HAPPY END NA NACIONALISTIČKI NAČIN

Benediktu XVI i Maja Marija Lovrenčič Svetek, ambasador Slovenije u Vatikanu, susret 29.10.2010:

"Hvala, što ste izbrisane prestali da mučite!"





Dimitar Anakiev

HAPPY END NA NACIONALISTIČKI NAČIN

Nakon skoro dvadeset godina borbe za prava Izbrisanih Jugoslovena u Sloveniji žrtve su navodno postale pobednici. Tako bar svi tvrde. Država Slovenija se je kao konačno predala, prestala da se pravi nevešta i pristala je da ono malo ljudi što je preživelo posledice njenog administrativnog etničkog čišćenja, praćeno deportacijama, upiše nazad u knjige stalnog boravka. Pobedilo je dobro i zavladalo je svetom. Javio se i rimski Papa Benedikt XVI sa pohvalama slovenačkoj državi iako se tokom dvadesetak godina grčevite borbe za život 25 761 izbrisanih ljudi, žena i dece, i borbe za njihova ljudska prava, crkva (ne samo katolička, već i sve druge) nije uopšte nikad javila, kao da se je ljudska patnja uopšte ne tiče. Slično crkvama ponašale su se i vlasti bratskih republika: Miloševićev režim nije dozvoljavao da se u Srbiji piše o Izbrisanima a u to vreme su Bošnjaci i Albanci na Kosovu doživljavali pitanje Izbrisanih kao napad na svoje saveznike Slovence, dok su vlasti Hrvatske bile uglavnom više zainteresopvanje za štediše Ljubljanske banke nego tamo neke Izbrisane, za koje se zaista moglo ispostaviti da rade za srpsku stranu iako je medju njima bilo i puno Hrvata, Bošnjaka, Roma i svih drugih nacija uključno sa Slovencima. Sada se medjutim svi javljaju i čestitaju Sloveniji kao stari poznavaoci prilika, kao da je u pitanju još jedan od velikih uspeha njene drvne industrije, još jedna balkonska vrata Jelovice „podvučena žutim“.

Treba medjutim jasno reći da Slovenija nije rešila pitanje izbrisanih i verovatno ga niti ne želi rešiti.
A treba reći i to da medjunarodna zajednica ne očekuje od Slovenije rešenje pitanja Izbrisanih, niti ga je ikad očekivala. Štaviše, Slovenija je ušla u Evropsku uniju sa temom izbrisanih prisutnom u javnosti. Slovenačka vlast je u periodu 1992-2009 organizovano i sistematično, uz potpuni i na referendumu potvrdjeni konsenzus gradjana i političkih stranaka, zlostavljala približno 100.000 ljudi (ako zvanično priznatom broju Izbrisanih pridružimo članove porodica) tj. maltretirala i ponižavala više od 5% svojeg stanovništva. Drugačije rečeno: Slovenija je tačno sedamnaest godina i jedan mesec vodila rat niskog intenziteta protiv dela svoje populacija. Izbrisani su bili jedina grupa ljudi sa prostora bivše SFRJ protiv koje se je neprijateljski delovalo a da pritom nisu imali ni jednu državu da se za njih zauzme i sigurno je i zato taj rat tako dugo trajao. Uključivao je pljačku imovine najširih razmera, uništavanje dokumenata, deportacije, razdvajanje porodica, masovnu produkciju apadrida, uskraćivanje deci prava na školovanje, zdravstvenu i socijalni zaštitu (medju izbrisanima je po zvaničnim podacima vlade Slovenije skoro 6 000 dece), ponižavanja, sudjenja i „kažnjavanja“ koja su dokazno uključivala najteže posledice, uključno sa smrtnim ishodom. Štaviše, jedino Izbrisani, medju žrtvama podvljalih balkanskih nacionalista, i danas nemaju status žrtve.

Šta je onda Slovenija uopšte uspela u vezi izbrisanih? Marta 2009 Slovenija je prekinula specijalni rat otpočet 26. februara 1992, protiv grupe ljudi nastanjenih u Sloveniji. „Operacija brisanja“ je bila prva akcija etničkog čišćenja u regionu a završila se najkasnije. Da je tvrdnja o ratu tačna svedoči i izjava iskusnog parlamentarca Mirana Potrča izrečena u parlamentu nakon usvajanja zakona o Izbrisanima a koju su preneli mediji: „Tek danas se je Slovenija osamostalila od Jugoslavije“. Svih sedamnaest godina se je dakle ratovalo protiv Jugoslavije a posebno i izričito protiv njenog multietničkog nasledja, iako Jugoslavije već davno nije bilo. Slovenačka elita iskoristala je rat protiv Izbrisanih da izvrši nacionalnu homogenizaciju otprilike na isti način kao što tzv. „normalne zemlje“ koriste futbalske utakmice. Ajmo da navijamo za naše. Ko ne skače nije Slovenac itd. Ujedno su desne partije, inače istorijske gubitnice iz drugog svetskog rata, uz blagoslov svoje reformisane i obogatele levice, iskoristile napad na Izbrisane kao priliku za istorijski revanšizam ali i za izgradjivanju državotvorne desne agende. Zanimljivost je da su zastavu fašizma, čija ideologija stoji u temelju zamisli o brisanju, iz blata podigli bivši Titovi brigadiri, bivši predstavnici, dakle, komunističkog pokreta, upravo onog pokreta koji je na ovim prostorima fašizam porazio.

Kada se gore pomenutim rezultatima izgradnje slovenačke nacije i njene elite, doda ratni plen čije volumen samo naslućujemo (stotine ili hiljade stanova, gradjanske obveznice, plaćena socialna, penziona i zdravstvena osiguranja...), a pridodamo i delimično sprovedeno etničko čiščenje-- uspeh „operacije brisanja“ je fascinantan. Ali vratimo se onom propagandnom, ideološkom--hrišćanskom i evropskom uspehu. Slovenačka vlast je uspela da svojim umišljenim neprijateljima, od onih koji su izdržali tu državotvornu igričicu, odrekne status dušmanina, „velikodušno“ i opet nasilno ih sad promovišući u „normalne“ stanovnike (iako oni više nisu i nemogu biti „normalni“), priznala je navodnu gešku (takoreći nehat) a uspela je i da se izvini. Izbrisanima se zvanično izvinio predsenik parlamenta Pavle Gantar.

Slovenačkoj eliti uspelo isto što i srpskoj: a to je ostvarenje ratnih ciljeva uz nekakvo trivijalno izvininjenje za svoj mali prljavi rat. I vuk sit i koze (skoro) na broju—ne budimo malenkostni.
Eto još jedna scena za loše filmove, tipa: „Sorry buddy, nothing personal, you know, it is only business“ tj. u prevodu na srpski: „ko nas brate zavadi“ i „šta nam je bre to trebalo““

Od onih malo prozaičnih uspeha Slovenije u vezi „operacije brisanja“ ljudi treba pomenuti još neke rezultate koji se možda ne vide golim okom a verovatno zaslužuju da udju u korpus čestitki, poput brižljivog zametanja materijalnih tragova i rezultata brisanja. Procurela depaša tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, a kasnije tajkuna svih mogućih poslova, Igora Bavčara, kojom se naredjuje brisanje bez osvrtanja na pridobijena prava, bila je proglašena od strane samozvanog branioca prava izbrisanih, Matevža Krivica, za državotvornu naivnost. Da li je g. Krivec, ljubitelj nepogrešivosti državnog autoriteta, „navijao za Muju ili za medveda“ dok je branio Izbrisane neće se pouzdano saznati ali se može naslutiti. I po rezultatu zametanja šumskih tragova su slovenački nacionalisti uspešni i veoma nalik na braću sa Juga. Najbolji primer su deportacije, koje su bile osnovna poluga realizacije zamisli administrativnog etničkog čišćenja. Deportacije su inače oproban evropski policijski metod sa dubokim korenima u evropskoj istoriji. Verovatno je i izberom metoda Slovenija dokazivala da pripada evropskoj grupi naroda. Broj deportacija i broj deportovanih u novostvorenoj Sloveniji nemoguće je utvrditi. Ono što se sa sigurnošću može reči je sledeće:

DEPORTACIJE JUGOSLOVENA IZ SLOVENIJE 1992-1999 i dalje, tekle su na tri različita načina, u tri etape:

DEPORTACIJE počevši od dana brisanja 26.02.1992 do 1994: Masovne, neregistrovane, bez sudskog naloga: ne zna se koliko ljudi je slovenačka policija izbacila iz Slovenije po svom slobodnom nahodjenju. Ovo je faza sprovodjenja racija i potkazivanja veoma nalik na Hitlerovu „noć dugih noževa“, stim što je slovenačka noć bila znatno duža. „Južnjake“ su lovili po ulicama kao šinteri pse lutalice. Autor ovih redova je bio svedok jednog takvog proterivanje, bez pismenog naloga: neki čovek je bio izvučen iz vlastite porodice koja je prisustvuje poniženju, i sve je bilo uradjeno, kada je priupitano za nalog, samo na osnovu "internih navodil" ("interna uputstva")... Svedoci govore o punim maricama ljudi koji su tih godina iz Slovenije izbacivani preko susednih granica kao smeće na komšijsku njivu.

DEPORTACIJE 1944-1999, nakon što se je policija 1994. navodno pobunila protiv nacističkog stila rada i tražila "zakonitu poroceduru" za deportacije. Ljudi koji su bili prethodno nezakonito izbrisani i čija dokumenta su bila uništena (važeće lične karte, vozačke dozvole itd.) sada su prošli kroz kvazi legalan postupak hapšenja od strane pozornika na ulici posle rutinskih provera, i privedeni kod sudije za prekršaje zato što "nemaju dokumenta". Izbacivani su iz Slovenije, ovaj put sa sudskim nalogom, obično nakon noći ili dve provedene u sabirnom centru za strance—neke su protivno Ženevskoj konvenciji „upućivali“ na ratom zahvaćena područja: takav je primer ubijenog bosanskog Srbina Dragomira Petronjića iz Celja, koji je bio izvučenog iz vlastite kuće i obmanut zajedno sa ukućanima, da ga odvode u stanicu radi neke izjave, a zatim proteran u Hrvatsku, tamo zarobljen i sproveden u ratom zahvaćenu Bosnu gde su kasnije iskopani njegovi izmučeni ostaci. Ove deportacije bile su sudski registrovane ali je 2002 po tvrdnji policije došlo do avodno zakonitog brisanja evidencije o deportacijama, što je obznanjeno u medijima 2006.

DEPORTACIJE ljudi nakon 1999 tj. nakon odluke Ustavnog suda Slovenije o nezakonitosti brisanja su verovatno redje i sporadične ali i dalje se dogadjaju zašta ima dokaza i svedoka, na primer u 2003 godini su deportovali osobu, ženu, poznatu autoru ovih redova.

Brojna svedočenja o deportacijama nalazimo i u 3 knjige o Izbrisanima izdate u Mirovnom institutu u Sloveniji a i u nekim filmovima kao što je Rubbed Out, 2004, autora ovih redova. Cela epopeja prisilnih deportacija je faktički kod vlasti danas nedokaziva ali se može rekonstruisati na osnovu brojnih izjava svedoka i skladna je sa vladinim podatkom da je u Sloveniji opstalo manje od polovine ukupnog broja izbrisanih, ako je uopšte za verovati vladinim ciframa. Ne bih bio preterano iznenadjen da u Sloveniji živi tek mali procenat Izbrisanih. U prošlosti su se pojavljivale i mnogo veće cifre ukupnog broja Izbrisanih ali nisu bile zvanično potvrdjene od strane slovenačke vlade. Mnogo veće brojeve u nekim vladinim dokumentima (dokument seketara Debelaka iz MUP-a Slovenije pominje 60-70.000 nekih ljudi) a slične procene i čak značajno veće (300.000 ljudi) pominju se i u izjavama odgovornih osoba u organizacijama koje su u početnim fazama profesionalno pratile slučaj Izbrisanih (na primer Helsinški monitor Slovenije).

A pogledajmo sada i šta Slovenija nije uspela u vezi Izbrisanih. Slovenija u prvom redu nije uspela da izbrisanima prizna status žrtve i to je ključnog značaja za ocenu čestitki koje dobija. Verovatno su u pitanju odštete koje Slovenija ne želi da plaća a možda i krivični postupci prema još moćnim akterima brisanja u koje su upleteni praktično svi akteri slovenačke politike, od predsednika Kučana i Drnovška, predsednika vlada Peterleta, Drnovška, Ropa i Janše, pa dalje sve do izvršioca po opštinama. Ali ni ovaj stav države Slovenije i njenih političara ne iznenadjuje i uveliko podseća na stav balkanske nacionalističke braće, bez obzira što su neki slovenački političari usput predsedovali Evropskom unijom sa hipotekom Izbrisanih na vratu.

Dakle Slovenija nije uspela da defacto postane država pravnog reda. Ona je, nalik na današnju Bosnu, država u kojoj pravo ne ispravlja nasilje već je njegova produžena ruka i garant. Sloveniji novi pravni red služi isključivo zato da zaštiti ratni plen i da ga ozvaniči te opere od krvi i suza. Poslanici slovenačkog parlamenta su glasajući zakon o Izbrisanima glasali za amnestiju i ustoličenje politike brisanja. Ako je tačna stara komunistička tvrdnja da bez nasilja država nije moguća, onda su upravo Izbrisani taj kriminalni temelj slovenačke države. Drugim rečima: bez Izbrisanih Slovenija nije moguća kao takva kakva jeste--država po meri svoje sadašnje elite a ne država po meri prava i demokratičnih standarda za kakvu se tzdaje.

Izbrisani su znači prinudjeni da otštetu traže u individualnim tužbama i u ponovnoj možda dvadesetogodišnjoj borbi sa sistemom, ovaj put sudskim. Ko bude preživeo i doživeo. Do sada se je u nekoliko pokretanih postupka država prituživala na presude i još niko od izbrisanih nije dobio odštetu. Slovenija se je pritužila i na odluku evropskog suda u vezi tužbe 11 izbrisanih, od kojih je jedan umro tokom postupka, a koji su angažovali poznatu rimsku advokatsku kancelariju Lana-Lagostena Bassi, specijalizovana za aktivističku pravnu zaštitu ljudskih prava, i dobili proces u Strasburu—jedan od sudija u tom procesu je proceduralno morao biti Slovenac. Medjutim država i dalje ne priznaje žrtve i ne želi da plati odštetu a pogotovo ne na način kako je ona brisala –bez dokazivanja. Sada bi dakle, po slovu zakona za koji se iznenadno i naprasno zainteresovala i slovenačka elita, ti ljudi čije su živote pojeli-- da li lavovi ili skakavci-- a deca ostala bez škola i perspektive i čija je imovina ako nije pokradena propala, oni bi morali, svaki od njih posebno, pred sudom pobediti dobro plaćeni aparat slovenačke države koji se protiv njih ponovo bori-- samo za razliku od ranije dvadesetogodišnje borbe, ovaj put pravno.

Znači gospodina Potrča bi ipak morali popraviti: Slovenija se još nije osamostalila od Jugoslavije, borba još traje iako se je iz prašuma bezakonja i kristalnih noći preselila u dobro osvetljene sudske i sportske arene u kojima bi kao veliki favorit, prednošću koju je stekla u okrilju noći i bezakonja, država morala pobediti glatko. Upravo za toj pravni preobrat njoj se čestita jer je, vrlo slično Dejtonu, prljav nacionalistički posao sada pravno verifikovan. A to je happy end za balkanski nacionalizam--zver nacizma dobija svoje dobro ukrojeno pravno odelo protiv kojeg borba nije laka. Zakon je zakon, pogotovo kad leži u topuzu. I taj zakon propisuje utakmicu u kojoj će maraton trčati obogaljeni protiv svojih obogaljitelja i pritom im dati još kakav kilometar fore. To se ovde, u našim krajevima, zove pravo i zato se je opravdano javio srećni Benedikt XVI. Važno je na post komunističkom Balkanu ponovo uzakoniti crkvi tako drag domaći i atavistični, premoderni, šumsko-planinski nacionalizam. I sada je slovenačkoj eliti to naizgled uspelo, čestitajmo im iz srca, kanimo suze radosnice.

Tekst je isti dan objavljen i E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43678-Happy-end-nacionalistiki-nain.html