Da li krajnji desničar može biti antifašista: Umberto Eko
Photo: EPA/JUAN FERRERAS
1.01.2011 - 15:02
Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu
POTKIVANJE PAUKOVIH JAJA
Piše: Dimitar Anakiev
Na Balkanu
u ime rustike
cvetaju swastike
U poznatom eseju o fašizmu pod nazivom Ur-Fašizam (Večiti fašizam) Umberto Eko razrađuje modalitete fašizma sa čini se dvojakom namerom: prva je pokušaj unutrašnje definicije fašizma koja se neće vezivati za njegove različite pojavne oblike nego pokazati njegovu suštinu, i tim putem
posvedočiti o potrebi stalne budnosti da nam se fašizam ne bi desio u nekom, recimo zabavnom ili drugom, neočekivanom (možda „humanističnom“) obliku. U tom delu Eko kaže jasno: ne dopustimo fašizam ponovo! S druge strane Eko izgleda želi ovim tekstom napisanim 1995. za New York Review of Books možda i da se prilagodi američkom čitaocu za kojeg se pretpostavlja da je tipično antifašista, ali ponekad pomalo zabrinut zbog mogoćnosti da se iza plašta borbe protiv fašizma, ako je o toj temi reč, ne pokaže odnekud dežurni antifašista: ideologija marksizma.
Izgleda zato Eko u priču o italijanskom otporu protiv fašizma za vreme Drugog svetskog rata smešta prvo kritiku italijanskih komunista, koji navodno neopravdano svojataju pokret otpora, a odmah raznovrsnost antifašističke borbe u Italiji ilustruje pričom o navodnom heroju svoje mladosti: Eduardu Sonju – vođi ilegalne organizacije Organizzazione Franchi koja se je bavila riskantnom humanitarnom delatnošću: švercovanjem Jevreja iz fašističke Italije u neutralnu Švajcarsku. Eko pominje Eduarda Sonja zato što je bio monarhista i krajnji desničar a pritom, valjda zbog neslaganja sa politikom Rajha u vezi „jevrejskog pitanja“, ovde je pomenut kao antifašista. Krajnji desničar antifašista? Što je mokra ova vatra! Eko kao da želi reći da se eto i krajnji desničari, iz ličnih razloga, ponekad, mogu boriti protiv fašizma. Mogu se naravno fašisti boriti i između sebe, ali ih međusobna borba ne unapređuje u antifašiste. Sve je u redu drugovi Amerikanci, ne plašite se za svoj profit i imperij, vidite – očito ne moramo svi biti marksisti da bismo pisali protiv fašizma.
Tvrdnje naizgled nalik na Ekove o Sonji, mogle su se čuti i na postkomunističkom Balkanu, gde su novodobne demokrate predstavile svoje verzije antifašističkih boraca, pa su se u antifašiste odmah upisali lideri slovenačkog klera i bele garde, preko ustaša, balista, handžarista do četnika i Draže. Možda su izlivi „fašističkog antifašizma“ balkanskih novodobnih demokrata inspirisani baš pričom o Eduardu Sonju, koju Eko ostavlja spretno nedovršenu kao priču o svom dečijem junaku. One koji su se potrudili da odgonetnu do kraja ovaj Ekov rebus mogli su možda negde pročitati da je posle duge diplomatske karijere obeležene izrazitim anti-komunizmom Eduardo Sonjo završio svoj politički mandat kao fašista, na listi Nacionalnog saveza (AN, Alleanza nazionale), naslednice Musolinijevog „Socijalnog pokreta“ (MSI, Movemento sociale Italiana). Tog podatka međutim nema u Ekovom tekstu, možda i zbog toga što je tekst publikovan približno u isto vreme kada je Sonjo postao predizborni kandidat ove fašističke liste predvođene Đankarlom Finijem, deklariranim fašistom, koji se ni devedestih godina nije libio da javno kaže: „Mi smo fašisti, naslednici fašizma u 21. veku“ ili „I posle pola veka ideja fašizma je i dalje živa“ itd. Đankarlo Fini je danas predsednik poslaničkog doma u italijanskom parlamentu i za tu funkciju mu nije potreban antifašistički alibi. A i zašto bi tražio alibi kad on u italijanskom parlamentu predstavlja fašističke ideje i zbog toga je dobio mandat od svojih birača? Ako neko tvrdi da su demokratija i fašizam nespojivi, neka se priseti činjenice da je i Adolf Hitler došao na vlast demokratskim putem, a zanimljiva je i priča o Miloševićevoj demokratskoj vladavini.
Jednako dosledni kao pojedini italijanski političari, ili još dosledniji, čine se savremeni japanski političari, političari iz još jedne zemlje u kojoj je fašizam domaća životinja. Koliko je autoru ovih redova poznato, političari svih posleratnih japanskih vlada nastalih nakon atomskog poraza japanskog imperijalizma, svake se godine poklone senama svojih oficira sahranjenih na imperijalnom groblju Josukune (Yosukune). Na ovom ekskluzivno fašističkom groblju leže i posmrtni ostaci oficira koji su predvođeni princom Jasuhiko Asakom izvršili jedan od najstrašniji pokolja civilnog stanovništva u modernoj istoriji, čuveni pokolj u Nankingu, u Kini. Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, koji je 1946. zasedao u Tokiju, utvrdio je 200 000 civilnih žrtava Nankinškog pokolja uz ogradu da su prebrojane samo zvanično sahranjene žrtve. Ovaj tribunal, koji je imao šire ciljeve od Nankinškog pokolja, dodelio je imunitet Princu Asaki kao pripadniku carske porodice. Njemu a i još nekim vrlo visoko kotiranim fašistima nije suđeno. Sledeće godine je na Tajvanu održan Tribunal za vojne zločine posvećen isključivo Nankinškom pokolju i on donosi sledeće zaključke: 340 000 ubijenih civila od kojih oko 190 000 ubijenih mecima iz automatskog oružja, a oko 155 000 ubijeno hladnim orožjem—dakle: individualno, prisno i intimno takoreći. Dečki đenerala Ratka Mladića su očito jako prosečna momčad.
Potomci samuraja su se ponosili svojim veštinama ubijanja i zato su svoja zlodela slikali i javno publikovali sebi u čast po najrazličitijim japanskim novinama, jer je takva sposobnost i plemenu na čast. Nankinško krvavo orgijanje bilo je praćeno i neverovatno velikim brojem silovanih žena čiji broj varira između 20.000 i 80.000 zato što su mnoge silovane žene posle silovanja ubijene i uklonjene, a na ubijene žene otpada 22% svih žrtava, dok je dece bilo 2%. Šampionski rezultar Nankinškog pokolja postigla je japanska 10. armija snage 240 000 vojnika, za samo šest nedelja. U broj mrtvih nije uračunato 50 000 ubijenih kineskih vojnika palih u petodnevnom boju odbrane Nankinga (japanski borbeni gubici: 6 000 vojnika). Tokom masovnog klanja civila po padu Nankinga, tokijska štampa je izveštavala o krvavom orgijanju kao da prati sportsko takmičenje a objavljeni su bili i konkursi tipa: „Konkurs za ubijanje 100 ljudi isključivo mačem“. Kada se uračunaju i mrtvi u široj regiji oko Nankinga, onda broj mrtvih u Nankinškoj regiji po nekim istoričarima doseže 650 000 ljudi, žena i dece. Japanski fašisti pobili su tokom Drugog svetskog rata u Aziji približno 5,5 miliona stanovnika. Kako je onda moguće, pitamo se, da ove šampione smrti svake godine pompezno proslavljaju japanske demokratske vlade svih boja? Kineski protesti da se u ime dobrosusedskih odnosa, ali i u ime civilizacijskih vrednosti i čovekoljublja prekine sa tim, ne samo da nisu urodili plodom nego nailaze i na podsmeh komšija, a čak se i nazivaju „anti-japanskim raspoloženjem“. Zašto je to tako postaje jasno tek sa razumevanjem geopolitičkog položaj Japana – nekim silama je potreban žandar koji okupacijom brojnih kineskih ostrva drži Kinu za vrat i zato je korisno gajiti slugin vojnički duh: brak iz računa globalnog i lokalnog imperijalizma.
Međutim, doslednost se odnosi i na reprezentativni stil: 132 minuta dugi film kineskog autora stalno nastanjenog u Japanu - Jing Lija (Ying Li), pod nazivom „Jasukune“, zabranjen je 2007. za bioskopsku distribuciju u Japanu, a reč je o japanskom filmu koji ne prikazuje ništa spektakularno već jednostavno prati obične ljude koji tokom godine dolaze u Jasukune da se poklone svojim fašistima. Zašto su direktni TV prenosi državnih proslova iz Jasukunea prihvatljivi, a mali autorski film snimljen iz blizine, ništa posebno, nije prihvatljiv? Verovatno jedino zato što taj film demistifikuje. Jing Li je promenio mesto posmatrača iz kojeg kamera gleda na fašizam. Pogled je to iz običnog rakursa umesto iz carskih loža, pogled koji priziva zdrav razum, a ne mistične emocije upakovane u rituale. Eto koliko je važno stajalište, samo promenom položaja kamere nacionalni heroji postanu kriminalci. među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.
U Sloveniji se 2006. i 2007. odvijao sudski proces koji je privukao pažnju javnosti. U ljubljanskom okružnom sudu sudilo se Aleksandru Todoroviću, bivšem predsedniku Društva izbrisanih stanovnika Slovenije, zato što je 2003. godine u bifeu privatne televizije POP TV tri vladina visoka službenika nazvao fašistima. Tužili su ga bivši ministar za unutrašnje poslove Andrej Šter, po profesiji diplomirani pravnik, mag. Slavko Debelak, diplomirani pravnik, bivši sekretar u istom ministarstvu i njegova pomoćnica, bivša podsekretarica u istom ministarstvu Alenka Prvinšek Mesojedec, takođe pravnica. Ovo troje pravnika bilo je udarna trojka sprovođenja zloupotrebe zakona radi administrativnog etničkog čišćenja i deportacije 25.671 Jugoslovena iz novostvorene države Slovenije. Pored falsifikovanja zakona, ovi pravnici su se predstavili javnosti i javnom peticijom kojom su 18. aprila 2003. potpisali sami sebi podršku, to jest podržavajući svoj zakonski falsifikat, tj. obmanu javnosti, kao da zaista štite pravni red i ustav iako je Ustavni sud Republike Slovenije još 1999. proglasio brisanje Jugoslovena za nezakonitu delatnost protivnu ustavu (Mesojedec se kao niža službenica uzdržala od potpisa peticije). Peticiju svojih fašista su podržali i umetnici koji sebe smatraju žrtvama fašizma i antifašistima: Dane Zaje, pesnik i Boris Pahor, pisac, ali i afirmisani junaci socijalističkog rada kao glumac Polde Bibič i još 54 umetnika i javna radnika (o ovoj peticiji biće kasnije još reči). Mesojedec, koja je jedina od njih troje bila u direktnom kontaktu sa Izbrisanima i dosledno se isticala nepopustljivom birokratskom surovošću čak i prema novorođenčadima koje je nezakonito izbacivala iz države jer nisu prave nacije i vere, tvrdila je na sudu da je strašno povređena što je Todorović imenuje fašistom jer ona potiče iz partizanske porodice. Svo troje su, zbog duševnog bola koji im je tom tvrdnjom zadala njihova bezočna i neuviđavna žrtva, tražili od suda da osudi Todorovića na javno izvinjenje i plaćanje odštete po 2000 eura svakom; ukupno bi izbrisani Todorović, bez igde ičega na ovom svetu, morao svojim brisateljima da plati i odštetu zbog uvrede u visini od 6000 eura. Taj novac je njima za džeparac, ali njima je od novca važnija simbolika osude i kazne.
Odbivši da se izvini, Todorović se branio bez advokata, tvrdnjom da ne može biti uvreda to što fašistu označiš fašistom, tj. ako govoriš istinu. Todorović je u svoju odbranu predlagao saslušanje 29 svedoka, počevši od glavnokomandujućega „brisača“, tajkuna Igora Bavčara, zatim stručnjake (Močnik, Žižek...), ugledne istoričare, politikologe i žrtve, koje bi svojim svedočanjem nedvosmisleno potvrdili da je on rekao istinu, tj. da je administrativno etničko čišćenje akt fašizma a idejni tvorci i izvršitelji su shodno tome fašisti. Sudija, Maja Šuštar, nije se odlučila da dozvoli Todoroviću izvođenje svedoka tako da se dve godine branio sam samcat, čitajući sudiji sa govornice omanje sudnice razne tekstove o fašizmu među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.
Tokom suđenja je Todorović uz medijsku pompu ulazio na glavna vrata suda u Miklošičevoj, a tužitelji su krišom ulazili na zadnja vrata, krijući se od medija, maskirajući se tamnim naočarima, visokim kragnama, šeširima i uvezanim maramama, a naročito nošenjem kišobrana u vreme kad kiša ne pada. Ni Todorović ni Eko, a ni ostala pamet ovog sveta, nisu ubedili suduju Šuštar: Aleksandar Todorović, posle dvogodošnje uzaludne propovedi o fašizmu, proglašen je krivim za nanošenje duševnog bola vladinim službenicima. Sud nije bio zainteresovan za to što su ovi službenici, dokazano sa najvišeg mesta, nezakonitim radnjama Todoroviću i još 25.670 ljudi uništili život, a tako i njihovim porodicama. Opet, kako putem zakona kazniti žrtvu nezakonitog državnog nasilja zato što je svoje dželate nazvala fašistima? Možda bi izbio neprijatan skandal koji javnost i zdrava pamet ne bi podneli? Duševno preosetljiva vlast bila je ipak oprezna, pa tako i njeno nezavisno sudstvo: Todorović je kažnjen samo opomenom - tek toliko da izvuče pouke. Nosioci nezakonitih radnji, visoki službenici vlade republike Slovenije, ne samo što ih je nezavisno sudstvo Slovenije zaštitilo od duševnog bola već takođe nikad nisu bili krivično gonjeni; štaviše bili su nagrađeni novim radnim mestima: ministar Šter postavljen je na mesto državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova Slovenije na kojem je uskoro zaslužio priznanje nemačke države za unapređenje međudržavnih odnosa. Alenka Prvinšek Mesojedec, dokazani humanista, postavljena je za direktoricu međunarodne humanitarne organizacije MARRI- za zaštitu izbeglica, azilanata i migranata (MARRI-Migration, Asylum, Refugees Regional Initiative). Kako cinično! Instruktor MARRI-ja bio je i mag. Debelak, koji je danas vladin penzioner ali honorarno predaje pravo na ljubljanskom univerzitetu. Nastavimo priču o fašizmu g. Eko!
Pripadnici malih naroda nedvosmisleno su hendikepirani, jer ne mogu svoj fašistički talenat razviti tako uspešno kao pripadnici vellikih nacija - Japanci, na primer. Ne mogu da se razmahnu i onda moraju da potpisuju sebi u prilog peticije, da sujetu hrane na sudovima, a celokupno njihovo ponašanje karekteriše velika provincijalna smutnja. Smutnja provincijalaca je tako velika da u uslovima neprestano nesigurnog identiteta nailazimo smutnju kao dominantnu crtu ponašanja i kod najistaknutijih predstavnika naroda a ne samo kod njihovih službenika. Jedino provincijalna smutljivost može da objasni transformaciju penzionisanog potpukovnika socijalističke JNA u naci-fašističkog generala koji po Bosni strelja zarobljene očeve i braću dece koju je pre toga cinično počastio bombonama; jedino provincijalna smutljivost u kojoj ni jedno principijalno ponašanje ne može da nadraste instinkte pripadnosti plemenu može da objasni transformaciju bivšeg komandanta Proleterske brigade NOV u organizatora stvaranja nacističkih paravojnih jedinica, sličnih onima protiv kojih se proleterska brigada borila - prvo su ih u Drugom svetskom ratu uništili, a onda ih mnogo godina kasnije rekreirali, naoružali i gurnuli da obavljaju prljave poslove nacističke države. Je li to fašizam o kome piše Eko? Da, ako pod fašizmom smatramo prazni, od svake čovečnosti isprani, pragmatizam koji ne preza ni od čega da bi ostvario svoj cilj.
Fašizam koji kod velikih naroda ima dimenzije tragike, kod malih naroda dobija oblik tragikomične karikature. Znači li to da ga treba tolerisati i gledati mu kroz prste? Znači li to da fašizam ne treba prepoznati i na stubu srama nazvati fašizmom? U dokaz tragikomičnosti fašizma malih smućenih provincijalaca navodim slučaj jednog metuzalema, slovenačkog pisca iz Trsta, Borisa Pahora. Ovaj vremešni gospodin koji sebe smatra kandidatom za Nobelovu nagradu, istovremeno, tipično nobelovski, u isti glas, zastupa ideje antifašizma i fašizma. Kada se oglašava iz Trsta, kao predstavnik slovenačke manjine u Italiji, njegova retorika je antifašistička; kada međutim progovara kao glasnogovornik slovenačke većine u svojoj matičnoj Sloveniji, on zastupa ideje fašizma: ne voli strance, potpisnik je peticije protiv Izbrisanih, smeta mu tamnoputi gradonačelnik Pirana a predložio je, u skladu sa svojom nobelovskom kandidaturom, promenu slovenačke himne u kojoj bi umesto Prešernovog stiha „Neka Bog čuva sve narode“ trebalo da stoji njegova, Nobelove nagrade vredna, modifikacija „Neka Bog čuva sve Slovence“. Ima li razlike i kakva je razlika između Borisa Pahora i njegovog pesničkog i klovnovskog pobratima Karadžića dr. Radovana? U čemu je razlika između Pahorovog iskaza “Izabrati tamnoputog gradonačelnika? Bože moj gde je tu narodna svest?“ i onom poznatom Karadžićevom „Tragični i besmisleni su slovenski narodi potpali pod tuđinski katolicizam i muhamedanstvo“. Oba književnika ovde vidimo kako literarnim mikro erekcijama rešavaju narodna pitanja Ilirskih provincija, obojica to rade negativnim diskurzom uperenim protiv drugačijih od sebe.
Okružni sud u Ljubljani rešavao je na svoj način pitanje da li su pravnici vlade Slovenije Šter, Debelak, Mesojedec zaslužili nazvati ih fašistima. Ovo troje vladinih službenika su sami za sebe posredno tražili oslobađajuću presedu. O Karadžiću ovih dana odlučuje Međunarodni sud u Hagu.
Boris Pahor za sada nije ni na kojem sudu. Razlog je jedino što se još nije našao nijedan tenk da podupre njegove misli, iako se on veoma trudio u tom smeru kao zagovornik politike „čvrste ruke“ u izmišljenom sukobu sa Hrvatskom oko izlaza Slovenije na more. Nije mu uspelo da privuče guseničare, Radovanov mokri san ostao je neispunjen. Pahorov fašizam ostaće neiživljen, nerazvijen, nemoćan. Možda, takav kakvog opisuje haiku poznatog savremenog japanskog pesnika Hošinage Fumia:
Svrbi atletsko
stopalo jer ne može
postati Hitler
(prevod: Dimitar Anakiev)
Pre nekoliko godina, u predgrađu Kumamota zvanom Tacuda (Zmajevo polje), u kući zajedničkog prijatelja, imao sam čast da se sretnem i razgovaram sa gospodinim Hošinagom. Ovaj značajni japanski pesnik rođen 1933. bio je kao dečak odgojen u nacionalističkom duhu. Poraz Japana i dolazak demokratskog režima doveli su ga do otrežnjenja. Gospodin Hošinaga je posvetio svoju pesničku karijeru suočavanju sa japanskim fašizmom. Napisao je mnogobrojne haikue koji govore o prirodi fašizma, poput sledećeg haikua koji tematizira diskriminaciju:
Svetlosnih leta
bilion krivokletstava:
krvna grupa „B“
(prevod: Dimitar Anakiev)
Gospodin Hoshinaga priča kako navijači Japana na utakmicama nacionalnog tima nose trake oko glave na kojima piše „kamikaze“. On smatra to prirodnim ponašanjem, rodoljubljem, ali nije dobro kada se to rodoljublje zloupotrebljava, a najgore je kada fašizam dobije lak, svakodnevno-zabavni karakter, kada ostaje neprimećen, odomaćen, kad „oguglamo“ i fašizam počinje da nas zabavlja. O tome možda govori njegov sledeći haiku:
Zabavni se park
napunio nacistima
ove jeseni
(prevod: Dimitar Anakiev)
U Japanu ovakvo pisanje nije previše dobrodošlo niti danas. U vreme fašističkog režima dvadesetak uglednih haiku pesnika je bilo uhapšeno od strane Tokkô, tajne „moralne policije“ (japanska politička policija po karakteru veoma slična nemačkom Gestapou) zbog onog što su pisali, a neki od njih su stradali. Međutim, pesnička savest japanskog pesnika bila je humanistički budna još mnogo pre nego što su okupacione trupe zapovedale demokratiju. Humanizam nije puki proizvod političkog sistema već osećaja „biti čovek“, koji je barem toliko prirodan koliko i osećaj pripadanja krdu, plemenu ili kulturi. U pitanju je zaista elementarna humanost, nešto što čoveka čini jedinkom, nešto što čoveka razlikuje od životinje, nešto što ne zavisi od kulture i vere (ne zavisi na primer od, „biti hrišćanin“) ili od političkog sistema („biti demokrata“ ili „socijalista“).
Posmatram svoje dve mačke: Momčila i Tigricu, čini mi se da je u njima mnogo „humanosti“, da su te dve životinjice „čovečnije“, od mnogih ljudi koje poznajem – po tome što se igraju, maze, jurcaju naokolo po brdima i livadama uživajući u osećaju slobode, po tome što predu, što imaju sposobnost pamćenja i učenja, po tome što odu do kupatila da piške, po smislu za prijateljstvo, po svojoj samostalnosti... i mogao bih da nabrajam dalje. Ustvari, jedini atavistički momenat mojih mačaka je lovljenje miševa, pa i tom svom životinjskom plenu prilaze igrivo i sa osećajem za estetiku. Kod mnogih ljudi ovih osobina nema a ima drugih, ružnijih. A pre svega: mačka je individualista, a čovek je pripadnik krda – čast onima koji nisu.
Već tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme japansko-kineskih ratova, više puta je bio uhapšen i neprestano proganjan pesnik Santoka Taneda (1882-1940), pesnik velike popularnosti u narodu, između ostalog poznat i po jednom od prvih japanskih anti-ratnih haikua:
Ruke i noge
ostale u Kini, vojnici se
vraćaju u Japan
(Prevod: Dimitar Anakiev)
Imajući u mislima ove hrabre pesnike koje su pravili individualističke i humane korake usred jednog brutalnog, briljantno podmazanog i nepogrešivog sistema vlasti, usred japanskog fašizma dakle, a tako i danas, potpisivanje pomenute peticije protiv Izbrisanih od strane 57 slovenačkih vrhunskih intelektualaca – pesnika, književnika, glumaca, naučnika... - deluje kao zastrašujući akt fašizma, kao dokaz fašizma koji živi nezavisno od sistema vlasti, među ljudima, tj. u najvišem sloju jednog naroda. Da ne bi ko posumnjao u istinitost mojih navoda ili pomislio da preterujem sa važnošću ovih ličnosti, u fusnoti objavljujem imena svih potpisanih (1).
Pošto mi Balkanci volimo da se poredimo sa svetom – uglavnom smo u našim percepcijama bolji i pametniji od svih drugih stanovnika planete, pa i šire - o čemu postoje stotine viceva koji se rugaju svima samo ne nama samima - uzmimo neke hipotetično slične situacije za poređenje. Na primer, zamislimo peticiju 57 vrhunskih američkih pesnika, književnika, glumaca itd. za proterivanje Inuita, Meksikanaca ili kitova iz Sjedinjenih država. Teško je to zamisliti, zar ne? Ili zamislite grupu 57 ruskih pesnika, literata, naučnika itd. koji potpisuju peticiju podrške ruskoj državi protiv slobodnog novinarstva, na primer. Opet teško zamislivo. Pa onda 57 nemačkih, francuskih, kineskih i čijih god pesnika i intelektualica koji podržavaju bilo koji oblik državne represije. Dovoljno je samo zamisliti pesnike koji pišu peticije u podršku državne represije, nezavisno od toga da li je reč o legalnoj ili kriminalnoj državnoj represiji. Peticija 57 slovenačkih intelektualaca govori puno o intelektualcima tog naroda, ali i o državi. Dodamo li ovom neveselom zaključku činjenicu da su slovenački pesnici podržali peticijom ilegalnu, kriminalnu akciju države - što je već 1999. ustanovio Ustavni sud Slovenije a kasnije, 2009, i vlada Slovenije - dolazimo do očaja. Takvu situaciju nije moguće zamisliti nigde drugde sem u Sloveniji, a i ostatak Balkana je vrlo blizu tome stanju duha. Opet se potvrđuje provincijalna smućenost koja obrće sve vrednosti na glavu, gde sve vrednosti postaju amorfne, izvitoperene, deformisane i stopljene kao utvare u „melting pot“ našeg života; u tom moru plivamo boreći se protiv potkovanih paukovih jaja.
Šta je ono Eko želeo reći o fašizmu? Parlez vous Francais?
Hladna je voda
okeana u kojoj je zaiskrila
iskra života
1) Popis 57 slovenačkih intelektualaca potpisnika peticije protiv Izbrisanih aprila 2003: Evgen Bavčar,Vinko Beznik, Polde Bibič, Viktor Blažič, Niko Grafenauer, Tone Hrovat, dr. Matjaž Kmecl, Mile Kosi, Tone Kuntner, Tadej Labernik, Srečko Lisjak, Milan Matos, Miloš N. Milovič, Ciril Škerjanec, Rudi Španzel, Andrej Šter, Borut Trekman, Biljana Unkovska, Dane Zajc, Boris Pahor, Tone Gogala, Nataša Prah, Primož Šeligo, Slavko Debelak, Drago Rudel, Miran Kramberger, Rudi Šeligo, Saša Vuga, Lovro Arnič, Anton Nanut, Borivoj Kos, Darko Brlek, Igor Škerjanec, Jože Banič, Branko Panič, dr. Janez Remškar, Lojze Lebič, dr. Katja Boh, dr. Primož Rode, Ervin Fritz, Pavle Svete, Janez Stanek, Franc Feltrin, Stane Jurgec, Katerina Turk, Borut Likar, Ščavničar Ema, Silva Janež Debelak, Miša Pfeifer, Aleksandra Hoivik, Mira Šekoranja, Hugo Šekoranja, dr. Vlado Pfeifer, Vlado Žabot, Majcen Franc, Tone Pavček, Mladen Trobec.
PS. Ovoj esej je objavljen takodje u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43805-Potkivanje-paukovih-jaja.html
No comments:
Post a Comment