DEPORTACIJE JUGOSLOVENA IZ SLOVENIJE 1992-1999

DEPORTACIJE JUGOSLOVENA IZ SLOVENIJE 1992-1999 i dalje, tekle su na tri različita načina, u tri etape:

DEPORTACIJE počevši od dana brisanja 26.02.1992 do 1994: Masovne, neregistrovane, bez sudskog naloga: ne zna se koliko ljudi je slovenačka policija izbacila iz Slovenije "prosto po Prešernu" tj. po svom slobodnom nahodjenju a na osnovu pismenog naredjenja ministra Igora Bavčara, kasnije tajkuna, i njegovog sekretara Debelaka. „Južnjake“ su lovili po ulicama kao šinteri pse lutalice. Autor ovih redova je bio svedok takvog proterivanje, bez pismenog naloga, čovek izvučen iz vlastite porodice koja prisustvuje poniženju, samo na osnovu "internih navodil" ("interna uputstva")... Svedoci govore o punim maricama ljudi koji su tih godina iz Slovenije izbacivani preko susednih granica kao smeće na komšijsku njivu.

DEPORTACIJE 1944-1999, nakon što je policija 1994. navodno tražila "zakonitu poroceduru" za deportacije ljudi koji su bili prethodno nezakonito izbrisali i dokumenta su im bila uništena (važeće lične karte, vozačke dozvole itd.), te iste ljude koji su prošli kroz „zakoniti“ postupak „oduzimanja identiteta“ od strane zvaničnih organa, kasnije su hapsili pozornici posle rutinskih provera na ulici, i privodili kod sudije za prekršaje zato što "nemaju dokumenta" te izbacivali iz Slovenije, ovaj put zvanično, sa sudskim nalogom, obično nakon noći ili dve provedene u sabirnom centru za strance—neke su protivno Ženevskoj konvenciji izbacivali na ratom zahvaćena područja: primer ubijenog bosanskog Srbina Dragomira Petronjića iz Celja, takodje izvučenog iz kuće, iz porodice, koji je bio proteran u Hrvatsku, tamo zarobljen i sproveden u ratom zahvaćenu Bosnu gde su kasnije iskopani njegovi izmučeni ostaci. Ove deportacije bile su sudski registrovane ali je 2002 po tvrdnji policije došlo do brisanja evidencije o deportacijama, što je obznanjeno u medijima 2006.

DEPORTACIJE ljudi nakon 1999 tj. nakon odluke Ustavnog suda Slovenije o nezakonitosti brisanja su verovatno redje i sporadične ali i dalje se dogadjaju zašta ima dokaza i svedoka, na primer u 2003 godini su se deportovali osobu, ženu, poznatu autoru ovih redova.

Sledeće svedočenje-sećanje dolazi iz maila g. Aleksandra Todorovića, doajena borbe za prava izbrisanih: "po mojoj oceni najviše deportacija se je dogodilo u vremenu 1992-1994. tada su bile racije u Jesenicama (imam svedočenja o punim maricama) kao i u Celju (Petronjić) i Velenju, Ljubljani....(Beriša i drugi Romi)

Svi koji su mi o tome govorili su navodili puno ljudi u zajedničkom zatvoru za čekanje na deportaciju. Među njima je Beriša ("nekoliko desetina") kao i očevidac deportacije i egzekucije Petronjića.

Policija je dakle dve godine poštovala Bavčar-Debelakova uputstvo "da tisti" ljudi ilegalno prebivaju u Sloveniji i da su često bez sredstava za preživljanje", i "da jih treba napotiti čez mejo."
Pokojni Petronjić defacto nije bio deportiran već "NAPOTEN" ("upućen")

!994 se policija pobuni i od tada postoje zapisi sudija za prekršaje, ali samo u ličnoj upotrebi jer je sve po zakonu o arhiviranju uništeno.
2002 su trebali i bilo bi po zakonu dopušteno uništiti podatke o deportacijama iz 1992. ne pa o deportaciji Tome Debelljaka koja se je dogodila 1997,(+10 godina=2007) ne o Zorici Terzić čija deportacija se je dogodila 2003 (+10 godina =2013)-zmija krije noge.

Georgiju Veselinovom su uzeli šleper (ratno stanje) a zatim pretili deportacijom. Panika-papiri, dokazivanja... Zatim mu ga "zakonski opravdano nisu mogli" vratiti jer ga nema nuigde u papirima. Poludeo čovek-prošla mladost-sada ima oko 52-5 i nema šleper -pere automobile komšijama da preživi..."