na kampanju pljuvanja po piscu koja onemogućava svaku argumentaciju. Dakle video sam dva problema: pljuvanje, hajku i linč - što je u stvari vraćanje u praksu 90' iako u ime "anti-Miloševićizma", i drugi problem: nedostatak argumentacije a to znači dijaloga. Obe ove stvari govore vrlo loše o stanju demokratije kod nas, što verovatno i nije baš upitno.

Dakle, pomakli smo se ka argumentaciji, i odrekli se pljuvanja (bar ne direktno u lice) to je svakako uspeh.

Glavno pitanje sada je da li je argumentovana diskusija uopšte moguća, ili znamo istinu? To jest, da li je XXZ glasilo vladajućeg (ili napola vladajućeg) liberalizma (liberalnog totalitarizma?) ili je neki dijalog i izmena argumenata uopše moguć na stranicama XXZ ili smo svi u svojim busijama i samo se puca na protivnika?

Pitanje je dakle koliko je dijalog danas moguć a da nije direktno sluga neke od ideologija na vlasti?

Ja svakako nacionalizam prezirem, ali taj prezir ne može biti isprika za služenje gotovim istinama na suprotnoj strani.

Drugim rečima: da li vidiš mogućnost dijaloga, ili najradije dijalog zaboraviti?

Srdačan pozdrav,

Dimitar

MISTERIJA RASPADA JUGOSLAVIJE, pesma posvećena Tomi Markoviću

 

Dimitar Anakiev

MISTERIJA RASPADA JUGOSLAVIJE

Tomi Markoviću

Bejaše to kao u nekom Holivudskom filmu

jedan policajac „dobar“, drugi policajac „loš“

jedan nudi cigaru (i odmah je pripaljuje), sipa kafu,

(uz pitatanje „sa ili bez šećera“?), poštuje rodnu

ravnopravnost i LGTB, a bogami i izbeglice voli

i odmah ih u košulje oblači,

drugi šamare udara jake kao Srebrenica

već je šakom prosuo barem 8372 zdravih zuba

(one sa plombama i okrnjene niko nije prebrojao)

i sve ih pažljivo prikupio u ogrlicu da se iz daleka vide

i to sve, naravno, odmah uočiše brojni novinari

počeše da hvale ovog policajca što kafu

sipa i cigaru nudi a ovog što šamara

i prosipa zube i od njih ogrlice pravi

ocrniše pošteno (ko bi voleo ovoga što bije?)

A tu se nađe neki pisac, kažu iz Austrije,

gledaše sve pažljivo kao što dobri pisci rade

i odmah napisa knjigu koju nazva

„Pravda za policajca što bije“

ali ovi novinari što već popiše kafu,

i što im je cigareta prijala

napadoše odmah pisca koji ne beše pušač

a izgleda ni kafu ne pije.

Napadoše ga bogami strašno: jedni psovkama

a drugi malo finije, rekoše: taj je isti kao oni

pisci iz istorije što su moćnicima glačali batinu.

I rekoše još uglas: on negira zube izbijene!

A onda taj pisac, kažu da je iz Austrije,

ode i popi kafu sa policajcem što bije,

na silu, jer kafu ne pije a zbog pravde

i još više zbog istine (jer istina je melem za

sve zube izbijene, one zdrave ali i za one sa plombom

i okrnjene)

I tek tu ga dohvatiše novinari, duvajući mu

dim u lice, od cigareta koje deliše

širokim osmehom „dobri“ policajac -

toliko dima je bilo, jer i cigareta bejaše dosta,

da se je dimilo kao da kuća gori – i goreše

da osta samo zgarište i dve stolice:

jedna, za policajca „dobrog“, i druga, za toga što bije.

U tom filmu mi smo statisti i po scenariju ne ostaje nam drugo

nego da izabiramo između policajca „dobrog“ i onog što bije.

(Sutra, po scenariju, bije ovaj što danas sipa kafu, a kafu sipa

ovaj što danas bije)

HANDKE JE OTVORIO TABU, ZATO PLJUJU PO NJEMU (iz pisma prijatelju)

Dragi prijatelju,

hvala veliko za pismo i tekst Bore Ćosića iz Danasa od 20 oktobra.. Reč je svakako o kultivisanoj diskvalifikaciji Handkea (putem poređenja) koja se veoma razlikuje od pljuvanja i monstruoznih uradaka propagande koje sam čitao u XXZ što me je nateralo da javno prekinem saradnju sa tom redakcijom (puca iz snajpera sa Limonovim, ore masovne grobnice, kupa se u krvavoj Drini i slično). 

Doduše, i Perin zamenik, Toma Marković, koji je sve to lepo spakovao, u komunikaciji sa mnom pokušao je taktikom poređenja (sa Ezrom Paundom, pa dalje) da opravda svoj uradak, ali ta poređenja su potpuno trivijalna i uz to lažna i manipulativna. Jer reč je o ljudima koji su duboko pripadali nekoj ideologiji, a mnogi i aparatu (aparatčiki) i pritom pisali stvari koje su kompromitujuće, i to veoma. Sve to kod Handkea nije slučaj, pre svega nije aparatčik, nije ideološki fanatik i nije napisao ni redak koji bi ga kompromitovao. 

Dakle prisustvujemo jednoj velikoj fabrikaciji laži o Handkeu, sa različitim nivoima diskvalifikacije, iza koje stoji određeni novac i politička volja. Po mom skromnom mišljenju reč je o tome da je Handke otvorio tabu, koji ne sme da se otvara, a taj tabu je Milošević. Američki liberalni kapital koji stoji iza ratova u ex-YU (pa i iza Miloševića) predstavlja Miloševića kao isključivog krivca za ratove, kao nekakvog solo-ludaka-manijaka koji ratuje i pobija a ustvari je on bio samo jedan od izvršitelja u strogo kontrolisanom nacionalističkom projektu rasturanja Jugoslavije, što žele da spreče da izađe na vidilo. Može se desiti da će se pokazati da je i Srebrenica bila dogovorena sa tri strane (američke, srpske i bosanske) jer je taj monstruozni zločin bio svima potreban: bez tako nečega nema rasturanja Jugoslavije, Bošnjaci su na mučeništvu dobili naciju a Srbi teritorije. Zato se tako puca baražnom vatrom, pa je i jadni Slavoj Žižek morao da ga pljune, a on sigurno ne pljuje bez nadoknade. Itd.

Danas sam bio u Grebinju, rodnom selu Handkeovom, malo iz želje da ga sretnem, a više sa namerom da ostavim neki pozitivan pesnički zapis, koji će bar za trenutak prekinuti ludilo i histeriju napadanja na pisca.

Ako te bude interesovalo, evo 12 haikua iz Grebinja, već sam ih objavio svuda redom: https://kamesanhaikublog.blogspot.com/2019/10/misticni-susret-sa-handkeom-u-grebinju.html

Dimitar Anakiev

 20.10.2019

MOJE ZBOGOM XXZ MAGAZINU

MOJE ZBOGOM "XXZ Magazinu" (iz pisma Tomi Markoviću)

...

Ono zbog čega ja prekidam saradnju sa XXZ nije što ste deo ovih ili onih interesa. Prosto zato jer deo nekih interesa morate biti.

Ono zbog čega ja prekidam saradnju sa XXZ to je zbog primitivnog linča na jednog pisca, koji mi je slučajno sadrug u "Dugom opraštanju od Jugoslavije", da ga citiram.

Ako ste već morali zbog lobističnih interesa da se uključite u hajku, mogli ste da učinite to poštujući pisačko dostojanstvo - jer ste Vi sami pisac, pesnik i urednik. Umesto toga,

odlučili ste da uzmete snajper i priključite se Limonovu (a podmećući otiske prstiju Handkeu).

Zbog linča na Handkea koga ste uprizorili, ne mogu da ostanem u vezi sa XXZ i vrlo patim što su moji radovi na portalu koji linčuje pisce.Toliko da znate.

Želim Vam sve najbolje. Dimitar Anakiev

PISMO TOMI MARKOVIĆU

Tomislavu Markoviću

Zameniku glavnog urednika XXZ portala

Dragi Tomo,

politički linčevi pisaca nisu moj omiljani sport, zato me situacija u vezi pisanja o Handkeu na XXZ prilično uznemirava. XXZ je sve ovo vreme bio moj portal i mnogo mojeg pisanja je na XXZ-u. Najednostavnije bi bilo dopustiti da se čuje drugačiji glas, ali pošto se to neće deseti (moj tekst objavljen na Izbris-blogu Problem Petera Handkea, a koji sam poslao Peri za objavu, očito neće biti objavljen) zato mi ne ostaje drugo nego nego da se od XXZ distanciram.

Lepo je bilo sarađivati sa vama, zahvaljujem se na svemu.

Srdačno,

Dimitar Anakiev

U Radovljici, 18.10.2019

Dragi Dimitre, nema razloga za prenagljivanje.

Niko ne linčuje pisca, nego se piše kritički o čoveku koji je dobio Nobelovu nagradu, a mnogi ljudi misle da je to problematično, od Salmana Ruždija, Aleksandra Hemona, Saše Stanišića, Petera Maasa, Eda Vulijamija, Faruka Šehića, Emira Suljagića itd. O žrtvama rata kojima se Handke rugao da i ne govorimo.

I to su retki glasovi protivljenja, svet, moć, novac... su na Handkeovoj strani. Baš kao i Vučić, Gojko Đogo, Milorad Vučelić, i svi podržavatelji genocida u Srbiji i šire. 

Bar pročitajte ovu analizu Petera Maasa, čiju smo jezivu knjigu o ratu u Bosni objavili kao feljton - https://twitter.com/maassp/status/1183847059696304133

I za tu knjigu je Handke dobio nagradu. Jbg, po toj logici, mnogo pre bi trebalo dati nagradu Paundu, on bar nike u svojim književnim delima promovisao antisemitizam, već u ardijskim govorima (ako ne računamo onaj jedan Cantos, mislim 45.).

Jbg, ne mogu se podržavati ljudi koji vam ubijaju čitaoce.

Srdačan pozdrav,

Toma

Dragi Tomo,

hvala za pismo! Korektnosti radi, objavljujem ovaj Tvoj odgovor ispod mog pisma Tebi, na Izbris blogu, zato da moje pismo ne bi ostalo neodgovoreno.

Na žalost, toliku korektnost u ovom slučaju ne mogu očekivati od XXZ.

l

Tvrdnja da "Handke ubija čitaoce", guranje Handkea u isti paket sa Limonovim, koji je zaista pucao, itd. jeste linč koji Nobelova nagrada ne može da opravda.To su laži i manipulacije sa čitaocima, kakve vidimo u dobro nauljenim propagandnim mašinama. Ko sve učestvuje u tom linču može samo da potvrdi da je reč o širokoj kampanji koja sigurno nije bez podrške i bez izvora.

Još jednom, sve najbolje!

Dimitar

Dragi Dimitre, i dalje mislim da nema potrebe za tako drastičnim koracima, ali kako god želite.

Sad sam bio s jednim prijateljem, Marjanom Čakarevićem, koji je pisao pohvalu Handkeu u poslednjem broju Vremena, raspravljali smo sat vremena, mislimo skroz suprotno, ali to nije razlog da se svadjamo.

Nisam napisao da ubija čitaoce, pogrešno me citirate, već da podržava one koji su mu ubijali čitaoce. A jeste podržavao Slobodana Miloševića koji je pobio mnogo ljudi, izmedju njih i neke potencijalne čitaoce. Neke nije, na primer Mirnesa, mada je malo falilo, kad je imao 6 godina pogodio ga je geler u Sarajevu, umalo da mu amputiraju nogu, srećom nisu, a taj geler i dalje ima u glavi. Taj tekst je pisan pre nego što je Handke dobio nagradu, Mirnes već emsecima želi da se bavi piscima koji su bili na strani Miloševića. A Handke se sam stavio na istu stranu sa Limonovim, niko ga nije terao.

Ne znam kako vama ne smeta to što će Vučić svečano dočekati Handkea, odlikovati ga, to što Handkea u Srbiji slave svi oni koji su podržavali masovna ubijanja u Bosni i na Kosovu, i to što cela ta bulumenta koja je podržavala zločine sada doživljava Nobelovu nagradu kao dokaz da su bili u pravu. Ovde je sveopšte slavlje na nacionalističkim portalima i medijima, najzad su dočekali potvrdu iz sveta da su bili u pravu. A Handke im svojim izjavama ide niz dlaku.

Niko ne spori da je Handke veliki pisac.

Samo je pitanje da li je dobro pisanje važnije od ljudskih života.

I Paund zaslužuje Nobela, a i Selin, verovatno i više od Handkea, pa nikom nije palo na pamet da ih nagradi.

Dragi Tomo,

hvala na posvećenom vremenu i trudu! Molim Vas, da stvari budu jasne: mi se ne sporimo oko Handkea, kao Vi sa Vašim prijateljem, niti ga diskutujemo, osporavamo ili hvalimo, a još manje Vučića ili ispisujemo stranice na temu svetske literature. Ja sam prisiljen da se distanciram od tekstva objavljenih u XXZ povedom Handkea zbog toga što su to po stilu klasični "ratno-huškaški" tekstovi. Zato što u njima nema takoreći nikakve sadržine, osim etiketiranja, podmetanja i manipulacije. U tome je problem a ne u širokim temama koje pominjete.

Želim Vam ugodan vikend.

Dimitar Anakiev

PS. Nisam Vas pogrešno citirao, pročitajte Vaše pismo

PROBLEM PETERA HANDKEA (Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Dimitar Anakiev

PROBLEM PETERA HANDKEA

(Liberalno kvislinštvo na tlu bivše Jugoslavije)

Handkea sam sreo dva puta, prvi put u leto početkom devedesetih, još u Jugoslaviji, na autobuskoj stanici u Tolminu dok je čekao autobus za susedni Kobarid. Bilo je to vreme njegovih pesničkih putovanja po Sloveniji, svojoj romantičnoj “devetoj deželi”, zemlji predaka jer njegova majka je Slovenka. Pored izuzetne literature moju pažnju je tada privukao jasnim a u to vreme ne tako čestim, jugoslovenskim stavom, jer to je bilo vreme urušavanja Jugoslavije, dok se je on izjašnjavao kao Jugosloven sa vrlo jasnom argumentacijom: “Jugoslavija je jedina zemlja na svetu nastala odozdo, voljom naroda, zemlja koju nisu stvorili kraljevi i kneževi, već obični ljudi, i zato je treba poštovati” pisao je u jednom od mnogih svojih u to vreme politički spornih tekstova. Jugoslovenstvo je bilo i ostalo največi greh Petera Handkea, neskladno sa politikom jugoslovenskih komunista koja je već od početka osamdesetih počela da zavija ka nacionalizmu i da priprema, sa kulturom kao prethodnicom, svoj krvavi pohod etničkog rasparčavanja.

Drugi put sam Handkea sreo u zimu 1996, u ljubljanskoj operi, gde je predstavljao svoju novu knjigu putopisa, ovaj put po Srbiji, i doživeo linč od strane slovenačkih intelektualaca koji su sledili liniju svoje (tada već raspuštene) partije komunista. To što sam doživeo tada u zgradi opere, bila je neviđena nacionalistička histerija koja se može uporediti sa najgorim vrstama navijačkih strasti na fudbalskim utakmica. Iz partera i sa balkona i loža opere ljudi su divljali, peli se na brokate baroknih loža i izvikivali psovke, urlali i zavijali i bacali predmete na odar na kojem je govorio Handke, malo na nemačkom, malo na slovenačkom. U jednom momentu, valjda da uplaši rulju, ili da je još više razjari, rekao je dubokim glasom na slovenačkom “moja duša je nemačka”. Hteo je verovatno i da isprovocira razmišljanje jer Slovenci su se zahvaljujući Jugoslaviji otrgli od ponemčivanja i uspostavili naciju koja je sada rušila, tako je to video Handke, ono što ju je stvorilo.

Novu “anti-Handkeovsku” histeriju u Sloveniji doživeli smo ovih dana povodom dodele Nobelove nagrade ovom piscu. Usijanje je bilo toliko da je novinar i urednik Portala plus, Dejan Steinbuch, ironično zapisao naslov “Hoće li Slovenci preživeti Nobelovu nahradu Handkeu?”. Nova-stara vlast nezavisne Slovenije obrušila se na Handkea i opalila iz svih (medijskih) oružja liberalne ideologije kapitalizma. Strah od aveti buđenja jugoslovenstva, koje očito simbolizira Handke, strah je zapravo od gubitka privilegija novih elita. Handke se deklarira kao Jugosloven, na isti način kako je to nekad radio Allen Ginsbeg. To simbolično jugoslovenstvo, pesničko jugoslovenstvo, naročito je opasno za današnju kolaboraciju sa svetskim poretkom, jer ima metafizički karakter, a to znači nemoguće ga je pobediti. Eto problema! A sad još i Nobel! Džabe su nacionalisti radili svoj krvavi posao kolaboracije kad jugoslovenstvo, čak i ako neuračunamo naciju od dva miliona Jugoslovena kojima se ne priznaju nikakva ljudska prava (gde su branioci ljudkih prava i liberalni intektualci po tom pitanju?) traje i ako je nosioc ovakvog stava nobelovac. Zato smo u Sloveniji bili svedoci ne samo staljinističkog etiketiranja Handkea, kao “apologeta Miloševića” već su se dvorski intelektualci novih elita – novinari ali i filozofi – obrušili i na instituciju Nobelove nagrade, pokušavajući da je po svaku cenu devalvirvaju, a pominjao se tu kao elemenat manipulacije javnosti i Julian Asange. U tom smislu ima pravo autor nekog teksta kada pominje “moralni idiotizam”. Šta označava ovaj hrabri pojam? Moralni idioti su oni intelektualci koji rade po diktaktu vlasti, u ovom slučaju za potrebe novih elita, za potrebe novodobne kolaboracije. Handke nikako ne može biti “moralni idiot” prosto zato jer nije aparatčik, ne nacionalističkog, ne liberalističkog kova. I moralni idioti nisu samo novinari Večernjih novosti, koje često spominju liberalni kolege, već i oni koji papagajski prenose fatwu o Handkeu kao “apologetu Miloševića” (ovu etiketu je prilepilo Delo) i još gore, zaista vrlo prljava manipulacija, o Handkeu koji “negira genocid u Srebrenici”.

Neko je takođe veoma lepo postavio pitanje pisanja i razmišljanja. A da ovaj poziv ka razmišljanju i pisanju ne bi bilo sama fraza u stilu “dršte lopova” hajde zaista da razmišljamo. Prvo, da li je Handke zaista apologet Miloševića? Ako želimo uistinu da razmišljamo i budemo analitični onda moramo da sudimo piscu po tome šta piše a ne sa kim se slika. Ako se dakle postavlja pitanje o “apologetstvu Miloševiću” mora se analizirati malo dublje od čulnih percepcija i propagandnih floskula. Handke se zalagao za očuvanje Jugoslavije, Miloševiš je nasuprot njemu – jašući na metli Memoranduma SANU – bio glavna poluga rasturanja Jugoslavije. Koja zdrava pamet može onda da govori o apologetstvu Handkea Miloševiću? Ova teza je moguća jedino ako se usvoji kao istinita Miloševićeva propagandna retorika da “da on čuva Jugoslaviju”. I baš to rade, zastupaju Miloševićevsku politiku rasturanja Jugoslavije kao politiku na istoj liniji sa drugim nacionalizama – od Slovenije pa dalje – oni koji govore da je Handke “apologet Miloševića”.

Još prljavija je, i u osnovi temeljna anti-jugoslovenska propaganda – tvrdnja o Handkeu koji “negira genocid u Srbrenici”. Kao dokaz daju se Handkeove fotografije pred ćiriličnom tablom “Srebrenica” i slika Handkea u kupaćim gaćama kako pliva u Drini, u kojoj su “do juče plivali leševi” (sic!). Nije stvar u negiranju genocida u Srebrenici, stvar je u tome da liberalni intelektualci svih vetrova skrivaju pred očima javnosti da je ovaj gnusni zločin zajednički zločinački projekat i sva krivica se prebacuje na stranu srpskog nacionalizma a uloga drugih nacionalizama i međunarodne zajednice se prikriva. Prikriva se dakle režirani karakter bratoubilačkog rata u BiH. Na taj način se rat nastavlja drugačijim sredstvima a Handke se postavlja u centar kulturnog boja, koji zamenjuje političku borbu porobljenih naroda koji moraju klečati, nema druge. Vojnici Ratka Mladića su najodgovorniji jer su bili egzekutori zločina, ali taj zločin ne bio moguć ako Alija Izbetbegović ne bi zapovedio Armiji BiH da napusti dobro utvrđenu Srebrenicu, koje Mladićeve snage nisu mogle da osvoje ni na koji način, iako su pokušavale najmanje dve godine ( od 1993. naovamo), i ako vojska međunarodnih snaga, zadužena dogovorom o povlačenju da čuva Srebrenicu nakon odlaska Armije BiH, ne bi ovu prepustrila Mladećevim egzekutorima zajedničkog dogovora. O svemu ovom postoje dostupni dokumenti. Jedan od najrečitijih i najdireknijih je knjiga osnivača Armije BiH i njenog prvog komandanta, gen. Sefera Halilovića “Zavjera ili Izdaja”. Njega su, nakon neuspelog pokušaja ubistva, greškom ubivši ženu i šuraka, morali da smene da bi se Srebrenica desila. Ova knjiga u izdanju Matice doživela je šest visoko tiražnih izdanja (prvo još za života Alije izetbegovića), pa je stoga čudno da je liberalni intelektualci, koji pljuju po Handkeu, nisu primetili.

Vučićeva štampa dakle ima pravo kada Handkea proglašava “prijateljem Srbije” a liberalni intelektualci manipulišu javnost kada Handkeovo prijateljstvo prema Srbiji razglašavaju za prijateljstvo srpskom nacionalizmu. Isto je i u Sloveniji – Handke je ne samo prijatelj Slovenije nego je zaljubljen u nju, ali od njega se zahteva da bude prijatelj slovenačkog nacionalizma a on to ne želi. Jednak problem imaju svi drugi Jugosloveni u Sloveniji. Zato je vlast morala da primeni ostrakizam, političko sredstvo starogrčke demokratije, koje su staljinisti veoma uzljubili, i izbriše 25.000 ljudi iz zvaničnih knjiga. Izbrisani su oni koji jednako kao Handke vole Sloveniju ali ne vole slovenački nacionalizam. Njima je, Jugoslovenima, ponuđeno da se priključe bilo kojem “prijateljskom” nacionalizmu, samo jugoslovenstvu, glavnoj prepreci kolonijalizma na Balkanu, ne.

Petar Handke tako postoje lakmus papir moralnog idiotizma, odnosno novodobne kolaboracije sa novim zavojevačima Balkana. Gnusni zločin u Srebrenici je svakako dobro planirani klin u zajedništvo Jugoslavena. Svi oni koji prikrivaju njegov pravi karakter i za njega optužuju samo jednu stranu nisu ništa drugo nego saučesnici, novodobni Kvislinzi. Svedoci smo liberalnog kvislinštva, novog fenomena saradnje sa okupatorom na tlu bivše Jugoslavije.